Ovu knjigu satkala sam od niti postovanja temeljnih etickih vrednosti, istorijski utemeljenih vrednosti covecanstva, odnosno, srpskog naroda.

General Ratko Mladic je svojim dosadasnjim znacenjem za srpski narod zasluzio da jeste simbol tih vrednosti.

Ova knjiga ne treba Generalu Mladicu. On je graditelj i zastitnik, hajduk i vojskovodja, ne voli da ga ugradjuju u bilo kakve kanone. Bas zato, ova knjiga treba nama, kao hrana da kroz njegov primer opstajemo u dostojanstvu, casno i hrabro.

Godinama, evo, okupiraju nam um i prostore, kore nas i pokoravaju, posramljuju, ubijaju nas, izgone sa pradavnih ognjista, decu i roditelje nam siluju, postidjuju nas i mrze nas i maltretiraju svakojako - i uz nasu pomoc. Nisu to uvek neki tamo drugi... Od pocetka ovih trajucih ratnih stradanja i lomova, General Mladic se uspravio pred svojim narodom, sa narodnom vojskom pred svim vrstama zlotvora: kako je znao, umeo i mogao. O tome ovde svedoce mnogi. Ova knjiga je, inace, samo deo dokumentacije o ratu u bivsoj BiH. Nema pretenzije da bude definitivan sud, nego da omoguci pamcenje i analizu onih cinjenica kojima sam raspolagala. Da se narodu ne bi desio zaborav pod naletima i pogromima raznih osvajaca njegove svesti i pamcenja, zapisala sam ovu knjigu. Kakvi smo, nicemu se ne bih cudila...

Dakle, ova knjiga jeste i otpor realnog razuma ostrascenoj, apsolutnoj zaveri uspaljenih svetskih trilateralnih i ostalih siledzija, koji zarad svojih interesa hoce po svaku cenu da zgnjece duh naseg naroda, da nas raznizu i razbole, pa zatru do nestajanja. Dok dovrsavam ovaj rukopis ovih julskih dana, gledam neke sumracne fizionomije sa TV ekrana, nakindjurene i zaklonjene sudijskim spoljnim simbolima, kako iz blindiranih haskih sludnica objavljuju ono sto su im nalozili oni koji su ih tamo i ustolicili: da su s razlogom komandant Vojske Republike Srpske i predsednik naroda Republike Srpske optuzeni za "Ratni zlocin protiv covecanstva i genocid"!

Zamisljam sta bi to u njihovoj nikakvoj dosadasnjoj sudijskoj biografiji znacilo, kada bi im neki drugi posluzitelji onih belosvetskih zlodelaca priveli ova dva Srbina, jednog Mladica i jednog Karadzica! Kakve li bi sve ratnicko-pravnicke marifetluke izvodili oko njih a pred licem svekolike javnosti. I cujem vec, kako jedni te isti Srbi izjavljuju ponizno, dodvoravajuci se svojim narednicima, tvorcima tog nazovi otvorenog, novog drustva, da se medjunarodni zakoni i sile moraju postovati i prozvani zlocinci predati. Jer, ne mozemo sami protiv svih... Ali, mi nismo sami protiv svih. I u nasoj kicmi jeste da protivprirodnu silu ne postujemo. Ko ima kicme...

Nekoliko godina prikupljam materijal za ovaj rukopis. Sabiram sta je gde objavljeno o Generalu Mladicu i sta je izjavio i govorio, pa i pisao sam general. Otkako sam ga srela zapisujem nase razgovore, opisujem susrete. Sto sam vise spoznavala sta u svetu umne glave i priznati novinari misle o njemu (u postovanju, strahu ili mrznji), a kakva se sve fama povremeno gradi u domacoj javnosti o tome, zavisno od dnevnih politicarskih potreba, sve vise sam bila uverena da se radi o jednoj vanserijskoj, istorijskoj licnosti. Sve predanije sam radila na ostvarenju svoje zamisli da sacinim knjigu o Generalu Mladicu. O njemu, kao simbolu srpskog junaka, vojnika, zastitnika. Pa i mucenika.

Zelju da ova knjiga izadje pojacao je jedan biltovsko-holbrukovski scenario pocetkom ovog jula: najpre su zapalacali jezici otrova vescu da je General tesko oboleo. Zdusno i bez ograde raznosile su je neke novokomponovane domace agencije. Potom su je zamenili, bez objasnjenja, drugom: da je vidjen medju vojnicima na proslavi Vidovdana. Za to vreme podmuklo su Nato "mirotvorci" umnozavali zle pojase, obruceve oko samog srca srpskog naroda. Psici rata kruzili su kao kopci oko Pala i Han Pijeska da izvrse davno zadate naloge i ugrabe srpskog Generala i Predsednika srpskog naroda. Podvijenog repa, pred narodnim ogorcenjem - uklanjali su se. Do sledeceg zaleta...

Istovremeno, u Hagu oni Natosudije, umrtvljenim hodom zauzimaju svoje busije i samrtnim glasom saopstavaju ranije nalozene fraze o svojoj objektivnosti i citaju odavno vec spremljene optuznice. To su optuznice za srpski narod, samo se cekalo da utvrde koji su to najjaci autoriteti toga naroda, pa da im upisu imena i objave fotografije na poternici.

Iz ovoga rata samo su njih dvojica izasli sa tako visokim medjunarodnim priznanjem: precesto vec u savremenoj istoriji provereno uspesni zlikovci proglasili su Mladica i Karadzica ratnim zlocincima. Jer su im zlocinacki uspeh godinama odlagali po prostorima Republike Srpske. Jer im se General i Predsednik sa svojim narodom nisu poklonili i propustili zadah kojota u casne i ciste kuce i okucnice svojih predaka.

Ova knjiga je moj doprinos preziru i otporu genocidnoj unapred presudi i nalogu za hapsenje srpskog naroda. Haske obrazine americkih nalogodavaca i islamskih donatora izdali su jos jednom, 11. jula 1996. poternicu na cast i slobodu Srba. Mi, grubi Balkanci, divlji Srbi i Crnogorci odgovaramo i ovom knjigom - sakupljenim svedocenjem mnogih zvezda svetskog i domaceg novinarstva, vrhunskih vojnih autoriteta, elitnih pravnika - da General Mladic jeste sam narod srpski.

Trebalo bi im mnogo lisica da nam ruke zarobe... mnogo zatvora da nas utamnice... previse otrova da nas pomore... Ili su naumili da nas opet, onako demokratski i civilizacijski, ljuti na nas sto smo neposlusni, da nas daruju bombama novog svetskog poretka... ili ce nam srpske zemlje na Balkanu uciniti tamnicom... A tako nam vec nekako i biva.

U bivsoj SR Bosni i Hercegovini rat izmedju tri naroda i tri vere izazvala je vatrena zelena posast mudzahedinska, uz saveznistvo povampirenih ustaskih bojovnika - pod okriljem tvoraca svetske politicke i vojne mape, koji se ovuda umnozavaju, smenjuju, pa odlaze svaki cim zavrsi svoj prljavi deo prljavog posla. A ako se i desi da neko ne bude dovoljno hulja, prema srpskom narodu i da nije spreman da Srbe stavi na stub srama i krivice u svakom trenutku - smenjivan je hitro.

Sve ovo vreme, dakle, vise od cetiri godine, srpski narod se brani da ostane na svojoj zemlji slobodan, u miru i postovan. A sve vreme biva samo on optuzivan po raznim medjunarodnim vrhovnickim skupovima - sudnicama. Cetiri godine gotovo isti komandni sastav vodi narodnu Vojsku Republike Srpske u odbrani srpskog naroda od svakojakih agresora i sve vreme trpimo presude da smo mi Srbi genocidni agresori. A tuzitelji i suditelji se presvlace u mirnodopce, humanitarce, dejtonce, srboljupce - gazeci sve sto je Srpsko. I sto je to moglo biti.

(Ali me sve vreme muci pitanje - zasto nam to rade? I - zasto im u tome pomazu i neki sami Srbi? Pouzdano znam da nisam opterecena paranoicnom idejom da nas svi mrze. Ali danas u svetu jesu najjaci oni koji nas organski mrze i oni su najveca opasnost za mirnu, civilizovanu buducnost zemljine kugle. Jer su im Srbi mali zalogaj. Oni vec znaju ko ce im biti sledeci. Ali, zasto su bas Srbe tako fiksirali? Da li i zato sto su nam neke mane dobro proucili: da smo skloni manipulaciji i podanistvu; da olako jedni druge izdamo, zarad boljeg mesta u loznici novog vlastelina. Tako je, valjda, i Karadjordjeva glava stigla sultanu u Stambol.)

Ja, naravno, znam da u svakom ratu neko biva zrtva a neko zlocinac. Neko se brani a neko navaljuje. Ali nisu samo zrtve pred okupatorom, nego i od samih sebe: iako nevoljno, jer zele mir svojim bliznjima i svim drugima, i General i Predsednik uveli su i svoje najblize u rat - kao otpor, doduse, ali ipak. Iako vojnik, nije se skolovao da bi ratovao. Ratko Mladic, na primer. Vaspitavan kao Jugosloven, verujem, nije ni sanjao da ce mu aveti proslosti nametnuti tako nemilosrdni rat sa bivsim jugoslovenskim narodima i novokomponovanim nacijama. Zar sa Turcima da ratuje ponovo na pragu dvadesetprvog veka?! Zar opet sa ustasama da ukrsta oruzje - zar njegov otac nije bio dovoljna zrtva krvavih prohteva hrvatskih ustasa da zatru srpsko seme?! Ova knjiga mogla bi da pomogne i onima koji do sada nisu dovoljno znali istine o srpskoj vojsci, da bi li se mozda pokajali zbog tog neznanja i priklonili pravdi za srpski narod. A ima Srba kojima bi trebalo to pokajanje, zbog zabluda koje su ih nosile u razne vrste izdajstva sebe samih... Mada, ja mislim da je vecina takvih svesno negovala te "zablude"...

NA POCETKU moram reci i ovu istinu: kad god bih Generalu Mladicu govorila o ovom svom projektu, on me je blago odvracao od toga. Davao mi je razna upozorenja. Sve zalud. Kada je nedavno, maja meseca, prilikom susreta u njegovoj Crnoj Sumi, definitivno razumeo da sam tvrdoglava i vec daleko odmakla u poslu, da cu mozda i u jednoj uglednoj beogradskoj reviji objaviti tekst o njemu, prokomentarisao je: "Onda dobro. Ali, gledaj da se bar u tom rukopisu prepoznam!"

Ova knjiga napisana je onako kako sam ja prepoznala Generala Mladica. Nisam vojnik i ne razumem se u vojne vestine. Stoga se tom temom ovom prilikom i ne bavim. Pri tom, znam da se General nalazi na vrhu svetske rejting liste vojnih strucnjaka. Uz sve to, svesna sam nepotpunosti i neobicnosti ovog rukopisa, koji je u stvari, posledica moje opredeljenosti za vrednosti koje razaznajem u obilju nistavila koje me okruzuje.

Ova knjiga zeli i da se suprotstavi postojecoj atmosferi neke narodne i intelektualne potistenosti i gotovo uplasenosti. Otpor nekoj gotovo ocajnickoj nemoci pred Necim Negativnim Nadolazecim...

Za samo mesec dana prvo izdanje ove knjige je rasprodato. Uverena sam da je to znak i stvaralacke zainteresovanosti dela citalista za temu u nasim zemljama i sirom sveta, i znak poverenja u autora, ali, iznad svega, to je znak svesrdnog postovanja naroda prema Generalu Mladicu, kao simbolu borca za istinu, za pravdu i dostojanstvo. Simbolu postene narodne uzdanice. I moguce zrtve tog Njegovog velicanstvenog statusa.

Uzdam se u pravednu buducnost za sve Mladiceve mladice, za srpski i sve druge narode na ovim i svim drugim zemaljskim prostorima.

Ovaj i svaki moj buduci tekst prilazem prepoznavanju istorijske istine.

Oktobra, 1996.Novi Beograd

Ljiljana Bulatovic