Pre nego sto smo se sreli u Han Pijesku, Generala Ratka Mladica, vrhovnog vojskovodju srpske vojske u Republici Srpskoj, nisam nikada videla, kako bi se to reklo, uzivo! Ostala sam zahvalna sticaju okolnosti sto sam upoznala ovog coveka, dostojnog svake vrste postovanja. A bilo je to ovako:

Bila je subota, januarska, s pocetka 1994. godine. Nikakvo, nezadovoljno pre podne. Telefon mi uvodi u samotnu atmosferu glas naseg davnog poznanika koji vise godina zivi i uspesno radi u Milanu: "Miso Draskovic ovde. Dobro je da sam te nasao. Ovde sam vec nekoliko dana sa grupom italijanskih novinara i poslovnih ljudi i gosti smo jugoslovenske i srpske vlade. Medjutim, nismo uspeli da im obezbedimo susret sa predstavnicima Republike Srpske. Pre svih - sa Generalom Mladicem i sa predsednikom Karadzicem. Ti si mi sada poslednja nada. Mozes li pomoci..."

Ne obecavam, ali iz sve snage zelim da im pomognem. Samo ne razumem kako to da im savezno ili republicko ministarstvo nije to sredilo. Imala sam telefon Milana Gvera, pukovnika iz vremena JNA, a potom generala Vojske Republike Srpske. Tih dana se uveliko pricalo da je General Mladic ranjen... Na telefon dobijam njegovog sekretara, a bolje receno, njegovog odanog saborca Rajka. Predlaze mi da se javim uvece.

"Dobro vece. Ovde Ljiljana Bulatovic. Zelela bih da cujem Generala Mladica!" Muski glas odgovara zagonetno: "Izvolite." Ocekujem da mi se javi drugi glas. Medjutim, isti ponavlja: "Recite..." Ja sada vec u nedoumici: "Hocu Generala Mladica... a on se smeje i kaze: "Pa, imate ga na telefonu..."

Tako smo poceli razgovor. Kao da se vise godina nismo culi i videli. Kada sam mu rekla zasto ga zovem, pitao me je mogu li ja garantovati za njih da ce posteno pisati to sta im bude rekao. Ne, ne mogu to da garantujem, ali ih dovodi i preporucuje covek u koga imam poverenje, koji je potegao i sve to organizovao cak iz Milana i to u vreme kada nas niko ne zeli i ne voli. Uzdam se u njegovo poverenje. "Na tvoju rec ih primam", odgovorio mi je i obradovao me glas coveka koji se upravo bio vratio iz obilaska svojih vojnika, svoga naroda na njihovim ratnim polozajima, kraj njihovih ognjista, na zgaristima negdasnjih pradedovskih kuca...

Dogovorismo se jednostavno - vidimo se u ponedeljak u podne u Han Pijesku. U nedelju ujutru javlja mi se general Gvero i potvrdjuje da je sve u redu. Da ce na granici u Zvorniku biti obavesteni da mi dolazimo, kao i vojne patrole usput. Rece jos da ce doci i nas svestenik iz Trsta Ilija Ivic, da bi nam se nasao pri ruci oko prevodjenja.

Te veceri u zemunskom restoranu "Skala", srecem se sa kolegama novinarima i donosim im lepu vest. Njih je trojica: slobodni fotoreporter Dzejms Savoja, komentator nedeljnika "Djente" Gaspare di Skalfani i spoljnopoliticki komentator dnevnog lista "Il Djorno" Angelo Ferari. Obradovali su se, naravno, ali i sa zebnjom - koliko je opasno ici tamo u rat... Savoja, koji je pre ovoga bivao na svim ratistima sveta, osim u Vijetnamu, pravi sale sa svojim kolegama, izazivajuci u njima strah...

Deseti januar je bio suncan, naravno, prohladan... Na "granici" nas granicari zaista docekuju vrlo ljubazno i sa ociglednim obavestenjem o cemu se radi. Mi primamo u kola jednog deliju vojnika da ga prevezemo do Vlasenice. Prica nam da ima 23 godine. Rodjen u Kladnju, u pradedovskoj kuci. Kladanj, i spaljena kuca njegova su pod vlascu muslimana, ili - kako rece - Turaka! Otac mu je tamo poginuo od Turaka. Majka i mladji brat su se smestili u deo nekog stana u Vlasenici... Prolazimo kroz spaljena naselja... Pre ovog rata radio je ovaj nas lepi i razgovorni mladic u Novom Sadu. Zanatlija je i bilo mu je lepo kod nekog privatnika. Rat ga je zatekao na odsluzenju vojnog roka u JNA, a onda je nastavio... I tako, evo, cetiri godine. Zove ga gazda da se vrati, ali njemu to ne pada na pamet. Draskovic komentarise: "Ne da ti patriotizam!"

"Zovite vi to kako hocete, ali ja ne mogu da ostavim svoje drugare u ovoj nesreci a ja da idem i mirujem i uzivam tamo u Novom Sadu. Ne bih mogao spavati, ni jesti, ni ziveti tamo ne bih mogao. Sve dok se ne oslobodimo ovde..."

Onda mu se odjednom ozari lice onako decacki, kao kada se ugleda majka, ili brat iz daleka. Prekide pricu i veli: "Evo ga Raso... Vidite - nas Raso prodje..." I isprati pogledom kolonu od nekoliko automobila.

To je Radovan Karadzic zaista toga dana otisao putem za Bijeljinu, gde se odrzavala jos jedna Skupstina Republike Srpske. Sutradan je isao opet u Zenevu, da proba da se nagodi o slobodnoj, o drzavotvornoj buducnosti srpskog naroda u Srpskoj republici. Pitam mladica kako zna da je to Karadzic. Poznaju mu kola, kaze. I vole da ga vide. Jer on najbolje govori u ime Srba tamo sa onim gadovima po svetu...

A General Mladic, kakav vam je on? - pitam ga potom. On se poispravi, ionako visok: "Eh, on nam je i General i otac i drug. On nam je nekako - snaga, gospodjo! Nista je njemu da bude u prvoj borbenoj liniji i da nas tako povede protiv ovih prokletnika, prikupljenih po nekim islamskim zemljama da nas ovde satiru, na nasoj zemlji...To ce vam svaki nas vojnik reci. I hrabar je i pametan je i posten je i nas je, brate..."

Prolazimo kroz pustos. Mnoge su vojne patrole. U jednoj bese i jedna devojka. Stasita. Pitam mladica: "A sta je sa ljubavlju. Mladost prolazi..."

"Eh, ja se sa vama raspricao, ali dobro me pitaste. To je ovde muka. Sve cure su posle i one u rat. Meni se bila jedna bas dopala i ja sve zagledao kako bih joj prisao. Raspitivao se oko nje. Kad jednog dana posalju me u patrolu da uhapsimo jednog naseg zato sto je, rekose, nesto prisvojio, ukrao, sta li. Nije mi milo da i to radimo, ali naredjenje je naredjenje. Prilazimo mi njegovoj kuci, kad ispred kuce - ona devojka! Jednom rukom drzi hekler a drugom bravu na vratima. Mene nesto presjece po zelucu. Kud bas ona tu da se nadje. Viknu ona na nas: stanite tamo. Znam zasto ste dosli. To su moga brata opanjkali. Laze ko kaze da je on lopov... Mi se primicemo, ali ona uperi onaj hekler u nas - ako se maknete, sve cu vas pobiti... Posle je bilo sta je bilo. Dogovorismo se nekako i podjose i ona i brat u komandu, ali - ja izgubih volju na nju... Divljine mi je ionako bilo dosta, a ova bese bas zestoka..."

Izadje nas Milan u Vlasenici. Ode majci da se preobuce. Nedelju dana je bio na polozaju. Ode da ga majka vidi, a da ga mladji brat odmeni...

U Han Pijesku docekala nas je dobrodoslica. Deo vojne komande smesten je u nekadasnjem, predratnom lepom planinskom hotelu. Sacekao nas je general Djordje Djukic i prihvatio u njegovoj kancelariji. Posluzise nas, kako dolikuje - kafom i domacom rakijom (doneli neki domacini za poklon). Par minuta potom javljaju da ce General Mladic uskoro stici...

Zatalasa se atmosfera. Nekako se vojnici, pa i staresine, pripravise za dolazak. Kada se pojavio, odmah je nesto zagalamio, sa svojim sirokim osmehom. Najpre pitamo - je li zdravo, jer su nam rekli da je ranjen. Evo, uverite se, uzvraca i siri ruke General Mladic. Medju svima nama nastala je neka svojevrsna trema. Priznajem, ushicena, predajem mu moju malenu knjizicu o korenima i posledicama ustaskog terorizma "Smrt je njihov zanat" (zajedno sa Bozom Spasicem). Molim fotoreportera da nas slika. On to rado cini...

Onda se raskravilo - pre nego sto su stigli da pocnu da zapitkuju, cim su se predstavili - General ih pozdravlja slikovito i, reklo bi se, romanticarski: "Vama i vasoj Italiji zelim da traje sunce, kojim bi zalivali mir..."

Slusam i ponesto zapisujem. Vise pratim reakciju jednih na druge. Dzejms Savoja bio je osvojen na precac: videla sam iz nacina kako ga je posmatrao. Novinari su se trudili da ostanu u nekom donesenom fazonu - negativnih informacija. Ali, i to se rasplinjavalo pred Mladicevim govornickim naletima tumacenja njihovih pitanja i kazivanjem odgovora.

Kada su ga pitali za motive rata u Bosni i Hercegovini rekao je: "Sanjam da rata nikada vise ne bude. Da se i rec rat medju ljudima zabrani... Da se oruzje vise ni kao igracka ne proizvodi. Ali, razlozi rata leze u tome sto istorijska proslost nije postavila stvari na svoja mesta na Balkanu. Nije prvi put da se na ovim prostorima dva hriscanska naroda bore medju sobom. Ne zaboravite da Srbi nikada nisu bili osvajaci. Niti su sada..."

Kada Gaspare pita: "Kako je rodjen los glas u svetu o Vama, Generale?" Mladic ga prekriva nadmeno-pokroviteljskim osmehom:

"Da je ovaj rat zapocela moja zemlja i moj narod, da smo mi osvajaci, ovo bi bilo uvredljivo pitanje. Ovako, cini mi cast da se u zemljama, huskacima rata na Balkanu, oko mene gradi imidz opasnog ratnika...

Tudjman i Alija su objavili rat mome narodu, bolje receno, poveli ga bez objave, ne priznavsi nam da smo narod. Prozvali su nas - cetnici. Mi jos uvek nismo objavili rat onima koji su nas napali. U blokadi, pod sankcijama je narod koji nikome nije objavio rat, koji se brani, a medjunarodna zajednica stiti agresore i genocidne ratnike. Ona je otvorila luke smrti na Jadranu za nasu decu: u Rijeci su, u Puli, Splitu, Dubrovniku... Italija se od pocetka rata nije oglasila ikakvom pomoci za ovaj narod. I tome se zaista cudim, jer su nam i u Prvom i u Drugom svetskom ratu Italijani mnogo pomogli.

Iako su u pocetku bili nasi neprijatelji u Drugom svetskom ratu, meni su zivot spasili italijanski vojnici, koji su jedno vreme bili smesteni u nasoj kuci, na Kalinoviku, gde sam rodjen. Bili su to vojnici iz italijanske divizije "Murdje", koja je pre toga bila desetkovana od ustasa u kanjonu Neretve. Majka mi je bila obolela od tifusa i usahlo joj je mleko. Jedan vojnik, inace otac petoro dece, hranio me je i odrzao u zivotu. Zao mi je sto nisam uspeo da ga pronadjem sve ove godine. Mislio sam - bice vremena..."

Sirokim spektrom cinjenica poducava General svoje goste istoriji srpskog naroda i ostalih naroda na Balkanu, pokusava da im prelije sopstvena saznanja o korenima i posledicama ovdasnjeg gradjanskog i verskog rata, ali sada najteze optuzuje SAD. Sa mnogo razloga. Ja belezim ponesto:

"Ratom na Balkanu uzdrman je svetski mir... Sjedinjene Americke Drzave, policajac sveta, izmislile su najpre i manipulacijom stvorile Ujedinjenu Nemacku, da bi kontrolisale Evropu, da im Evropa ne bi ujedinjena postala konkurentski gigant. Moglo bi se reci i da je kratkovida spoljna politika SAD previdela opasnost upotrebe oruzja u Evropi, sto nije cudo, jer su Amerikanci do sada imali iskustva uglavnom sa plemenskim ratovima, u dzunglama... Medjutim, zna se i da je Nemacka, izmedju ostalog, zainteresovana za fabrike oruzja na ovom podrucju... Tu je islam, koji, doduse, ne raspolaze atomskim oruzjem, ali imaju demografsku bombu i ima svoje uporne ciljeve... A Balkan je cudo zemlja. Cak se i ptice sele na jug preko Balkana..."

Prisutni se povremeno trgnu na novu informaciju, na neobicni govor, pun asocijacija, a Mladic zakiva svoje tvrdnje: "Ovde su se Tudjman i Alija udruzili i pomazu jedan drugome da se izvrsi germanizacija i islamizacija Balkana... Doduse, pitanje je dokle ce taj savez, to udruzenje trajati i ko ce biti jaci..."

Potom general ukazuje svojim gostima iz Italije da bi dobro bilo da se malo vise naoruzaju znanjem o bliskoj istoriji ovih prostora i pominje razne knjige, uglavnom dokumentaristiku. Verovatno najsvezija, koja mu je bila u rukama, jeste knjiga o ustaskim zlodelima iz Hrvatske, kolege Stevana Zeca. Pominje je par puta i govori da bi im bila veoma korisna...

Posle dva sata razgovora, presusuju spremljena pitanja, nastaje fotografisanje, a onda silazimo u prizemlje u restoran. Nekada hotelski restoran, sada ogromna sala za povremene goste, za koje vojnici pripreme skromni rucak. Mi se, po navici, nadamo vojnickom pasulju, general Djukic seda pored mene i sali se: "A mi jedva cekamo da gosti dodju, da ne bismo jeli svakog dana pasulj..." Mladic cuje Djukica i poverava mi se: "To je jedna od nasih najtezih muka u ovom ratu. Nije bivalo do sada da vojska teze zivi od naroda. Surovo se moze uciniti, ali kad god vidim mrtvog neprijatelja, dodje mi da ga ponovo ubijem. Jer u njegovom rancu se obavezno nalazi u americkoj ambalazi upakovana oprema za sedam dana hrana, preobuka, municija. Sve najsavremenije, a ovi moji su i bez carapa, vesa, bez municije, bez hrane... Imaju srce i hrabrost u zamenu za sve. Jer brane svoje a ovamo se navuklo svakojake gamadi iz sveta da sa nama ratuje..."

Dolazi i general Tolimir. Mladic cuva mesto za njega blizu sebe, s druge strane prevodioca. Kaze da mu je oslonac i nerazdvojni saborac jos od Knina. On i njegova zena, koja je i sifrant u Stabu...

Za vreme rucka Mladic govori uspomene iz Italije, u kojoj je boravio kao pitomac sa bojnog broda "Galeb". Lepe, mladalacke uspomene: kako je bio stidljiv i skroman. Jer nije mogao da izadje iz radnje u kojoj je probao mnogo cipela a nijedne mu nisu sasvim odgovarale, a da ne kupi bar jedne... Kupio je najlepse, ali mali broj. Poklonio ih je nekome docnije... Prica o svojoj privrzenosti jedinoj svojoj ljubavi zeni, Bosi: kako joj je poslao u boci pismo... I da je stiglo. Bilo je jasno: Mladic je imao simpatije za Italijane, a osvojio je prisutne. U iskazivanju odusevljenja prednjaci Dzejms Savoja: sav je srecan jer mu je Mladic poklonio sapku, poput one koju sam nosi...

... Susret je trajao preko pet sati. Rastajemo se prijateljski. Novinari bi zeleli da se sretnu i sa Karadzicem, predsednikom Republike Srpske. Ali, vec je kasno, Skupstina zaseda u Bijeljini pred novu rundu pregovora u Zenevi, sa koje predsednik treba da dobije saglasnost ili ne za nove zahteve medjunarodnih naredbodavaca. General Mladic nas savetuje da nadjemo porodicu Stojanovic i da sa majkom porazgovaramo, da bismo stekli puniju sliku o stradanju srpskog naroda i za koga se on tako predano bori. Majka je, inace, ona jedna malena crna zena, koja tih dana nije dala konvoju Unprofora da prodje u Srebrenicu sa navodnim humanitarnim artiklima. Nije dala da prodju, dok joj sina ne vrate ili ne nadju...

Gaspare di Skalfani je u reviji "Djente" detaljno i sa odgovarajucim uzbudjenjem opisao susret sa roditeljima 11-godisnjeg Slobodana, sa Desom i Ilijom Stojanovic, iz Zvornika. Dok su opisivali neopisivu sudbinu svoga sina i svoju, plakala sam kao kisa, a Desa, majka nesrecna, tresla se i grcala i lomila reci.

Stojanovici su ziveli u selu Kamenica do rata. U zadnji cas utekli su iz svoga sela mesovitim zivljem naseljeno pred mudzahedinskim zlom, koje je nosilo stradanja i prividno nerazumljive smrti. "Nikada do tada nismo imali problema sa susedima muslimanima", pricao nam je Ilija, ali su onda izolovali selo, Srbi se iselili. Potom ubise tri pripadnika Sekretarijata unutrasnjih poslova, koji su bili dosli da intervenisu, a zatim i preostalu srpsku kucu Stojanovica 29. maja ,92. opkolili i izolovali... Onda su se tajno iselili i Stojanovici... Za docniju nevolju i nesrecu mali Slobodan imao je svoga psa, miljenika... Cvileo je dan i noc zato sto je tamo u avliji njihove kuce ostavio svoga psa vezanog... Za nesrecu nije odoleo: oteo se roditeljima da odveze psa, da ga pusti na slobodu.

Jedanaestogodisnji Slobodan vise se nije vratio.

Tada, dok smo razgovarali sa njegovim roditeljima, oni su bili u ocajanju: nisu imali nikakvog traga o svom sinu jedincu. Zalud je sestra izgledala puteve iz iznajmljene sobice brata jedinca nije bivalo. Crne slutnje su pritiskale Stojanovice.

Zato je majka Desa izasla na drum da brani stranoj sili da pronosi pomoc onima koji su joj ili zarobili, ili, ne daj Boze... sina: "Ne mozete ovuda proci, dok mi sina ne vratite... Samo preko mene mrtve", jaukala je, uz jauke mnogih drugih majki i sestara slicnih sudbina. Nastao je medjunarodni problem. Stigao je General Mladic da intervenise.

Savila je Desa svu svoju muku u zagrljaj i prolila majcine suze pred Generalom. O tome nam tiho govori: "On je postao za mene brat i sve na svetu, jedini je on kome sam mogla poverovati da ce me razumeti i pomoci... Na njegovu rec da ce mi naci sina propustila sam gadove belosvetske da odtutnje u krvavu Srebrenicu". Jecala je Desa Stojanovic. Tragala je potom i sama, slusala da joj je sin mrtav i nije verovala. Slusala da su joj sina odveli u Tursku, da je u Tuzli i pitala dalje, molila svakoga da joj pomogne...

(Onda se otkrila istina: jedanaestogodisnjeg Slobodana uhvatili su kamenicki muslimani, uzela ga Veseli Elfeta da naredjuje kako da ga umore: tu nejaku musku glavu, nejako telo, ali srpsko!

Identifikaciju je izvrsio dr Zoran Stankovic i potom postao sa roditeljima prijatelj. On mi je o tome pricao, dok smo putovali ka Romaniji drugog maja 1996. godine, pre nego sto smo svratili u privremeno staniste Stojanovica, prepunu kucu izbeglica: "Marta 1993. godine presrela me je omanja zenica, sva u crnini ispred Vatrogasnog doma u Zvorniku. Tada smo vrsili identifikaciju zrtava iz Kamenice. Prepoznao sam da je to ona zena koja je branila Morionovim jedinicama da prodju u Srebrenicu. Pitala me je, sve krseci ruke, molecivim i prebolnim pokretima i suzama- jesam li medju telima mrtvih pronasao mozda telo njenog sina. Rekla mi je koliko je star i ja sam joj rekao da medju mrtvima ovde nije njen sin.

Koji dan docnije, jedno popodne, javise mi da su doneli jos tri tela za identifikaciju. Pojavio se i jedan covek, otac da medju njima prepozna svoga sina. Nijedan nije odgovarao njegovom opisu. Ali, ucinilo mi se kod jednog po zubima da bi mogao biti dete, sestica mi je nesto bila cudna. Setio sam se majke Dese iz Drinjace i porucio joj da dodje.

Mali Slobodan imao je rasporen trbuh, odsecenu usnu skoljku. Lobanja mu je bila rasprsla od pucnja izbliza u glavu. Noge polomljene.

Majka i otac su dosli. Prepoznali sina. Ali, ni dan-danas ne mogu da se pomire sa tom istinom: jos uvek se nadaju da ce se obistiniti neki glas i da je njihov sin ziv, makar negde u Turskoj... Cesto ih obidjem. Kad god odem na tu stranu. Ali, spasa od istine nema, zakljucuje dr Zoran Stankovic.)

Te noci, dakle, posle razgovora italijanskih novinara sa Stojanovicima i njihovog zaklinjanja da im pomognemo da nadju svoga sina, jer njima srce sluti da je on negde ziv, cini mi se da je kisa u Zvorniku bila jos hladnija, slivala se jos gusca niz zabradjeno lice ne tako stare ali odjednom ostarele majke Dese. Grcevito me je zagrlila i molila, molila da pomognem. U kolima je zavladao teski led. Samo mrmljamo medju sobom da smo ostali bez reci, samo odjekuju u unutrasnjim damarima materinski vapaji protiv svakog zla i jauk vere u onoga ko nas je i poslao kod nesrecne majke u plemenitost i ocinsku brigu nad narodom generala, a brata Mladica.

... U Bijeljini su bila vec odavno pogasena svetla posle sednice Skupstine. Tako ne stizemo da ispunimo i trecu zelju da sretnemo Karadzica. Tako nastavljamo u mucnom raspolozenju put prema Beogradu. Pod kisnim naletima, kao da se razbistri i prepozna i ono prvo sretanje sa prkosnim, onako vojnicki sjajnim i sirokim srpskim vojskovodjom. Duboko smo razumeli zasto Mladic onako dobro zna istoriju svoga naroda i zasto mu je onako odan i siguran u ispravnost svoga vojnickog puta. U svakom ocaju svakog Srbina kao jedina sigurnost bio je njihov general: hrabar, jednostavan i plemenit.