Izvori: Arhiv Srbije, Fond Komesarijata za izbeglice i preseljenike, komesar Toma Milenkovic, pri vladi Milana Nedica 1941-1945. (Fond u sredjivanju.)

MARKO KATIC, svestenik iz Fakovica

Dana 12. jula (1941), na Petrovdan, uhapsen sam od strane sreskog cinovnika iz Srebrenice i istoga da-na strazarno sproveden sa porodicom u Bratunac, a treceg dana sam odatle oteran strazarno u logor Caprag kod Siska sa jos trojicom svestenika moga arh. namesnistva. U Capragu smo zatekli preko 200 svestenika iz cele Bosne, Hrvatske, Vojvodine i nesto iz Dalmacije i Hercegovine.

Zivot u logoru bio je tezak i nekad neizdrzljiv usled teska fizickog rada, a mizerne robijaske hrane. Poslije 12 dana boravka u logoru prebaceni smo u nekoliko transporta u Srbiju preko Beograda i rasporedjeni na ovih 5 eparhija. Mi smo svi svestenici izgnani iz nasih domova i parohija po planu hrvatske drzave da narod lisi svestenstva kako bi lakse sprovela katolicenje naroda i to u onim krajevima koje ne bi raselili. Jer, bilo je mesta u kojima je masama iselila u Srbiju, da na prazna mesta naseli Hrvate. Izuzetno je srez Srebrenica od sloma nase drzave i progona, ostao potpuno miran od drzave Hrvatske. Nas narod naseljen je i izmesan sa muslimanskim zivljem, pa usled pametna drzanja muslimanskih prvaka i njihova uticanja na muslimanske mase, srpski je narod do danas dobro prosao, bez uznemiravanja i proganjanja. To se vidi i po tome, sto smo mi svestenici toga sreza ostali svi u zivotu, dok je u srezu vlasenickom unisteno pet svestenika, a samo dvojica nekako ostali u zivotu. I u drugim okolnim srezovima nije bilo bolje.

Mozda je mirnom zivotu naseg naroda u srezu pomogla i ta okolnost, sto u srezu nema katolika i njihovih naselja...

DRAG. N. JOLOVIC paroh vracevski

U vezi postojeceg zahteva cast mi je podneti sledeci izvestaj:

ad 1) Pre izbeglistva bio sam sveste-nik u Srebrenici, opstina srebrenicka, arh. namesnistvo srebrenicko, eparhija Zvornicko- tuzlanska. Na srebrenickoj parohiji namesnistvo srebrenicko, eparhija Zvornicko-tuzlanska. Na srebrenickoj parohiji bio sam do 12. maja 1941. god. jer sam 11. maja 1941. g. pod brojem 5 dobio naredjenje od hrvatske komande da se..." U roku od tri dana imam iseliti iz ove teritorije..."

2) U parohiji srebrenickoj imao sam oko 3700 Srba pravoslavnih.

3) Odmah sam primetio da su pored mene isterani svi Srbi rodjeni u Srbiji i Srbi cinovnici, bez obzira na pokrajine, otpustani su iz sluzbe i stavljani na raspolozenje.

4) Kako sam izbegao medju prvima i u samom pocetku to mi nije licno poznato stradanje Srba.

5) Privatno ali pozitivno, saznao sam da su od strane hrvatskih i muslimanskih ustasa u arhijerejskom namesnistvu vlasenicko - srebrenickom ubijeni svestenici: 1) arhijerejski namesnik Dusan Bobar, paroh vlasenicki 2) Milos Savic, paroh iz Milica, 3) Dragomir Miskijevic paroh jeremicki, 4) Ljubomir Jaksic, paroh iz Han Pijeska i 5) Janko Savic, paroh iz Knezine.

Srbi nisu ni pod najvecom presijom prelazili ni u katolicizam niti pak u islam...

Poginuli su: 1) Ostoja Vujadinovic, poreznik u borbi kod Zvornika, 2) Rade Tomic, opancar u borbi kod Kladnja. Oba su iz Srebrenice. Hrvatski teror naterao ih, kao i druge mnoge da sa oruzjem u ruci brane srpsku cast i srpska prava.

Velelepni parohijski dom u Srebrenici sagradjen 1937. iskljucivo prilozima parohijana srebrenickih, zauzet je i pretvoren u hrvatsku komandu.

Divan spomenik junaku, majoru Kosti Todorovicu, razrusen je na sam Spasovdan 1941. godine. Rusili su ga Srbi po naredjenju Hrvata.

Pozitivno sam saznao da su se: Pavao Petrovic (katolik, staresina sreskog suda) i Asim Cemerlic (lekar, musliman) zauzimali za Srbe te ublazili u mnogome njihova stradanja. Drugih zauzimanja nije bilo. Srbe su prognali katolici i muslimani, ne bih znao reci koji vise. Toliko mi je poznato.

SRBISLAV BLAZIC jerej

Do izbeglistva bio sam paroh kravicki u Kravici, opstina Kravica, srez srebrenicki, arh. names. vlasenicko-srebrenicko, eparhija zvornicko- tuzlanska. U toj opstini je stanovnistvo bilo 80% srpsko-pravoslavno, a 20% muslimansko. Katolika nije uopste bilo.

Odmah po okupiranju od strane hrvatske vojske i ustasa zabranjena je bila sluzba Bozja po crkvama kao i sva druga cinodejstva. Trojica mojih parohijana i ja bili smo zatvoreni u strogi vojnicki zatvor u Drinjaci. U zatvoru smo proveli skoro mesec dana. Po pustanju ja sam se morao javljati svaki drugi dan satniku u Drinjaci i nisam smeo nikud ici od kuce niti mi pak ko dolaziti.

Hrvatske i ustaske patrole pretresajuci po selima oduzimali su sve sto su mogle, pocev od vesa pa do krupne stoke. Kinjili su i mucili sve iz reda. Silovali su sve sto su hteli.

Pred Vidovdan su zlostavljanja bila na vrhuncu. Zatvaranja su pocela u masama. Zatvorili su sve djake Srbe, medju kojima je bio i moj brat svrseni bogoslov Mito Blazic i sve ih proterali u Sarajevo. Na dva dana pred Vidovdan najsretnijim slucajem prebegao sam u Srbiju.

Po mom odlasku mucenja su se pretvorila u ubistva, a to cesto uz najgroznija mucenja. Tako je u Drinjaci, sedistu hrvatske satnije, u magazi Zemljoradnicke zadruge, nad jednim buretom zaklano osam vidjenih Srba iz Drinjace i okolice. Gledao sam svojim ocima njihovu usirenu krv u buretu i zajednicku raku iz koje su virile kosti s kojih jos meso nije bilo spalo.

U Vlasenici, u tzv. Rasicevom Gaju, na najgrozniji nacin ubijeno je oko 80 najvidjenijih Srba. Sve su ih strpali u jednu ogromnu jamu. Bilo je slucajeva da su zive bacali polomivsi im prethodno ruke i noge. Kad sam u avgustu mesecu prosle godine posetio to sveto mesto na sto i vise metara osecao se uzasan zadah, a bezbroj pasa i orlusina bilo je u jami.

Na najgrozniji nacin ubijeni su i svestenici: prota Dusan Bobar, arhijerejski namesnik u Vlasenici, jerej Milos Savic, paroh milicki, jerej Dragomir Maskijevic, paroh koprivski, jerej LJubomir Jaksic, paroh han - pijesacki, jerej Janko Savic, paroh knezinski, svi su iz arhijerejskog namesnistva vlasenicko srebrenickog.

I intelektualne i fizicke ubice bili su muslimani. Gledao sam les pocivseg brata jereja Maksijevica. Strasan je bio. Oci izvadjene, usi odsecene, a koza sa ledja zguljena.

Preostali svestenici i intelektualci Srbi bili su proterani za Caprag. Usput im je oduzeta sva vrednost i gotovina, a vrednost i nepokretnina stavljena na raspolozenje hrvatskoj drzavi.

Ubistva u masama, koja su predstojala u najskorije vreme, sprecena su ustankom.

O intervenciji od strane muslimana ne treba ni govoriti, jer su vodeci u zlostavljanjima i proganjanjima bili bivsi politicki prvaci, verske poglavice i intelektualci.

LAZAREVIC DRAGOLJUB (22) i VUCKOVIC HRISTA (65) iz Srebrenice

Srez Srebrenica, kao i sama varosica Srebrenica nastanjen je Srbima i muslimanima. U samoj varosici Srebrenici muslimana ima nesto vise, dok u celom srezu Srbi su u vecini. Hrvata uopste tamo nema, osim sto je bila po koja cinovnicka porodica.

Nakon sloma Jugoslavije dosli su u Srebrenicu kao prvi tri nemacka vojnika na motociklima. Posto od Srebrenice nema dalje izgradjenog puta, oni su se vratili natrag. Nekoliko dana posle toga, dosao je u Srebrenicu jedan manji odred nemackih vojnika, koji je tamo i ostao izvesno vreme.

Nekako u isto vreme dosla je u Srebrenicu jedna satnija hrvatske vojske pod komandom kapetana Slijepcevica. Ovaj Slijepcevic bio je u Jugoslaviji takodjer kapetan i sluzio je kod komande bjelovarskog vojnog okruga u Bjelovaru. Muslimansko stanovnistvo priredilo je hrvatskim vojnicima svecan docek. Pozdravni govor odrzao je jedan muslimanski hodza, kojemu ne znamo ime. On je u svojem govoru izmedju ostalog naglasio da su muslimani u Bosni 20 godina za vreme Jugoslavije stenjali u ropstvu, pa da je dosao cas njihove slobode, koju su im doneli braca Hrvati. Na ovu svecanost dosao je i Bektasevic Ismet, zemljoradnik i bivsi narodni poslanik u Jugoslaviji.

Hrvatska vojska polazeci za Srebrenicu, prosla je i kroz selo Bratunac, pa je hrvatskoj vojsci i tamo sa strane muslimana priredjen svecan docek. Pozdravni govor odrzao je tadasnji predsednik opstine Verlasevic Jusuf-Aga. On je u svom govoru takodje naglasio da su bosanski muslimani kroz 20 godina za vreme Jugoslavije stenjali u ropstvu, a sada im je hrvatska vojska donela slobodu. Bilo je vise govornika sa strane muslimana i svi su slicno govorili. Srbi se nisu nigde pokazivali, niti izlazili iz svojih kuca.

Hrvati su posle toga u celom srezu odmah preuzeli cjelokupnu civilnu upravu. Hrvatske vlasti su odmah posebnim plakatima pozvali Srbe, da svi beziznimno predadu oruzje, preteci im se smrtnom kaznom.

Istodobno su hrvatske vlasti naoruzale vojnickim oruzjem celokupno muslimansko stanovnistvo. Stavise naoruzani su i muslimanski mladici od 14 godina pa navise.

Posle dolaska hrvatske vojske formirana je u Srebrenici i ostalim mestima ustaska milicija. Za ustaskog logornika u Srebrenici postavljen je Djozic Muhamed, koji je pre toga bio bez zanimanja i izdrzavao se kradjama. Vaznu funkciju u ustaskom stanu u Srebrenici vrsio je Abdurahmanovic Safet, mladic od 17 do 18 godina, koji je inace propali djak neke turske skole. Istodobno osnovana je ustaska milicija i u svim selima sreza srebrenickog, u kojima je bilo muslimana. U Bratuncu postavljen je za ustaskog tabornika neki Meho,stolar zvani Mostarac.

Cim su domaci muslimani ustrojili ustasku miliciju i dobro je naoruzali, odmah su pristupili energicnom progonu Srba, i ako za to nisu imali nikakvog povoda.

Ustase su poceli hapsiti i zatvarati Srbe. Zatvorene su Srbe u zatvoru strahovito tukli, a zatim ih za novac pustali kucama. Tako su odmah u pocetku bili zatvoreni: Zaric Vlajko, kovac; Jovanovic Pero, kafedzija; Mladjenovic Savo, kafedzija i Delic Desimir, opancar - svi iz Bratunca. Oni su u zatvoru bili po ustasama strahovito premlaceni, a zatim, posto su polozili vece sume novca, pusteni na slobodu.

Vec u pocetku ustase su mnoge Srbe - seljake iz okolnih sela zatvorili pod vidom taoca, pa su ih po noci izvodili iz zatvora i negde ubijali. Imena ovih zrtava ne mozemo navesti. Uopste, moze se reci da su Srbi u selima sreza srebrenickog mnogo vise stradali, nego u samoj Srebrenici. Ovo se moze pripisati cinjenici sto je u Srebrenici tada bio sreski nacelnik, odnosno kotarski predstojnik jedan musliman, koji je za zenu imao Srpkinju, pa je pod njezinim uticajem stitio Srbe iz same Srebrenice. Ime toga kotarskog predstojnika ne znamo.

U vremenu od Vidovdana pa do svetog Ilije 1941. godine ubijen je po ustasama: Maksijevic Drago, svestenik u Kravici. On je jedne noci izveden iz kuce i ubijen nedaleko u sumi. Svi ostali pravoslavni svestenici u to vreme oterani su sa svojim porodicama u logor u Caprag, a odatle su prebaceni u Srbiju.

U isto vreme ubijeno je vise uglednih Srba - seljaka iz sela Drinjace, ali mi ne znamo njihova imena.

Ustase su istodobno provaljivale u srpske kuce pod izlikom da traze cetnike, ili oruzje, a prava svrha bila im je da vrse pljacku. Posle svakog ovako obavljenog pretresa odnosili su od Srba sav novac, koji su nasli, zatim prstenje, satove, lance, pojedine komade odela i obuce i uopste sve sto im se svidelo. Ove pljacke vrsili su ustase najvise po selima, a narocito su rado srpskim devojkama skidali sa vrata dukate i drugi nakit.

Ustase su u to vreme po srpskim selima vrsili i silovanja srpskih zena i malodobnih devojaka. U ovom poslu narocito su se odlikovali ustase: Pasalic Ibro, koji je inace bez zanimanja, a sin je trgovca Pasalic Mujage iz Srebrenice, te ustasa imenom Jasar, a po zanimanju vodenicar iz Srebrenice, kao i mnogo drugih ustasa, kojima ne znamo imena.

Nasilnog pokatolicavanja u srezu srebrenickom nije bilo. Sve srpsko - pravoslavne crkve bile su vec u pocetku zatvorene.

Usled progona koje su muslimani preduzimali protiv Srba u srezu srebrenickom, Srbi su vec posle Vidovdana 1941. godine poceli bezati u sume i tamo organizovati otpor protiv daljih nasilja ustasa - muslimana. Otpor Srba organizovao je Babic Acim, zemljoradnik, rodom iz okoline Vlasenice, te bivsi jugoslovenski major Dangic Jezdimir, koji je rodom iz Srebrenice.

Posle Sv. Ilije 1941. Srbi su navalili na Srebrenicu i zauzeli je nakon krace borbe. Odmah posle toga zauzeli su i neka sela, a druga sela su zauzeli pre Srebrenice. Ustase su napustili Srebrenicu i pobegli prema Zvorniku.

Ovako stanje potrajalo je sve do meseca januara 1942. godine.

U mesecu januaru 1942. godine dosla je u srez srebrenicki kaznena ekspedicija, pred kojom su se Srbi, organizovani u cetnike povukli bez borbe. Kaznena ekspedicija nije se zadrzala u srezu srebrenickom, nego je odmah prosledila put dalje prema Vlasenici. Posle odlaska kaznene ekspedicije dosli su u Srebrenicu ponovo ustase i poceli sa zestokim pokoljem Srba. Tada je medju ostalim ubijen Marsalek Cedomir, potporucnik bivse jugoslovenske vojske, koji je rodom iz sela Bratunca. Imena drugih ubijenih Srba ne znamo navesti, ali znamo da ih je ubijeno tada vrlo mnogo.

Nakon nekoliko dana posle toga ponovo su Srebrenicu zauzeli Srbi i proterali ustase. Srbi su ostali sada gospodari Srebrenice i okolice sve do meseca aprila 1942. godine.

U mesecu aprilu 1942. godine ponovo su ustase uz potporu hrvatske vojske navalili na Srebrenicu. Srbi su dali otpor, ali nakon krace borbe morali su se povuci, posto su bili brojno slabiji i slabije naoruzani. Srbi iz celog sreza srebrenickog sada su se povlacili pred ustasama i hrvatskom vojskom prema Drini, u nameri da se preko Drine prebace u Srbiju. Tada je mnogo Srba, narocito zena i dece poginulo na Drini.

Osobito su se istakli u progonu Srba i kao ustase: Djozic Muhamed, besposlicar, koji je vrsio duznost ustaskog logornika; Abdurahmanovic Safet, propali djak; Pasalic Ibro, besposlicar, - svi iz Srebrenice. Verlasevic Jusuf-Aga, predsednik opstine u Bratuncu i njegov sin Osman; Efendic Hasan, trgovac iz Bratunca i njegov brat Edhem, takodje trgovac; Ekert Karlo, kovac iz Voljavice; Bektasevic Ismet, zemljoradnik i bivsi narodni poslanik u Jugoslaviji iz sela Glogova. Imena drugih se ne secamo, ali znamo pouzdano da su svi muslimani iz sreza srebrenickog bili ustase.

Ja Lazarevic Dragoljub napustio sam Srebrenicu i presao u Srbiju 15. januara 1942. godine, a ja Vuckovic Hrista napustila sam Srebrenicu i presla u Srbiju tacno uoci pravoslavnog Uskrsa 1942. godine.

NIKOLIC ILIJA (42) Srebrenica

Kada su u mesecu aprilu 1942. godine ustase posle povlacenja srpskih cetnika ponovo tamo, dosli u Srebrenicu, priredili su kao i u celom srezu, nad Srbima, koji su jos tamo bili ostali, strasan pokolj. Tada su poklani: Laketic Aleksa, penzioner i njegova zena Julka; Tomic Djuka, domacica; Zekic Momcilo, kome su ustase najpre izvadili oci, a onda ga zaklali, - svi iz Srebrenice; zatim su poklani 17 clanova porodice Ilica Filipa, zemljoradnika iz sela Podravanje; Vasic Sekula, putar u penziji iz sela Viogora, koji je zaklan pred svojom kucom; Vasic Ilija, bivsi solunski dobrovoljac i invalid bez ruke iz sela Viogora; Jovanovic Milovan, preduzimac iz sela Crvice; Filipovic Malesko, zemljoradnik iz sela Karme sa zenom i decom; zena i dete Tanasijevic Andrije, zemljoradnika iz Brezana, koji je kao ratni zarobljenik u Nemackoj; Jokic Milovan, trgovac iz Srebrenice; Vujica, zemljoradnik iz sela Turije; Obren, kovac iz sela Bribicevca; Stevanovic Stojan, zemljoradnik iz sela Viogora, te jos mnogo drugih cijih se imena sada ne mogu setiti. Svi napred navedeni Srbi zaklani su nozevima. Nakon toga ustase su im kuce potpuno opljackali.

Ustase su tada nakon izvrsenog pokolja i pljacke palili srpske kuce. Tako su selo Podravno potpuno spalili i ono vise ne postoji. Spaljena su takodjer sela Brezani i Turija. U ova dva potonja sela poklani su svi Srbi, koji su se tada u selima nasli. Isto tako popaljena je i okolina sela Bratunca. Sve ove pokolje Srba, pljacku i palez srpskih sela izvrsila je tzv. "Hrvatska crna legija", pod komandom muslimana Arpadzica, koji je za vreme Jugoslavije bio sef poreske uprave u Srebrenici. On se sada nalazi kao komandant "Crne legije" u Zvorniku.

Osim toga vrlo mnogo Srba iz srebrenickog sreza pobijeno je u mesecu aprilu 1942. godine na Drini prigodom bekstva u Srbiju.

Mnogi su se tada, prelazeci preko Drine, podavili u vodi. Gledao sam vlastitim ocima sa srbijanske strane, kako su tada Srbi iz sreza srebrenickog bezeci pred ustasama prelazili preko Drine i tu nasli smrt. Tada sam video kako je zena Grujicic Branka, zemljoradnika iz sela Gostilja, koja je bila u drugom stanju, a jedno malo dete drzala u narucju i htela prevesti se camcem preko Drine, od ustasa u tom momentu izbodena nozevima i bacena u Drinu.

Osim vec pomenutih ustasa, narocito su se istakli u progonu Srba: Arpadzic, bivsi sef poreske uprave u Srebrenici; Kurbegovic, poreski cinovnik rodom iz Sarajeva; Verlasevic Ibro, trgovac iz Bratunca; Sirucic Hakija, sudski cinovnik iz Srebrenice.

Ja sam napustio Srebrenicu u presao u Srbiju jos 8. jula 1941. godine, ali sam i dalje odrzavao sa Srebrenicom vrlo dobre veze, tako da mi je sve ovo poznato iz vlastitog zapazanja.

MARJANOVIC KRISTA (65) iz Srebrenice

Kada su Srbi, koji su ostali u zivotu napustili Srebrenicu i srebrenicki kraj i pocetkom meseca aprila 1942. godine prebegli u Srbiju, da spasu svoje gole zivote od ustasa, zasli su ustase po srpskim selima i varosi Srebrenici, opljackali sve srpske kuce, a zatim ih popalili. Tada su opljackana i potpuno spaljena srpska sela; Podravanja, Palez, Dzile, Viogor, Kravica. Delimicno je popaljeno selo Turija. U ovom selu izgorela je u kuci cela porodica i rodbina Tanasijevic Ilije, kafedzije iz Srebrenice.

U leti 1942. godine nekoji su se izbegli Srbi povratili iz Srbije natrag u svoja sela. Tada su mnogi od njih stradali zivotom, jer su ih ustase poklali. Narocito je stradalo selo Dubrovica. Ustase su jedne noci dosli u ovo selo, odveli sve Srbe, koje su u selu nasli i pobili ih.

Uoci pravoslavnih Duhova 1943. godine napali su partizani na Srebrenicu i nakon borbe od 24 sata partizani su zauzeli Srebrenicu, a ustase su se povukle. U borbi je poginulo mnogo ustasa. Medju poginulim ustasama bio je i brat ustaskog tabornika za srez srebrenicki, Kurelca - imenom Ivica, star oko 16 godina.

Na Duhovski ponedeljak 1943. godine partizani su se povukli iz Srebrenice, a nakon njihovog odlaska dosli su ustase i opet uspostavili svoju vlast.

Kada su ustase ulazili u varos Srebrenicu, izisli su pred njih radi doceka Spasojevic Jeftan - zvani Stojan, pekar; Grujicic Ljubo, opancar i Ilic Vaso, trgovac. Njih su ustase odmah na mestu ubili iz pusaka.

Ustase su naredili svim Srbima, da imaju biti u svojim kucama i da se pod najstrozim kaznama ne smiju udaljavati od kuca. Posle toga su ustase zasli po srpskim kucama i ubijali svakoga, koga su god nasli bez razlike na spol ili starost. Povoda za ovaj pokolj ustase nisu imali. Tada je poginulo mnogo Srba, a najvise zena i dece. Ubijeni su u Srebrenici tada: Lazo, bivsi kafedzija sa Solocuse, njegova zena Staka i sluzavka rodom iz Zelinja; Jovanovic Kata, bolnicarka i njezina kcerka Dragica, stara 12 godina; Jovanovic Stana, kuharica u bolnici i njezina kcerka Milojka, stara 4 godine; Lazic Pero, financ u penziji i njegova zena Stoja; Zora, kcer Vasic Avrama - zvanog Gase i njezinih petoro dece, te njena mati Vasic Marta, zena Vasic Avrama, obucara; Jovanovic Sava i njezin sin Zivko; Gordic Juca i njezina mati Pejic Danica; Bogovic Marta; Grujicic Gina, zena Grujicica Milana i njezin sin Pavle, star 4 godine; Zecevic Uros, sudski glasnik; njegova zena Jelena i kcerka Nevena, stara 12 godina; zena pekara Makse - Jela; vec pomenuti Grujicic Ljubo i njegova zena Mileva i Milevina kcer iz prvog braka Rkalovic Staka, njezin svekar Rkalovic Rade i njezino dete od dve godine, segrt Grujicic Ljube imenom Slavoljub i njegova mati - oboje iz sela Azlice; Spasojevic Milka, zena pre poginulog Jeftana zvanog "Stojana" i njihove dve kceri stare izmedju 10 i 12 godina, od kojih je jednoj bilo ime Simana; Popovic Sofija, zena Popovic Dane, trgovca konjima; Nikolic Jovo, zemljoradnik iz Podravanja, koji je ziveo u Srebrenici u kuci svog sina i njegova zena Vasilija; Stanojevic Radinka, bolnicarka;Tanasic Stana, zena Tanasic Ilije, kafedzije; Nikolic Danica, zena Nikolic Ilije, opancara; Milosevic Saveta, zena pokojnog Milosevic Milosa, trgovca; Vuka, kci Savic Save i njezinih dvoje dece, od kojih je jedno imalo tri godine, a jedno godinu; Petrovic Mileva, zena Petrovic Koste, obucara; Milic Joka, penzionerka; Gavric Savka, kafedzika; Neskovic Draginja, zena Neskovic Milorada, krojaca i njena udata kcer Vera i njihovo dete staro 2 godine; Krsmanovic Staka, domacica, zena pok. Tote, opancara; Krsmanovic Milka, zena pok. Krsmanovic Vase, obucara; Vujadinovic Martijan, trgovac; Jovanovic Mileva, zena pok. Jovanovic Cvijetina, trgovca; Stjepanovic Milka, zena Stjepanovic Rade, trgovca i njezinih dvoje dece u starosti od 3 i 7 godina, te sestra Julka; Jovanovic Draginja, zena pok. Jovanovic Jove, pekara; Stefanovic Dragica, zena Stefanovic Ostoje, pekara i njezinih cetvoro dece i to: Vida, stara 12 godina, Vlado, star 9 godina, Milka, stara 7 godina i Anica, stara 3 godine; Stefanovic Vaja, sestra Stefanovic Ostoje, pekara; Filipovic Jovo, kafedzija; zena bivseg financa Mitra i njeno dete od jedne godine, Vuka, zena Koje, lugara iz Vlasenice i njezinih troje dece, te njezin ujak, kojemu ne znam ime; jedan sudija musliman, imenom Agan, njegova zena Srpkinja rodom iz Bele Palanke u Srbiji i njihovih troje dece imenom Cana, Neso i Milo; te jos nekoliko drugih, cijih se imena sada ne mogu setiti. Ja sam se tada spasla od smrti na taj nacin sto mi je bula Meva, kci Kumrica Ibre dala svoje dimije i koprenu za lice i ja sam to obukla na sebe i kao muslimanka sakrila se u jednu muslimansku kucu. Osim mene jos su ostale u zivotu dve zene i dve devojcice. Svi ostali Srbi iz Srebrenice poklani su taj dan.

Kada su ustase izvrsile pokolj Srba u Srebrenici, otisli su u sela Vitlovci i Zalazje i poklali tamo sve Srbe, koje su u selu nasli. Tada je u ovim selima poginulo vrlo mnogo Srba. Racuna se, da je u samom Zalazju ubijeno tada 115 Srba.

U isto vreme doterali su ustase iz sela Brezana oko 20 Srba - muskaraca u Srebrenicu i tamo ih pobili.

Posle izvrsenog pokolja ustase su izvrsili pljacku srpske imovine. Opljackali su potpuno sve kuce ubijenih zrtava.

Ovaj pokolj izvrsili su strane ustase rodom iz Zagreba i Like, a pomagali su im pri tome domace ustase - muslimani.

Ogromna vecina muslimana iz Srebrenice i okolice bili su ustase. Osim vec navedenih, ne znam navesti nova imena ustasa-muslimana iz Srebrenice.

Ja sam pre tri nedelje napustila Srebrenicu i prebegla u Srbiju. Od tada stalno zivim u Banji Koviljaci.

NENADIC RADISA iz Srebrenice

Pocetak rata 1941. godine zatekao me je u Srebrenici gde sam imao kucu i tu ziveo sa zenom i dvoje dece, dok mi se posed nalazio u selu Gribici, u neposrednoj blizini same Srebrenice.

Po propasti Jugoslavije dosla je u Srebrenicu nemacka vojska i tu se zadrzala do meseca jula 1941. g. Kada je 25. jula 1941. g. nemacka vojska napustila Srebrenicu, preuzeli su ustase pored civilnih vlasti koju su vec imali u rukama i svu vojnu vlast. Svi ustase u Srebrenici regrutovali su se iz redova nasih domacih muslimana, koji su obuceni u ustaske uniforme. Istoga dana kada su Nemci napustili Srebrenicu, ustase su strpale u zatvor 45 Srba iz Srebrenice. Medju ovima bio sam i ja, a od ostalih navodim po secanju nos ove Srbe iz Srebrenice: Janka Sekulica, mas. bravara; Petra Trkulju, kocijasa; Jovana Ilica, i Petra Macuru, obucara. Svi navedeni bili su zajedno sa mnom zatvoreni u jednoj sobi u zgradi sudskog zatvora u Srebrenici, a strazu nad nama vrsili su ustase-muslimani iz Srebrenice.

U ovom zatvoru ja i svi navedeni ostali smo dva meseca i za to vreme bili smo od ustasa koji su nas cuvali zlostavljani i tuceni. Nocu su nas odvodili u svoju ustasku kancelariju u zgradi suda i saslusavali, te prilikom saslusanja tukli stapovima, korbacima ili pendrecima. Medjutim, pre nego sto su nas otpoceli da tuku ugasili su u sobi svetlost.

Posle ovako izdrzanog zatvora od dva meseca, predali su nas ustase nemackim vlastima u Zvorniku, koje su nas odmah uputili na rad u Nemacku.

Od domacih srebrenickih muslimana koji su prisli ustasama odmah po slomu Jugoslavije i koji su se istakli kao vrlo aktivni u progonu Srba navodim: Aliju Kulenovica, Ibru Belajca, Bajru Asimovica, Hasana Pitica, Redzepa Begovica, Camila Asimovica i Zulfu Cemrovica. Svi navedeni ustase muslimani iz Srebrenice su osim Hasana Pitica, koji je iz Tuzle.

Spomenuti ustase bili su cuvari u zatvoru i oni su nas tukli na nacin kako sam to napred naveo.

Kakve su prilike bile u samom gradu i u okolini Srebrenice nisam mogao doznati kao ni oni ostali zatvoreni Srbi, jer nismo kao zatvorenici imali nikakav dodir sa svojim porodicama i poznatim. Zbog toga ja i ne mogu nista vise narocito reci o progonima Srba u Srebrenici i srezu srebrenickom.

Poznato mi je da je nad svim ustasama u Srebrenici bio glavni zapovednik Metodije Vukovic, ranije cinovnik poreske uprave u Srebrenici. Inace, on je Hrvat katolik. Ustaski logornik u Srebrenici bio je u pocetku neki Franjo Bradacic, koji je dosao nekud iz Hrvatske u Srebrenicu, a prvi koratski predstojnik bio je Krklec Svetislav, za koga ne znam ko je i odakle je. Na mesto smenjenog predsednika opstine Stevana Jovanovica, postavljen je Redzepovic Salih, musliman iz Srebrenice, koji se dobro poneo prema Srbima i zasticavao ih.

Za vreme mog bavljenja u Srebrenici nije mi poznato koji su Srbi od ustasa ubijeni, ali je opcenito poznato da su mnogi Srbi odvedeni iz Srebrenice u nepoznatom pravcu i sta je dalje sa njima bilo nije se moglo doznati za moje vreme.

U Nemackoj na radu ostao sam sve do decembra ove godine (1943), a tada sam kao nesposoban zbog bolesti otpusten s rada, time da se mogu vratiti kuci. Nista ne znam o sudbini svoje zene i dece.

DjORDjE VISKOVIC (42) iz Vlasenice

Na dan 21. juna o.g. (1941) izjutra, uhapsili su me u Vlasenici ustase i sproveli me u zatvor sreskog nacelstva. Tog istog dana uhapsen je veliki broj Srba iz tog mesta, medju kojima su bili: Dusan Bobar, prota; Danilo Jokic, trgovac; Branko Zderic, geometar; Andjelko Drakulic, opancar; Dusan Jovic, trgovac drvetom; LJubomir Jaksic, svestenik; Janko Savic, svestenik; Ljubomir Mitrovic, sumar; Novica Drakulic, zemljoradnik; Kosta Drakulic, Dusan Drakulic, zemljoradnici; Rista Djukovic, hotelijer iz Han Pijeska; Vojin Drljic, predsednik opstine iz Han Pijeska; Milan Peicic, gostionicar; Luka Deuric, Vaso i Vasilije Deuric, zemljoradnici iz Gornjeg Zalukovika, opstine vlasenicke; Marko Calic, opstinski bileznik; Milutin Jevtic, beleznik opstine papracke; Ljubo Vukasinovic, predsednik opstine papracke; Gligor Djuric, posednik iz Vlasenice; Radovan Cecur, sudski glasnik; Drago Jaksic, pilanar iz Milica; Djordje Vuckovic, strugar iz Milica i Lazar Radakovic, gostionicar iz Vlasenice.

Pored ovih uhapseno je jos dosta Srba iz okolnih sela, cija imena momentalno ne mogu navesti.

Istog dana uvece ustase su odvele sledeca lica:

Dusan Bobar i jos 6 redom kako su gore navedeni. Oni su odvedeni u nepoznatom prevcu i verovatno su poubijani, jer se kasnije o njima nista nije saznalo.

Sutradan po nasem hapsenju dosli su u zatvor Sreskog nacelstva, sreski nacelnik, staresina suda Sulejman Spahalic, logornik Mustafa Mutevelic, iz Sarajeva, te su nam u prisustvu dvojice nemackih oficira procitali proglas u kome se kaze da smo mi pozatvarani kao taoci i da nam se nista nece dogoditi, ako Srbi sa svoje strane nista ne ucine na Vidovdan.

U noci izmedju 26. i 27. juna ustase su odveli iz zatvora jos jednu partiju od 6 ljudi, koje su takodjer verovatno streljali, jer se o njima nista ne zna. U ovoj partiji su bili Milan Savic, Janko Savic, svestenik, Ljubomir Mitrovic, Novica Drakulic, Kosta Drakulic i Obrad Pejcic.

I pored toga sto su nam ustase procitale proglas o tome da nam se nista nece dogoditi nikome od zatvorenika, ako Vidovdan protekne mirno, ustase su odvele trecu partiju 4. jula na isti nacin. U ovoj grupi bilo je 7 ljudi i njih su kao i one ranije, likvidirali na isti nacin. U ovoj grupi bili su Djukovic Rista, Vojin Drlic, Milan Pejcic, Luka, Vaso i Vasilije Deuric i Drago Jaksic.

Na 6. jula otpusten je iz zatvora jedan veci broj zatvorenika, dok smo ostali i dalje u pritvoru nas devetorica. Nas su u noci izmedju 7. i 8. jula ustase izvele iz zatvora, posto su nas prethodno temeljno pretresli i oduzeli sve sto smo imali kod sebe, kao novac, satove, prstenje i sve ostalo sto smo imali kod sebe. Povezali su nas po dva, i onda su nas povezali jednim lancem po duzini. Kad su nas izvodili iz zatvora, rekli su da cemo automobilima biti prebaceni u jedan koncetracioni logor. Medjutim, kad smo izasli napolje nije bilo nikakvih automobila, pa su nas onda poveli peske. Isli smo banoviskim putem prema Sekovicu.

Vazno je napomenuti da je u isto ovo vreme, a to je bilo oko 2 sata nocu, jedan ustaski automobil vozio kroz grad, kako bi kod mestana stvorio iluziju da smo mi toboz tim automobilom odvozeni i da bi nase porodice bile u uverenju da smo odvedeni u neki logor. Isto tako su postupali i kad su odvodili one ranije grupe.

Tako su nas vodili jedno 4 kilometra, do kuce Meda Brgulje, zemljoradnika, u vlasenickoj opstini, a onda smo se tu zaustavili, dok su ustase koje su nas dovodile, njega zvizdukom pozvali da dodje napolje. Kad je on dosao stavio se na celo ove povorke i poveo nas preko sume do iskopane rake, nedaleko od njegove kuce.

Kad smo dosli do rake, komandant ustasa Suljo Susic, student medicine iz Vlasenice, komandovao je da ulazimo unutra. Istovremeno su Laza Radakovic i Djordje Vuckovic, koji su bili u tom nizu ispred mene, pokidali katance i skocili levo od rake u potok i poceli da beze. Cim sam ovo video nisam se mnogo predomisljao, vec sam onda istrgao ruku iz lanca i poceo i ja bezati za njima. Komandant je naredio da se odmah za nama puca, odmah je plotun odjeknuo verovatno na one ostale, a onda je osuta puscana paljba za nama pobeglim, to puskaranje trajalo je jos oko 15 minuta. Kasnije smo se sastali u sumi ja i Radakovic, dok je se Vuckovic izgubio od nas. Ne znamo sta je sa njim bilo.

Kasnije sam doznao da su ustase u Derventi ubili Dragu Maksijevica, svestenika i Aleksu Ivanovica, zemljoradnika.

DjOKO STANISIC - PRODANOVIC Nedjeljiste

Ja sam iz Bosne na teritoriju Srbije izbegao iz straha od zlostavljanja i ubistva od strane ustasa, jer su me oni nekoliko dana vijali da me uhvate i ubiju. Postupak ustasa, a tako isto i organa ustaske vlasti, prema bosanskom srpskom zivlju bio je vise nego zverski. Ustase su svakodnevno na svirep nacin ubijale po nekoliko Srba i ovakve postupke odobravale su im i hrvatske vlasti.

Postupak ustasa i organa hrvatske vlasti narocito je postao nesnosljiv od Vidovdana 1941. god. pa na ovamo. Ja licno znam mnogo poubijanih Srba u mojoj bivsoj okolini, medju kojima: cetiri sina Mice Drakulica, koje su ustase poubijale u njihovoj kuci, sedam clanova porodice Aleksija Radivojevica - Dragica, prvi iz Donjeg Zalukovika drugi iz sela Pustosa opstine vlasenicke. Proto Bobar Dusan, svestenik iz sela Vlasenice, prvo je odveden u zatvor, pa zatim ubijen u Rasica Gaju. Milos Savic, svestenik iz Milica, Drago Maksijevic, svestenik iz Kopriva, Milos Djuric, svestenik iz Gornjeg Zalukovika, Danka Jokica, Joba Micica, oba iz Vlasenice, Stevan i Rista Ascerici, i Lazar Alempic i Krsto Vukovic iz Nedjeljista poubijani su kod svojih kuca. Vasilije, Vasa i Luka Deurici uhapseni su i poubijani u Rasica Gaju, i jos mnogo drugih Srba cija se imena momentalno ne mogu da setim.

Hapsenja i ubistva vecinom su vrsile ustase uz sudejstvo organa hrvatske vlasti - mesne.

Poznato mi je i iz kazivanja mojih komsija da je u Rasica Gaju nadjeno 260 srpskih leseva poubijanih od strane ustasa i organa hrvatske vlasti.

Od ubica samo mi je poznat Uso Brguljan koji je sa svojom pratnjom u kuci zaklao cetiri sina Mice Drakulica. Ostale ubice nisu mi poznate, jer je srpski zivalj ubijan kako je kome bilo po cejfu.

Prvih dana stradanja srpskog zivlja u srezu vlasenickom birani su sve vidjeniji ljudi, cestitiji i skolovaniji ljudi, a docnije kada su ovi razredjeni Srbi su ubijani iz reda gde se ko nadje i stigne.

Od nosilaca hrvatske vlasti u srezu vlasenickom poznati su mi samo Rasim Begovic i Slavko Kurtovic, koji su veliki krivci za stradanja i ubistva srpskog naroda.

Pljacki je bilo, ali ko je sve opljackan i sta je pljackano meni nije najbolje poznato.

MICIC NEVENKA (20) iz Vlasenice

Nakon sloma Jugoslavije u Vlasenicu je dosla nemacka vojska i tamo ostala sve do 22. juna 1941. god. Za vreme boravka nemacke vojske u Vlasenici i okolnim mestima vladao je svuda mir i red. Srbima se za to vreme nije nista dogodilo, niti ih je ko progonio.

Na 22. juna 1941. godine preuzeli su upravu Hrvati i tada su u Vlasenicu dosli hrvatske ustase iz Sarajeva. Istodobno su poceli i domaci muslimani da se oblace u ustaske uniforme.

Istodobno sa preuzimanjem vlasti od strane Hrvata, nastao je pokolj Srba. Istog dana u vece, tj. 22. juna 1941. god. ustase su uhapsile 7 uglednih Srba, odveli ih u sumu zvanu Rasica Gaj kraj Vlasenice i tamo ih ubili. Tada su po ustasama ubijeni: Bobar Dusan, prota; Micic Jova, trgovac; Zderic Branko, geometar; Jokic Danilo, trgovac; Mitrovic Dusan, zemljoradnik; Drakulic Novica, zemljoradnik i njegov brat Andjelko.

Ustase su sa ubijanjem Srba u Vlasenici i okolici i dalje nastavili. Preko cele nedelje dovodili su Srbe iz okolnih sela u Vlasenicu i tamo ih zatvarali zajedno sa Srbima iz Vlasenice. Zatvorene Srbe izvodili su svake nedelje iz zatvora, vodili ih po Vlasenici, a po noci odvodili u sumu zvanu Rasica Gaj i tamo ih ubijali. Tako su u medjuvremenu od 22. juna do 20. jula 1941. g. ustase ubili 80 Srba. Znam da su tada ubijeni: Jaksic Ljubo, svestenik iz Pijeska; Savic Milos, svestenik iz Milica; Maksijevic Drago, svestenik iz sela Dervente kraj Vlasenice ubijen je kod svoje kuce zajedno sa svojim parohijanom Delicem, zemljoradnikom. Zatim su ubijeni: Drlic Vojin, predsednik opstine u Pijesku; Cecur Radovan, sudski cinovnik iz Vlasenice; Vuckovic Djordje, vlasnik pilane iz Vlasenice; Calmic Marko, opstinski beleznik iz Vlasenice; Djuric Glogor, zemljoradnik iz Vlasenice, Drlic Luka, zemljoradnik iz Pjeska; Jaksic Drago, trgovac iz Milica; te mnogo Srba seljaka iz okolice, cija imena ne znam. Svi su ovi ubijeni - kako sam to vec navela - u sumi zvanoj Rasica Gaj, kraj Vlasenice.

Na 22. jula 1941. god. ustase su uhapsile oko 200 Srba iz Vlasenice i okolice i odveli ih u Gospic u logor. O sudbini ovih Srba ne zna se nista. Odvedeni su tada u Gospic iz Vlasenice: Markovic Slobodan, cinovnik policije i njegov otac Bosko; Ostojic Cedo, cin. Por. uprave i njegov brat Vlado, gostionicar; Maksijevic Cedo opancar i njegov brat Desimir, djak; Micic Djoko, gostionicar, te mnogo drugih, cijih se imena ne mogu setiti. Iz okolice odvedeno je - iz svake opstine - po 15 uglednih seljaka, cija imena ne mogu navesti.

Osim toga ustase su mnoge Srbe iz Vlasenice i okolice hapsili i stavljali u zatvor, tamo ih na najgori nacin mucili i onda pustali. Tako su Djuricu Gligoru u zatvoru razbili glavu, koju su onda peskirom zamotali i onako krvavog vodili ga kroz Vlasenicu. Navedeni, Djuric, koji je zemljoradnik iz Vlasenice, naknadno je - kako sam to napred istakla - ubijen. Isto tako zlostavljali su Civsic Mehmeda, muslimana, bivseg sreskog nacelnika, koji je se priznavao Srbinom. On je sav isprebijan pobegao u Sarajevo. Momcila Micica, pravnika zlostavljale su ustase u zatvoru. Kada je njegova mati Jovanka pozvala jednog lekara Hrvata, koji je tamo dosao radi regrutacije, da ga pregleda i rane mu previje, ovaj lekar ga je jos i sam tukao. Micic je kasnije pobegao u Srbiju. Ustase su mucili i tukli takodjer i Savica Ljubomira, pekara iz Vlasenice.

Ustase su ucenjivale pojedine bolje stojece Srbe. Tako su uhapsili Jokic Danka, trgovca iz Vlasenice, a njegovoj zeni Petrusi porucili su da ce joj pustiti muza na slobodu ako polozi 100.000 dinara u gotovom novcu, te osim toga preda i sav zlatni nakit sto je imala. Ona je dala novac i zlato, ali su joj muza jos prije ucene ubili, sto ona nije znala. Micica Milorada, trgovca iz Vlasenice ucenili su sa 500.000 dinara. On je ovaj novac polozio, a nakon toga pobegao u Dubrovnik.

Jos prosle godine ustase su opljackale srpske pravoslavne crkve i odneli iz njih sve vrednije stvari, a nakon toga crkve zapecatili. Srbe su silili da predju na rimokatolicku veru, grozeci im se ubistvom. Tek nekolicina je predala molbu za prelaz.

Na 10. avgusta 1941. god. srpski cetnici zauzeli su Vlasenicu i drzali je do 15. avgusta 1941. g. kada je u Vlasenicu usla hrvatska vojska pod komandom pukovnika Begica. Hrvatska vojska je tada popalila srpsko selo Rogosiju i htela popaliti i druga srpska sela, ali je tada jedan hrvatski pukovnik, koji je od srpskih cetnika na 10. avgusta bio zarobljen, izasao pred hrvatsku vojsku sa porukom, da ne pale srpska sela, jer da niti srpski cetnici nisu palili muslimanska sela. Tako je hrvatska vojska odustala od daljeg paleza srpskih sela.

Koncem meseca avgusta 1941. god. srpski cetnici su ponovo zauzeli Vlasenicu i okolicu i drzali sve do 14. januara 1942. god. kada su se povukli.

Najvise su se istakli u progonu Srba i kao ustase: Kurtovic Slavko, nadzornik puteva; Mutavelic, koji je rodom iz Sarajeva, a bio je u Vlasenici ustaski logornik. Njegovo se ime drzalo u strogoj tajnosti. Zatim, Kadic Ragib i Suljaga, braca posednici; Begovic Rasim, trgovac i predsednik opstine; Spahalic Suljo, sef suda; Susic Cujo, student medicine i zamenik logornika; Djulic Salko, posednik; Topcic Aljo, djak; Brgulja Hasan, zemljoradnik - svi iz Vlasenice. Zatim ustasa Drago, djak iz Sarajeva, kojemu ne znam prezimena, te vise drugih Hrvata i muslimana is Sarajeva, cija imena ne znam.

Ja sam na 13. januara 1942. god. napustila Vlasenicu i presla u Srbiju kod Ljubovije bez propusnice.

KALDESIC MILO (45) iz Milica

Pocev od 12. jula 1941. godine do 3. avgusta 1941. godine ustase su u srezu vlasenickom cinili najgroznija zverstva nad Srbima, a narocito vidjenijim. Odmah po dolasku tj. 12. jula poceli su da skupljaju Srbe po Vlasenici i srezu. Tom prilikom pokupili su sledeca lica: Milosa Savica, svestenika; Dragomira Maksijevica, svestenika; Ljubomira Jaksica, svestenika; Dusana Bobara, protojereja; Janka Savica, svestenika; Draga Jaksica, trgovca; Milana Vitorovica, trgovca; Miladina Seina, trgovca; Obrada Pejicica, trgovca; Milana Pejicica, trgovca; Ristu Djukovica, trgovca i hotelijera; Jova Micica, trgovca; Glise Bajagica, trgovca; Luku Jokica, trgovca; Rista Bajagica, trgovca; Vasilija Avramovica, trgovca, Novicu Drakulica, trgovca; Djordja Vuckovica, trgovca; Djordja Petkovica, trgovca; Gligora Djurica, trgovca; Jakova Simenica, trgovca; Cvijana Dragica, trgovca; Dusana Drakulica, trgovca; Dusana Petkovica, Slavoljuba Petkovica, trgovca; Miliju Djurkovica, posednika; Urosa Djurkovica, trgovca; Vasa Abazovica, gostionicara; Dusana Svabica,trgovca; Milana Ivanovica, predsednika opstine; Vojina Drljica, predsednika opstine; Jovana Pilindavica, predsednika opstine; Marka Celmica, opst. delovodje; Obrada Petkovica, trgovca; Steve Djurica, trgovca; Mijat Petkovic, Pavle Petkovic, Milan Kresanic, Milos Cvetkovic, Novak Novakovic, Rajko Maksimovic, Sredoje Jacimovic, kovac; Jovan Lalovic; Aleksije Ivanovic, Relja Golic, Kosta Golic, Blagoje Golic, Zivko Golic, Kojo Golic, Blagoje Cvetanovic, Obren Urosevic, Jovica Radovic, Milivoje Stjepanovic (sa zenom i troje dece), Andjelko Drakulic, Kosta Drakulic, Novo Dragic (sa osam clanova porodice), Stanko Lazic, Vasilije Deuric, Vaso Deuric, Milovan Golic, Jovo Golic, Mihailo Ilic, Radovan Milic, Obrad Vujadinovic, Risto Vujadinovic, Vujadin Vujadinovic, Mimo Drmonjic (sa 57 clanova porodice), Lazo Kukic, Stojan Simic, Stanko Momcilovic, Arsen Milovcevic, Stevo Zekic, Milovan Milovcevic, Anto Trifkovic, sve zemljoradnici.

Sva ova lica se jednim delom ili kod kuce ili po jarugama pobijena, dok je dobar deo, oko 50 odvedeno nedaleko Vlasenice u Rasica Gaj, gde su najgroznijim mukama muceni: zivi guljeni, odsecati im prsti, ruke, noge, oci im vadjene, i sl. Ovo su radili ustase kojih je bilo oko 20, a skoro svi rodom iz Vlasenice. Poznajem jedino Husu Brgulju, Rasima Begovica, logornik je bio iz Sarajeva, a zvao se Mutevelic, cijeg se imena ne secam. Jos mi je poznat Kurtovic Bogosav, koji je u Jugoslaviji bio nadzornik puteva, koji se je po nedelima narocito isticao.

Znam da je u ustaskim redovima bio Srbin Milo Capric iz sela Crne Reke, srez vlasenicki, koga ustase nazivaju Milos Obilic. On je stalno sa puskomitraljezom kada ide u borbu sa cetnicima.

Poznato mi je da su do temelja popaljena sela; Vuksici, Urmica, Raskovici, Rajici, Buljevici, Metaljka, Vrtocja, Milici, Djurdjevici, Paukovici, Glusac, Bisina, Vukovici, Kokanovici, Kitanici, Glavica, Golici, Stankovici, Misici, Bijelo Polje, Koprivno, Jeremici, Zalukovik (koji je imao 200 kuca), Mirazovici, i mnoga druga. Poznato mi je da je u ovim selima sto god je nadjeno od srpskog zivlja pobijeno i spaljeno, a moze se racunati da je u ovim selima pobijeno preko 2.000 dusa. Crkva u Koprivnu je srusena.

Ovo sve sam dobrim delom vidio, a nesto od pouzdanih lica doznao.

SRETEN GLIGOROVIC (10) iz Toljevica, selo Derventa

Odmah posle rata posao sam u skolu u Derventu, ali naskoro posle toga doslo je do napada od strane ustasa i muslimana iz naseg sela i okoline.

U ovom ratu otac mi je ranjen u nogu i zbog toga noga mu je morala biti odsecena, sve do kuka. Izvesno vreme proveo je na lecenju u Banji Koviljaci. Posle toga dosao je kod nas u selo, ali je uskoro morao zbog progona od ustasa da pobegne u sumu i da se tamo krije. Isto smo morali i mi uciniti. Majka, dve sestre, Milka i Radinka, brat Rajko i ja pobegli smo u nasu kolibu u planini Radavi sa namerom da se tamo privremeno sakrijemo. U isto vreme pocele su i borbe izmedju seljaka Srba, koji su zbog zverstava morali da sa oruzjem u ruci brane gole zivot od ustasa i muslimana. Nedostatak oruzja i municije prisilio je Srbe da se povlace. Morali su napustiti i mesto gde se nalazila nasa koliba. Posle njihovog odlaska dosli su i ustase i zatekli nas u kolibi. Pored nas bilo je jos Srba izbeglica; svi oni koji nisu mogli da beze. Mi takodje nismo mogli da pobegnemo, jer nam je majka bila bolesna i nismo hteli da je samu ostavimo.

Po dolasku muslimana-ustasa iz naseg sela pretrazili su kolibu i zatekli nas. Tom prilikom pitali su nas koja su oni vojska. Ja sam im odgovorio da su ili turska ili hrvatska vojska. Jedan od njih odgovorio mi je da su oni "Ruska vojska". Tom prilikom uzeli su nam jedno cebe i 2 kg. soli. Zatim su nas pitali da im kazemo gde su cetnici. Odgovorili smo im da su otisli preko sume.Na ovo su oni primetili: " Znace oni za nas. I da se sakriju u kozji rog nacicemo mi njih." U istom trenutku jedan od muslimana zatrazio je noz od svog druga. To je bio nas komsija Suljo Sandzija, koga smo mi krili i stitili cele zime da ga cetnici ne ubiju. Pa ne samo to, nego smo njemu i njegovoj porodici vrlo cesto davali sir, mleko i drugu hranu. Za celo ovo vreme njegovo ponasanje bilo je vrlo prijateljsko prema nama i prema drugim Srbima. Medjutim, kada su se pojavili ustase i naoruzani muslimani iz okolnim mesta, i on je odmah pristupio njima i ucestvovao u strahovitom klanju i progonu Srba. Kada je Suljo Sandzija dobio noz od svog druga, takodje krvnika, zgrabio je odmah prvo moju majku koja je odmah znala sta ce sa njom da bude i pocela je da se brani, moleci da joj zivot postedi. Suljo je odgovorio: "Cekaj bako, cekaj bako, zarivsi joj u istom momentu nekoliko puta noz u glavu i vrat. Od ovih udaraca, pred svima nama, majka mi je pala mrtva. Kao sledecu zrtvu izabrao je Suljo moju sestru Radinku staru 4 godine. I nju je na isti nacin ubio kao i majku. U istom momentu starija moja sestra Milka, koja ima 6 godina, pokusala je da na vrata pobegne, ali joj to nije uspelo, jer je na vratima stajao drugi musliman-krvnik. On je puskom odgurnuo natrag. Tada je Suljo zgrabi i istim nozem zakla. Ni posle ovoga Suljo se nije zadovoljio, vec je onda uhvatio moga mladjeg brata, starog takodje 4 godine (on je blizanac sa sestrom Radinkom), i noz mu je tako zario u slepoocnicu da su mu oba oka ispala. Na kraju je dosao red i na mene. Sulja je i mene zgrabio, oborio me na zemlju, koljenom me pricvrstio, kao kad se jagnje kolje, uhvatio me za bradu i nozem me presekao po vratu. Osetio sam veliki bol, zakrkljao i napravio se da sam mrtav. Posle svega ovog Suljo i njegovi saucesnici, koji su celo vreme bili na vratima i oko kolibe pazeci da neko ne pobegne, uzeli su seno sa kreveta, razmestili ga u sva cetiri coska i onda zapalili. U kolibi su se zadrzali jos neko vreme, jer su pazili da vatra sto pre obuhvati celu kolibu. Koliba je bila od drveta i plamen se brzo sirio. Ubrzo je poceo i krov da gori. Ziske i zeravice pocele su da padaju na mrtva tela moje majke, sestara i brata, cvrceci i przeci im meso. Sve ovo sam posmatrao zmureci i tesko podnoseci dim i toplotu. U jednom momentu, kad vise nisam mogao da podnosim toplotu i dim i kad mi je jedan veci ugarak sav zazaren pao na vrat i opekao me ( krvnici su vec bili izasli iz kolibe) skocio sam kroz vrata, koja su sva bila u plamenu, istrcao napolje i poceo da bezim u pravcu Drine. Samo sto sam pobegao jedno dvadesetak koraka, Suljo i ona dva druga krvnika primetili su me kako bezim i jedan od njih rekao je: "Eno ga, j... ga kralj Petar." Istovremeno poceli su da grde Sulju sto me dobro nije zaklao i potrcali zamnom.

Ja sam ovo primetio i poceo sam jos brze da bezim. Jedno vreme bili su mi se dosta blizu priblizili, bacajuci se nozem na mene. Jedan je uspeo da me pogodi i noz me je okrznuo ispod leve miske. Kako su se oni cesto saginjali da dohvate nozeve, koje su za mnom bacali, zaostajali su sve vise i tako je meni uspelo da im sasvim pobegnem. Lutao sam po sumi puna tri dana. U sumi sam nasao i jedno parce krpe, sa kojim sam se previo po rasecenom vratu. Ova tri dana proveo sam u okolini Vlasenice, gde sam jednom prilikom, posmatrajuci iz trnja, video kako su muslimani i ustase derali zivog mog strica Radovana Gligorovica. Ja sam prikriveno suljao se oko poznatih mi mesta i kuca, trazeci da negde naidjem na mog oca ili neke moje poznanike. Ovo mi je i uspelo. Posle tri dana potucanja, sav krvav i izgladneo, nasao sam jednu grupu izbeglica, medju kojima je bio i moj otac, kao i neki cetnici. Cetnici su me odmah previli i nahranili me, a posle nekoliko dana preneli me u Bajinu Bastu, odakle sam sproveden u Beograd.

Prilikom prvog pokolja Srba, u 1941. godini, pricao mi je otac, da su ustase-muslimani zaklali popa iz Dervente. Ovaj pop znam da se zove Drago. Pre ubistva ustase su na popa Dragu sipale vrelu vodu i cupali mu bradu vicuci; "Prlji li se, pope, brada, prlji li se, pope, brada." Tom prilikom ubijen je i neki Aleksije, koji je u Derventi drzao ducan.

Napomena (verovatno lica koje je zabelezilo izjavu, primedba M.I.): Pokolj njegove porodice i klanje nad njim izvrseno je pocetkom meseca jula 1942. godine. To se i vidi iz velike rane na vratu, koja je jos uvek sveza.

Beograd, 6. avgusta 1942. god.

CABAK BOGDAN (59), lekar iz Vlasenice

Srez Vlasenicki u preteznoj vecini je srpski. Od celokupnog stanovnistva u srezu ima Srba 75%, a muslimana 25%. Hrvata u srezu apsolutno nema. U samom mestu Vlasenica bilo je 25% Srba i 75% muslimana, a sama opstina Vlasenica imade vecinu srpsku.

Na dan sloma Jugoslavije i uspostave N.D.H. sva vodeca mesta drzavnih i javnih nadlestava u srezu imali su u rukama muslimani.

Na 21. aprila 1941. godine izjavio je javno Dr Busatlic Hasib, upravnik bolnice u Vlasenici, da je on dobio punomoc od glavnog ustaskog stana u Zagrebu, da organizuje i uspostavi cistu hrvatsku vlast u Vlasenici. Istodobno je javno kazao, da treba pobiti najmanje 100 najuglednijih Srba iz Vlasenice.

Isti dan je navedeni Dr Busatlic kao ustaski poverenik smenio sa polozaja tadasnjeg sreskog nacelnika Cisic Mehmeda i na njegovo mesto postavio zamenika sreskog nacelnika Mamic Mahmuda. Isti dan je takodjer i mene otpustio iz drzavne sluzbe.

Na 1. maja 1941. godine dosla je u Vlasenicu nemacka vojska i tamo ostala do 21. juna 1941. godine. Za to vreme vladao je u vlasenickom srezu potpuni mir.

Koncem meseca maja, ili pocetkom juna 1941. godine nekoliko vlasenickih muslimana podneli su pretstavku na glavni ustaski stan u Zagrebu, u kojoj su izneli, da se u Vlasenici od osnutka N. D. H. nije nista promenilo, vec da sve izgleda kao i za vreme Jugoslavije, pa mole da se u Vlasenici odmah osnuje ustaski logor. Ovu pretstavku potpisali su Kadic Ragib, posednik i gradski nacelnik; njegov brat Suljo, posednik; Busatlic Sulfo, trgovac, te jos neki muslimani, cija imena ne znam.

Oko polovice meseca juna 1941. godine dosao je u Vlasenicu kao imenovani ustaski logornik Mutevelic Musan, prodavac cilima, cini mi se rodom iz Sarajeva. On je prodavao cilime u Ljubljani ili Sarajevu. Ovaj ustaski logornik Mutevelic bio je poreklom Ciganin iz Sarajeva i potpuno nepismen. Nije znao niti svoje ime potpisati, vec su to drugi mesto njega cinili. S njim je doslo nekoliko uniformisanih ustasa. Mutevelic je odmah poceo organizovati ustaski logor u Vlasenici. U ustase su se prijavili muslimanski mladici. Posle toga preslo je se na organizovanje ustaskih tabora u pojedinim opstinama sreza vlasenickog.

Na 21. juna 1941. godine napustila je nemacka vojska Vlasenicu. Istog dana dosao je u Vlasenicu vec pomenuti Dr Busatlic Hasib, koji se do tada nalazio negde izvan Vlasenice.

Vec sutradan na 22. juna 1941. godine pocela su hapsenja uglednih Srba iz Vlasenice. Hapsenja Srba nastavljena su i sledecih dana. Dnevno je hapseno do 10 Srba iz Vlasenice i okolice. Ovo hapsenje trajalo je sve do 12. jula 1941. godine, kada je zadnja partija Srba uhapsena.

Uhapsene Srbe zatvarali su ustase u zatvore sreskog nacelstva i sreskog suda. Svaku vece izmedju 8 i 9 sati dolazio je pred zatvor jedan ustaski teretni kamion. Kamion je stajao pred zatvorom i klopotao motorom. Ustase su svaki put tada izvodili iz zatvora Srbe i pesice ih odvodili u pravcu Sekovica i ubijali ih na mestu zvanom Rasica Gaj. Kamion su svaki put dovozili pred zatvor samo da zavaraju stanovnistvo, kao da zatvorene Srbe vode u logor, a tako su i tvrdili. U Vlasenicu je dolazio u to vreme Hrvat Dr Putic Mijo, advokat iz Tuzle i uzimao od pojedinih srpskih porodica do 20.000 dinara za intervenciju da oslobodi u logor odvedene Srbe. Medjutim, svi su ovi Srbi odvedeni i ubijeni u Rasica Gaju, koji se nalazi samo 2 do 3 kilometra daleko od Vlasenice.

U isto vreme kupili su ustase Srbe i po okolnim selima, te neke odvodili u Rasica Gaj i tamo ubijali, a neke su ubijali i u samim selima, na njivama i svagde, gde bi ih zatekli.

Poznato mi je da su za to vreme odvedeni u Rasica Gaj i tamo ubijeni sledeci Srbi iz Vlasenice: Bobar Dusan, prota; Micic Jovo, trgovac; Jokic Danko, trgovac; jedan geometar imenom Janko, a prezimena mu se ne secam, te jos mnogo drugih cijih se imena sada ne mogu setiti, ali znam pouzdano da ih je tada poubijano vrlo mnogo iz Vlasenice. Secam se da su tada odvedeni i ubijeni u Rasica Gaju: Jaksic Ljubo, svestenik; Djukovic Risto, hotelijer i Pejcic, trgovac - sva tri iz Han Pijeska; zatim Savic Milos, svestenik; Jaksic Drago, vlasnik pilane i Pejcic, trgovac - svi iz Milica. Isto tako su ubijeni Maskijevic, svestenik i Lalovic Jovo, ugledni seljak - oba iz sela Dervente, te jos tadasnji predsednik opstine derventske, kojemu se ne secam imena. Tada je odvedeno i ubijeno jos mnogo drugih Srba iz raznih mesta sreza vlasenickog, ali ja njihova imena ne mogu navesti, ali znam pouzdano da ih je odvedeno i poubijano vise stotina.

Dvojica Srba iz Vlasenice i to Radakovic Lazar, kafedzija i Viskovic Djordje, sudski glasnik bili su takodjer odvedeni u Rasica Gaj gde su trebali biti ubijeni, ali su u zadnji cas prekinuli zicu, s kojom su bili skupa svezani i pobegli. Snjima je pokusao pobeci i Vuckovic Djordje, vlasnik pilane iz Milica, ali su ustase za njim pucali i ubili ga. Navedeni Radakovic i Viskovic pobegli su posle toga u Srbiju. Viskovic se nalazi sada u Banji Koviljaci, a za Radakovica ne znam gde je.

U isto vreme ustase su vrsile i pljacku srpske imovine. Krstarili su po srpskim selima i pljackali po srpskim domovima novac, nakit, robu, vunu, zivezne namirnice i sve sto im se dopalo.

Vec u pocetku N. D. H. uhapsile su ustase najbogatijeg Srbina u onom kraju Sunaric Manojla, trgovca iz Vlasenice i zatvorili ga. Ustase su Sunaricu u zatvoru saopstili, da ce biti ubijen on i oba njegova brata Radoslav i Mile, ako odmah ne pokloni N. D. H. celokupni svoj imetak, koji je za ono vreme iznosio vise miliona dinara. Braca Sunarici poklonili su sav svoj imetak N. D. H. jer su na to bili prisiljeni od ustasa, pa su tako ostali bez igde ista i kao puki siromasi morali su posle toga prebeci u Srbiju.

Ustase su u ono vreme vrsile i silovanje srpskih zena i malodobnih devojaka. Meni je licno poznato vise ovakvih slucajeva. Tako mi je poznat jedan neobican slucaj silovanja, koji su pocinili ustase. Jednog dana u mesecu junu 1941. godine dosao mi je u kucu Dragic Milos, seljak i mlinar iz sela Tisca, opstina Vlasenica i on mi se je prituzio da su nekoliko dana pre toga dosle u njegovu kucu hrvatske ustase i izvrsili silovanje njegove zene Visnje, koja se je bila tri dana pre toga porodila i jos lezala u krevetu. Medju ustasama koji su izvrsili ovo silovanje bio je i Brgula, zemljoradnik iz Rasica Gaja. Ovaj Brgula bio je desna ruka ustaskog logornika Mutevelica i licno vrsio pokolje Srba. Bilo je mnogo slucajeva silovanja samih malodobnih devojcica. Secam se tako, da je jednog dana dosla jedna zena Srpkinja iz jednog sela iz okolice Vlasenice i dovela k meni svoju kcerku staru 10 do 12 godina, da je pregledam i zalila se da su je ustase silovale. Ja sam ovu devojcicu, koja je zapravo bila jos potpuno dete, pregledao i utvrdio da je zaista bila deflorisana i silovana.

Za vreme najvecih pokolja i nasilja nad Srbima ustase su nagovarale pojedine Srbe da predju na rimokatolicku ili muslimansku veru, pa da ce tako spasiti svoj zivot i imanje. Niko od Srba nije hteo preci, niti na katolicku niti na muslimansku veru.

Cim je poceo pokolj Srba u vlasenickom srezu, poceli su mladji Srbi bezati u sumu, da bi se tako spasli od ustaskih zuluma. Odbegli Srbi poceli su se odmah organizovati da bi lakse odolili ustaskim zulumima. U planinskom delu sreza odbegle Srbe je organizovao na otpor Babic Acim, trgovac iz Kusaca, inace solunski dobrovoljac, docim u juznom delu sreza organizaciju je proveo Djukanovic Pero, zemljoradnik iz Kravice.

Kad su ustase videli da su se Srbi organizovali za otpor, nisu se smeli micati nikuda iz Vlasenice pre nego sto su zatrazili pojacanje od hrvatskih domobrana. Kada je doslo trazeno pojacanje pod komandom domobranskog pukovnika Kolibera, onda su ustase nastavili opet sa svojim krvavim zanatom.

U to vreme napustio je Vlasenicu ozloglaseni ustaski logornik Mutevelic, a na njegovo mesto dosao je za ustaskog logornika jedan mladji covek, ne znam mu imena. Ovaj novi ustaski logornik provodio je nekakvu istragu da bi ustanovio sta je Mutevelic ucinio sa novcem i zlatom koji je opljackao od Srba. Rezultat njegove istrage nije mi poznat.

Na 5. avgusta 1941. godine doslo je do prvog sukoba izmedju ustasa i hrvatske vojske na jednoj strani i Srba na drugoj. Na 9. avgusta 1941. godine Srbi su poterali ustase i zauzeli samo mesto Vlasenicu.

Na 14. avgusta 1941. godine Srbi su se morali povuci iz Vlasenice, jer su na Vlasenicu udarili ustase pomognuti sa jakim odredom hrvatskih domobrana.

Na 28. avgusta 1941. godine Srbi su ponovo zauzeli Vlasenicu, te citav srez i tamo ostali sve do 15. januara 1942. godine.

Na 15. januara 1942. godine Srbi su se povukli, jer su dosle ustase opet sa jakim domobranskim jedinicama.

Ja sam na 15. januara 1942. godine napustio Vlasenicu i presao u Srbiju, pa mi nije poznato kako su se dalje prilike razvijale. Medjutim, sam cuo da su tada ustase od reda ubijali Srbe u onom kraju. Tada je poginulo od ustasa vise hiljada Srba, a najvise zena i dece u vlasenickom kraju. Ustase su tada opljackali sva srpska sela, a kuce popalili. Kako sam cuo ni jedno srpsko selo u vlasenickom srezu nije ostalo postedjeno od pokolja, pljacke i pozara sa strane ustasa.

JANJUS MILKAN (66) iz Nevacke

Mesto Nevacka nalazi se na Sipadovoj zeleznickoj pruzi i nastanjeno je sa muslimanima. U mestu su postojale samo dve srpske kuce i to moja i Golijanin Janka, zemljoradnika. Opstina Knezina je takodje u vecini muslimanska.

Ja sam bio namesten u Sipadovoj zeleznici u svojstvu skretnicara, a sa sluzbom sam bio u Nevackoj. Nakon uspostavljanja Nezavisne Drzave Hrvatske zadrzan sam i dalje u sluzbi sve do nove godine 1942. ali za to vreme nisam dobio nikakve plate. Kao Srbin nisam smeo nikuda ici iz mesta, vec sam vise puta zamolio nadzornika pruge da poradi da mi se isplati plata, ali je to sve bilo uzaludno. Plate nisam dobio.

U jesen 1941. godine - jednog dana - dosli su ustase iz Olova u Nevacku i odveli me u Olovo, a odatle u Zavidovice, gde sam bio zatvoren. Istodobno su ustase pokupile sve Srbe zeleznicare koji su bili namesteni u Sipadovoj zeleznici i doveli ih u Zavidovice i zajedno sa mnom zatvorili. Bilo nas je zatvorenih 23 Srbina zeleznicara. Preko noci izvodili su nas ustase, jednog po jednog iz zatvora u avliju i tamo tukli, a potom ponovo vracali u zatvor. Mene su udarali nekom letvom po ledjima.

Posle izvrsene tucnjave doneli su ustase u zatvor jednu veliku limenu kantu i naredili nam da u nju moramo vrsiti nuzdu preko noci. Pod jedno su nam naredili da moramo sve ljudske izmetine preko noci pojesti i mokracu popiti pod pretnjom najtezih kazni. Mi smo ovo naredjenje ustasa morali izvrsiti, jer smo dobro znali sta nas ceka, ako ne izvrsimo. Ljudske izmetine smo preko noci jeli, a mokracu pili. Posto nismo mogli sve to pojesti i popiti, to smo rasporili postave nasih kaputa i ljudskim izmetinama mazali iznutra nase kapute, samo da tako sve izmetine utrosimo. Sutradan kad su ustase dosle u zatvor k nama, nisu u kanti nasli nikakvih ljudskih izmetina, niti mokrace.

Sutradan rano ujutro dosli su u zatvor ustase i saopstili nam da cemo isti dan u 9 sati svi biti streljani. U 9 sati su ponovo dosli ustase k nama u zatvor i saopstili nam da nas je ustaski tabornik iz Olova, neki Merdic, pomilovao, pa da zato necemo biti streljani, vec da mozemo odmah ici nasim kucama i dalje vrsiti nasu duznost na Sipadovoj zeleznici. Ja sam dosao u Nevacku i ponovo preuzeo duznost skretnicara.

Tacno na pravoslavnu Novu godinu 1942. dosli su cetiri meni nepoznate ustase naoruzani sa puskama i uhapsili me na zeleznickoj stanici, gde sam bas u to vreme vrsio sluzbu. Odmah su mi svezali ruke debelom zicom i odveli me na zeleznicku stanicu Pjenovac, koja je udaljena od Nevacke 5 kilometara. Tu su me hteli odmah bez ikakvog razloga streljati, ali me je spasao neki Gis, namestenik u pilani Tavcara u Pjenovcu, koji je po narodnosti Nemac. Na njegovo zauzimanje bio sam pusten kuci.

Kako je na pravoslavnu Novu Godinu 1942. kada su me ustase vodile vezanih ruku iz Nevacke u Pjenovac vladala velika studen, to su mi se svi prsti na rukama potpuno smrzli, pa su mi posle toga delimicno otpali tako da sam ostao kljakav i usled toga nisam vise sposoban za nikakav rad. Sta vise ne mogu se ni potpisati.

Cim sam dosao kuci napustio sam sluzbu i preselio se u Srebrenicu, gde sam se lecio u bolnici, jer su Srebrenicu tada drzali srpski cetnici.

Uoci pravoslavnog Uskrsa 1942. godine napustio sam sa porodicom Srebrenicu i presao u Srbiju.

U pocetku pomenuti Golijan Janko iz Nevacke ostao je sa svojom porodicom iza mene i ja vise o njima ne znam nista.

Od ustasa koji su me odvodili i mucili ne poznajem niti jednog, jer to su sve bili strani ljudi, samo znam da su muslimani.

Posto sam nesposoban za svaki rad usled ozleda na prstima koje sam dobio, kako sam to napred naveo, to me je Komesarijat za izbeglice smestio u izbeglicki dom staraca u Ribarskoj Banji, gde se sada nalazim.

Meni nista drugo nije poznato, a na iskazano mogu se zakleti.

Pismen sam, ali se ne mogu potpisati.

Podatak o smrti svestenika DUSANA BOBARA

U bifeu Brace Seslije kod Vaznesenske crkve (Gepratova ulica - u Beogradu) u razgovoru sam cuo od jednog prisutnog Bosanca, da je pasce arhijerejskog namesnika i Vlasenice, pokojnog Dusana Bobara, njegovu odsecenu glavu donelo njegovoj kuci.

Ranije sam cuo da su vlasenicki svestenici: Dusan Bobar, Ljubo Jaksic, sa Han Pijeska, Milos Savic iz Milica kod Vlasenice, Drago Maksijevic iz sela Dervente kod Vlasenice, Janko Savic iz Kravice, bili strahovito muceni, iznakazeni, odsecene im ruke i noge, izvadite oci, zatim ubijeni i posadjeni na zemlju, a pred njih metnuti fildzani, kao da piju kafu. (U Beogradu, 1. septembra 1943. god. Svestenik Branko... prezime necitko.)