Sela ove opstine, kao i sami Milici, u ratu 1941 - 1945. pretrpela su mnoge napade, pljacke i razaranja od strane ustaskih bandi i pri svemu tome - ono sto je najteze i nenadoknadivo - imali su velike ljudske zrtve. Medjutim, koliko je mestana srpske nacionalnosti u tom razdoblju stradalo tesko je preciznije iskazati. I u slucaju Milica, raspoloziva dokumentacija je uglavnom dosta oskudna i nepotpuna. U stvari, gde god je i kad god je rec o zlocinima nad srpskim narodom, susrecemo se uvek sa istim problemima. O svemu tome se malo pisalo, a mnogo precutkivalo. Tako je bilo ne samo posle 1945. godine, vec i posle prvog svetskog rata, kada je stvorena Jugoslavija (valjda zbog mira i potrebne sloge u toj zajednickoj drzavi). Bez obzira na sve razloge, ostaje gorka istina da ratna stradanja srpskog naroda, posebno civila, stalno predstavljaju tabu temu. Cak i za opstine - kao sto je Milici - koje prevashodno nastanjuju pripadnici srpske nacionalnosti. To svojevrsno ogresenje prema ranijim zrtvama i pacenicima, kao da tek u ovim ratnim vremenima unosi nemir u savest zivih. Ali, ratna vremena, a pogotovo nove zrtve, ne pruzaju priliku da se rekonstruise proslost i traga za sudbinom stradalih predaka. Zato i mi, ovom prilikom, nastojimo da pre svega samo podsetimo, makar fragmentarno, na prethodna stradanja i zrtve, ali ne da damo i konacan bilans nesreca koje su zadesile srpski narod Milica u proslom ratu.

Ustaski teror je bio nemilosrdan prema svemu sto je srpsko, a posebno prema srpskim naseljima, jer tu su se unistavali ne samo ljudi, vec i njihova materijalna i duhovna dobra, bez bojazni da ce stradati ili pretrpeti stetu neko ko nije Srbin. To su osetila sva sela ovog kraja, a pogotovo Milici, Zalukovik, Derventa, Glusci, Krajcinovici,Popovici, Trnovo... Ustase su u tim pohodima ubijale sve sto se krece, pa i vise od toga: starce i bolesne u posteljama, decu u kolevkama.

Podjednako su stradali nepismeni i polupismeni ljudi kao i oni skolovani i obrazovani, siromasi kao i bogati, zene kao i muskarci, deca kao i odrasli, s oruzjem kao i bez oruzja, bolesnici kao i zdravi... Pa ipak, prvo su pocinjali od vidjenijih, znaci od mogucih predvodnika u otporu i pobuni.

Nepoznat broj vidjenijih ljudi (pominje se njih oko osamdeset) masakriran je 1941. pri ustolicenju nove vlasti blizu Vlasenice, u potoku Dragosavac, i tu su ostali nesahranjeni... Njih su iz noci u noc, tajno, da ostali narod ne sazna, dovodili u potok, mucili i ubijali.

Krajem jula i pocetkom avgusta iste godine, uhvaceno je novih pedeset lica sa podrucja sreza Vlasenica, a najvise njih je bilo iz milicke opstine (preko 40) i sela Derventa (20). I njihova sudbina je bila ista kao i njihovih prethodnika.

(Sudbina uhapsenih Srba u Vlasenici bila je nepoznata sve dok ljudi iz okolnih sela nisu primetili da njihovi psi, pa i svinje, raznose i glodju delove ljudskih tela. Prateci trag zivotinja otkrivena je jama poznata kao Rasica Gaj u kojoj su nadjena tela zrtava koja su vec uveliko bila u raspadanju. Svedocenje o tome, pored tvrdnji samih mestana, nalazimo i u jednoj izjavi o smrti svestenika Dusana Bobara koju je zabelezio svestenik Branko 1. septembra 1943. godine u Beogradu i koju dajemo u odeljku Kazivanja prezivelih iz drugog svetskog rata.)

Posle ovih, moze se reci cak i pojedinacnih zlocina, pri uspostavljanju fasisticke diktatorske vlasti Nezavisne Drzave Hrvatske, usledili su masovni pogromi i satiranje kompletnih, ne samo sela, vec i celih podrucja nastanjenih srpskim zivljem. Imovina je pljackana, spaljivana i razarana, mestani ubijani ili odvodjeni u logore, retko proterivani preko Drine u Srbiju, a silovane zene su dozivljavale sudbinu ostalih zrtava.

U svim tim zlodelima, pored dobrog dela lokalnog muslimanskog stanovnistva koje se svrstavalo u razne vojne formacije Paveliceve drzave (a posebnose angazovalo u pljacki i unistavanju srpskih sela), najvise su se isticali takozvana Franceticeva ustaska Crna legija, esesovska 13. divizija, ustaski "castnici" Musan Mutevelic, bojnik Begic, Franjo Sudar, bojnik Nerdeli, Anto Caratan, Pacak, Berisa Velic, Omer Mustafic, Ismet Masic, Avdan Hasic i drugi, manje - vise znani.

Rezultati genocida nad srpskim narodom postali su ocigledni tek posle Drugog svetskog rata i obnavljanja Jugoslavije.