DA SE NE ZABORAVI

U toku oruzanih sukoba koji su se odvijali na ovim prostorima ni jednom nije uoceno prisustvo muslimanskih vojnih jedinica ili oruzanih formacija koje su poticale ili dolazile iz nekih drugih krajeva Bosne ili Hercegovine. Naprotiv, sva svedocenja i sa srpske i sa muslimanske strane pokazuju da su na podrucjima opstina Bratunac, Milici, Skelani i Srebrenica dejstvovale iskljucivo oruzane snage formirane od lokalnog muslimanskog stanovnistva. A to znaci da je sve ono sto je za to vreme ucinjeno - od predratnih zaseda i pojedinacnih premlacivanja i ubistava, neobjasnjivih paljevina i steta nanosenih srpskom stanovnistvu, do kasnijeg unistavanja kompletnih srpskih naselja i masovnog pomora njihovih mestana - pada jedino na savest muslimana ovog kraja. Njihova odgovornost, pojedinacna i kolektivna, za sve ono sto se dogodilo je bez sumnje.

Polazeci od tih saznanja organi vlasti navedenih srpskih opstina preduzeli su obimna istrazivanja o pociniocima zlocina na svojim teritorijama. Istrazivanja su polazila od onoga sto ne moze da bude sporno, a to je da u svakom ubistvu postoji ubica, da kod svake spaljene kuce postoji i palikuca i da u svakoj pljacki postoji i pljackas. Sluzbe javne bezbednosti Bratunca i Milica, a zatim i Skelana, pocele su skupljati informacije o licima koja su ucestvovala u pojedinim napadima; ubistvima, paljevini, razaranju i pljacki. Tako se doslo do veoma obimne dokumentacije za preko hiljadu lica-muslimana koji su duze ili krace vreme, stalno ili povremeno, bili aktivni u etnickom ciscenju srpskih sela i namernom ubijanju lica srpske nacionalnosti.

Deo te obimne dokumentacije dajemo na uvid u nameri da citaoce upoznamo sa pociniocima zlocina koje smo izlozili na prethodnim stranama.

Medjutim, to nije i jedini motiv.

Opisati tragediju i nesrecu, a ne pomenuti i onoga ko je to izazvao, samo je polovicno obavljen posao. Tako obavljenih poslova imamo mnogo u svojoj proslosti, posebno kada je rec o stradanju naseg naroda u pojedinim krajevima tokom dva prethodna rata. Cak i kada je rec o jednom takovom stratistu kakav je Jasenovac, za stotine hiljada srpskih zrtava pominjano je svega nekoliko desetina krivaca. To su uglavnom ustase iz samog logora. Kao da su te zrtve dobrovoljno dosle u logor i svoje glave ponudile dzelatima. Na hiljade i desetine hiljada odgovornih za njihovu sudbinu - ustasa, domobrana, pripadnika raznih milicija i policija, Zelenog kadra, domacih SS jedinica, i dr.- koji su pohvatali tolike ljude i sproveli ih u logor, ostali su nepoznati i zeveli su sa nama svih ovih prethodnih decenija. Za to vreme, kao sto se moglo videti, oni su se vec spremali za nove pogrome koje su poceli, ili nastavili, ovih godina. I ne samo to, vec su istim idejama zadojili i svoje potomke; decu, unuke, pa i praunuke. Kako drugacije objasniti cinjenicu da se u ovom ratu na istim prostorima, u istim selima, svojim nedelima isticu potomci zlocinaca iz prethodnih ratova, ustasa iz Drugog, pa cak i "suckora" iz Prvog svetskog rata. Pomenucemo nekoliko, od veceg broja, poznatih slucajeva. Kamenica Bekto iz Jaglica predvodio je ustaske muslimanske bande u pokolju srpskog civilnog stanovnistva sela Jezestica u kome je tada ubijeno oko 120 lica, najvise dece. Danas on i sest njegovih potomaka cine iste zlocine u ovom kraju. I ponovo je stradala Jezestica. Zukic Muharem, takodje bivsi ustasa, koji je posle rata, pre smrti, menjao prezime u Nukic i ziveo u Bijeljini, danas ima njih osam iz familije koji su nasledili i nastavili njegove zlocine. Pored ove dvojice, tu su i potomci Jahic Salkice iz Skenderovica (3), familija Alispahic iz Jaglica (3), Sinanovic iz Pirica (7), Salihovic iz Biljace i Mocevica (18), Mehmedovic Hajdara (2). Sa nepoznatim brojem ucesnika tu su i potomci iz porodice Mulalic iz Bajramovica, Verlasevic Jusuf-Age i njegovog sina Osmana iz Bratunca, Bektasevic Ismeta iz Glogove (u Kraljevini Jugoslaviji narodnog poslanika), Djozic Muhameda iz Srebrenice, Efendic Edhema iz Bratunca, Sirucic Hakije iz Srebrenice, Efendic Hasana i njegovog brata Edhema iz Bratunca, Pasalic Ibre, Cemerovic Zulfe, Asimovic Bajre, Begovic Redzepa, Asimovic Camila i svih Abdurahmanovica iz Srebrenice, Huso Brgulja, Rasim Begovic, Kadic Ragib i Suljaga, Spahalic Suljo, Djulic Salko, Busatlic Sulfo, Jasarevic Salko, Hasanefendic Suljo, Topcic Pasan, Brgulja Medo i Hasib, Aganovic Ejub i ne samo oni koji su u crno zavili srpski narod Vlasenice i Milica. A tu su cak i potomci bivsih "Suckora" iz rata 1914-1918. a zatim ustasa iz rata 1941-1945. Ragiba Kadica i Rasima Begovica iz Vlasenice, koji vec po treci put nastoje da ojade srpska sela i srpski narod... U svim tim nasrtajima, pa i u ovom poslednjem, u nista manjoj meri nego ranije, najveci bes i mrznju ispoljavaju mestani okolnih muslimanskih sela. Oni su pocinili i najvece zlocine u ovom ratu. Njima kao da je potreban samo neciji mig ili podsticaj, pa da krenu na zivote i imovinu svojih komsija.

Posle Prvog svetskog rata, po nastanku prve Jugoslavije, valjda zbog mira u tek stvorenoj kuci, niko pocinioce zlocina protiv Srba u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj nije pozvao na odgovornost i izveo na sud. Isto se dogodilo i posle Drugog svetskog rata. Tako je u poratnom razdoblju od 1945. samo par desetina muslimana ovog kraja okvalifikovano za saradnike okupatora i osudjeno na simbolicne vremenske kazne. Stotine i hiljade njih koji su poubijali i proterali hiljade i desetine hiljada Srba, opljckali i unistili njihovu imovinu, ostali su da uzivaju u plodovima svojih zlocina. Time je etnicko ciscenje i genocid, ukoliko se odnosi na srpsku populaciju, dobilu neku vrstu precutne saglasnosti i legitimnost i u ovim krajevima i na svim prostorima Bosne, Hercegovine i Hrvatske. Pouceni prethodnim iskustvima, da se ne odgovara za ono sto se ucini Srbima, i u ovom ratu su krenule horde ubica, pljackasa i palikuca.

Nasa urodjena, nacionalna i pravoslavna, sklonost prastanju pokazala se utopijom, koja nas je kostala nebrojeno mnogo novih zrtava. Priliku koju smo pruzali zlocincima da bi se pokajali za ono sto su cinili i ucinili oni nisu iskoristili, vec to tumacili na svoj nacin; kao dokaz nase slabosti i nemoci da im se odupremo. Vremenom se to pretvaralo u podsticaj za nove zlocine. Iskustvo, takodje, pokazuje da se najcesce kaje onaj ko odgovara i ko snosi posledice svojih postupaka, a ne i onaj koji je izbegao kaznu.

Precutati ili oprostiti zlocin znaci, sto je najgore, oskrnaviti uspomenu i obezvrediti vlastite zrtve. U isto vreme to znaci i dati priliku zlocincu i njegovim sledbenicima da zlocin ponove. Sve te nase slabosti, ili plemeniti poroci, trebalo bi da od ovog rata budu samo tuzna proslost.

Pijetet koji smo oduvek ispoljavali prema svojim pokojnicima, sada je nuzno dopuniti i zavetom da te zrtve nisu uzalud pale i da krivac nece ostati zaboravnjen. To postaje obaveza zivih.

Spisak koji sledi sadrzi imena, sa dostupnim podacima, izvesnog broja lica koja su odgovorna za zlocine o kojima je na prethodnim stranicama bilo reci: za prebijanja i mucenja zatvorenika i zarobljenika, ubistva, masakre, klanja i spaljivanja, unistavanje sela, pljacke i razaranja. Obim odgovornosti ni za jedno od navedenih lica nije konacan. Taj posao tek predstoji nadleznim policijskim i pravosudnim organima. Ovim se ne zagovara osveta, pogotovo ne na neduznim ljudima, vec samo odgovornost krivaca za nedela koja su ucinili.

Posmatrajuci tu odgovornost lako se uocava i izvesna razlika medju uzrocnicima ove ratne nesrece koja nas je zadesila. Uocava se da su izvesni ljudi samo sejali mrznju, organizovali i podsticali muslimanski narod, aktivno ucestvovali u antisrpskoj propagandi. To su ekstremisti i lideri muslimanske Stranke demokratske akcije od kojih je dobar deo, po otpocinjanju oruzanih sukoba, pobegao u inostranstvo. Jedan deo se pasivizovao, a izvesan broj njih je i sada aktivan u oruzanim formacijama. Medjutim, bez obzira kako se sada ponasaju oni su svojim delovanjem uzrocnici tragedije srpskog naroda. Drugu grupu odgovrnih cine naredbodavci, komandni kadar vojnih i paravojnih formacija i veoma razlicitih lokalnih oruzanih grupa i bandi. Bez njihove saglasnosti ili naredbe ni jedan zlocin skoro da ne bi bio ucinjen... Trecu grupu cine neposredni izvrsioci koji su direktno odgovorni za pojedina konkretna dela, lica bez cijeg ucesca sve sto je zamisljeno ili naredjeno ne bi bilo i ucinjeno. Cetvrtu skupinu cine pljackasi, koji su obicno i palikuce. Oni predvode civile; zene, odraslu decu, starce... Te horde kupe sve na sta naidju. Oni poslednji stizu i prvi odlaze iz svakog napadnutog sela. Svakako da postoje i razliciti prelazni slucajevi, odnosno lica koja u isto vreme po svojim aktivnostima ne pripadaju samo jednoj od navedenih grupa. Treba naglasiti da redosled imena ne znaci i redosled odgovornosti, jer to nije nas posao, a ni nase pravo.