Ma koliko se pred ljudskim sudbinama i licnim tragedijama gubio znacaj imovine, ipak se ne mogu zanemariti unistena materijalna dobra koja su decenijama generacije sticale. Nije moguce zapostaviti posledice nemilosrdnih razaranja kojima su bila izlozena kompletna srpska naselja ili srpska imovina u ostalim, obicno mesovitim naseljima i gradovima. Njihovi vlasnici, oni koji su jos u zivotu, ali i porodice stradalih, ostali su skoro bez igde icega i danas su uglavnom izbeglice koje zive od tudje pomoci i darezljivosti sredine koja ih je prihvatila. Ono sto su imali, cime su privredjivali i od cega su ziveli, u pohodu muslimanskih dzihadskih hordi je opljackano i razneto, ili razoreno i spaljeno. Jedino su ostala polja i zemlja koju ni u prethodnim ratovima nijedan osvajac nije mogao za sva vremena prisvojiti. Ali, u ratnim godinama do tih polja i zemlje se ni prici ne moze.

U bosanskom Podrinju, kao uostalom i u drugim krajevima Bosne i Hercegovine, vec treci put u ovom veku srpskom stanovnistvu je opljackano ili unisteno gotovo sve sto je imalo. Jedino je ostala zemlja... Tako je bilo i u prethodna dva rata. Zato u srpskim selima Bosne i Hercegovine, a ne samo Podrinja, gotovo da nije moguce naci staro zdanje koje bi u modernim vremenima svedocilo o proslostii, kao spomenik kulture, o narodnom graditeljstvu i arhitekturi Srba koji su ziveli na tim prostorima. Svaka generacija je gubila sve ono sto je za svog zivota stekla. A svaka naredna je morala da pocne sve iznova. Ali i da dozivi, na kraju, sudbinu prethodne generacije, sudbinu svojih oceva...Danasnja deca su treca generacija u ovom veku koja ce morati da obnavlja i podize ono sto su njihovi roditelji stekli i napravili, a sto su ljudi druge vere razorili. U tim pohodima posebno su stradala kulturna, verska i privatna dobra i imovina. Njihova prosecna starost jedva je dostizala trajanje prosecnog ljudskog veka. Nekada je to bilo dvadeset pet do tridesetak, a u ovo novije vreme, nepunih pedeset godina. Znaci, razdoblje izmedju dva rata ili kakvog-takvog mira.

Od priblizno 8000 srpskih domacinstava, bez imovine je ostalo njih oko 5400 ili 68 posto. Toliko je, priblizno, i unistenih porodicnih kuca. Medjutim, jos je nemoguce saopstiti koliko je unisteno pratecih objekata (staja, koseva, obora, letnjih zdanja, ambara, i dr.) kojima raspolaze svako domacinstvo na selu. To su rezultati prvih, ali ne i konacnih saznanja. Njih ce biti moguce dati tek kad se rat zavrsi. A to znaci da konacan bilans moze da bude samo jos nepovoljniji od ovog koji saopstavamo. Nista manju stetu pretrpeli su i privredni objekti ciji su vlasnici bili Srbi. Znaci, njihova preduzeca, pogoni i radionice, zanatske, trgovinske i ugostiteljske radnje, lokali koje su iznajmljivali trecim licima, a posebno njihova sredstva za proizvodnju: tehnicki uredjaji, alati, masine i aparati, vozila...

Kada je rec o pljacki, unistavanju i vrednosti onoga sto je opljackano i unisteno, nemoguce je izostaviti opremu svakog domacinstva: kucne aparate i uredjaje, namestaj, odecu, rezerve hrane, razne predmete za uspomenu i relikvije... I u ovom slucaju rec je o imovini 5400 srpskih domacinstava koja su pre izgona zivela u svojim, danas unistenim selima i zaseocima.

Prema proceni sacinjenoj na osnovu statistickih podataka iz popisa 1991. godine o stocnom fondu pojedinih naselja, kao i uvida i informacija o spasenoj stoci, proizilazi da je iz srpskih sela opljackano oko 7200 goveda, 16200 ovaca i 38000 odrasle zivine. Ukupno je unisteno ili prisvojeno oko 12000 svinja. One su uglavnom ubijane ili spaljivane zajedno s oborima u kojima su se nalazile, ali ima svedocenja i da su odnosene. Pitanje je da li je to cinjeno zato sto (iako nisu u oskudici s hranom) muslimani ipak narusavaju odredbe islama ili im te zivotinje sluze i za proizvodnju sapuna. Mozda je u pitanju i ishrana nekih hriscana, najverovatnije naoruzanih placenika u njihovoj vojsci, koje su snabdevali svinjskim mesom. U prvoj godini rata to su bili uglavnom bosanski Hrvati.

Samo stete pretrpljene pljackom stocnog fonda, prema tekucim trzisnim cenama, iznosile su oko petnaest miliona americkih dolara. A to je manji deo ukupno pretrpljene stete.

Iako je nepoznato koliko su psenice, kukuruza i drugih zitarica izneli muslimani iz srpskih ambara, sa sigurnoscu se moze pretpostaviti da je svega toga bilo dovoljno ne samo za ishranu, vec i za jesenju setvu 1992. godine. To potvrdjuju i zasejana, kako njihova, tako i srpska polja koja su muslimani najvecim delom bili zaposeli i uzorno pripremili za zetvu. Da nije bilo dovoljno psenice za ishranu, ne bi je bilo ni za setvu.

Zahvaljujuci tim osvajackim i pljackaskim pohodima, u muslimanskim selima je doslo do velikog povecanja imovine, robe i dobara koja su njihovi bojovnici, ali u istoj meri i sami mestani - zene, deca, starci - prenosili i dovlacili iz srpskih sela pre nego sto ce ih popaliti i unistiti. Tako su muslimanska sela zimu docekala snabdevena onim sto njima i njihovim vojnicima moze zatrebati. Domacinstva su se opskrbila zamrzivacima i friziderima, a pojedina, duplirala pa i utrostrucila broj radio i televizijskih prijemnika, poljoprivrednih masina i alata... Danas su mnoga od njih imucnija i bogatija vise nego ikada, racunajuci i prethodne ratove u kojima su se na isti nacin ponasali i u kojima su prisvajali ono sto su zeleli. Jedino je neizveno da li ce, poput prakse posle proslih ratova, sve ono sto je opljackano ostati zauvek u vlasnistvu pljackasa. Srpski narod ovog kraja se i na to navikao. Ni Kraljevina Jugoslavija, ni socijalisticka Jugoslavija nisu ni pokusale da opljackano u toku ratova, posle kojih su formirane, vrate ljudima kojima je to nasilno i zahvaljujuci tudjinskoj vlasti i okupaciji oteto. To je, mozda na svoj nacin, u svakom ratu legalizovalo pravo na pljacku svega sto je srpsko. Kako ce sada biti, ostaje da se vidi.