Zivot srpskog naroda u Bosni i Hercegovini je stalna borba za fizicki i duhovni opstanak na vlastitim prostorima.

Da bi fizicki opstao, morao je izdrzati i podneti brojna osvajanja mnogih tudjina koji su dolazili sa svih strana sveta. Ni jedan osvajac nikada nije bio prijateljski naklonjen srpskom narodu, naprotiv. Sa ostalim narodima ovog istog podneblja, osvajaci su drugacije postupali. Stalno su ih svojatali, ili bar, sa manje ili vise uspeha, pokusavali da ih svojataju. Tako su nastajale i razne koalicije u kojima za Srbe nikada nije bilo mesta, ili nakoje ni sami nisu pristajali.

Ni srpska drzava od svog nastanka u novom dobu nikada nije bila u stanju da zastiti Srbe izvan vlastitih granica. Ako je ponekada i bilo neke pomoci, ona je davana tajno i uvek je bila dosta skromna u odnosu na potrebe. Medjutim, o oruzanoj zastiti istog naroda, ma koliko bio izlozen progonu i istrebljenju, retko kada je bilo u knezevini ili kraljevini Srbiji i pomena. Vise su u kriznim situacijama - bunama i ratovima - cinili dobrovoljci, pojedinci, nego sama drzava. To se vremenom pretvorilo u nacionalnu tradiciju. Nekada su dolazili iz Srbije u Bosnu, a jos cesce iz Bosne u Srbiju. Pocetkom Prvog svetskog rata u Bratunac i Srebrenicu sudosli dobrovoljci Zlatiborskog odreda pod komandom majora Koste Todorovica,koji je tu i poginuo 17. septembra 1914. godine. U toku istog rata hiljade Srba dobrovoljaca samo sa ovog podrucja branilo je Srbiju i ucestvovalo u svim njenim stradanjima i ratnim pohodima od Cera do Kajmakcalana. Godine 1921. u Srebrenici je osnovan i Sreski odbor Saveza dobrovoljaca kojih je tada jos bilo oko sesto prezivelih. Od tog broja njih trinaest su bili dobrovoljci jos u srpsko-turskom ratu 1876/78, neuporedivo vise u balkanskim ratovima, a najvise u ratu 1914-1918. godine. Oni su bolje od drzave, ciji su bili podanici, demonstrirali jedinstvo srpske nacije i srpskih interesa na ovim prostorima. Ali, ne samo oni.

To sto nije mogla drzava, uspevala je Srpska pravoslavna crkva. Iako i sama ukljestena izmedju dve mocne i militantne religije, katolicke i islamske, pravoslavna crkva je sacuvala duhovni zivot i identitet srpskog naroda, a time i njegovu nacionalnu svest.

Nepobitna je istorijska cinjenica da nijedan deo srpskog naroda nije toliko dugo proveo pod raznim okupacijama koliko su proveli Srbi koji zive u Bosni i Hercegovini. A svaka od njih, pocevsi od onih srednjevekovnih turskih,preko austrougarske sa kraja proslog i pocetka ovog veka, do Paveliceve monstruozne drzave, donosila je samo fizicki i duhovni genocid. Mozda bas usled toga, srpski narod na ovim prostorima je, iako sve manje brojan, postajao sve vise otporan, jak i nesavladiv u svojoj borbi za opstanak. Istina, cena tih borbi bila je veoma visoka, skoro katastrofalna ali ne toliko da srpski narod nestane sa tih prostora. Samo u ovom veku je prepolovljen, ali nije nestao. Visoka cena je bila ulog za konacan opstanak.

Samo u dva poslednja rata, onom iz 1914. a potom onom iz 1941. (oba svetska), Srbi u Bosni i Hercegovini imali su tolike zrtve civilnog stanovnistva koliko srazmerno svojoj velicini nije imao nijedan narod Evrope u istom razdoblju.