Uz najvece postovanje koje dugujemo svojim pokojnicima - pravedno i neduzno stradalim Srbima iz Milica, Bratunca, Skelana, Srebrenice i preko sto pedeset sela ovog podrucja - toj deci, starcima, zenama i borcima, koji su casno branili svoje kuce i svoja sela i nase pravo da budemo ono sto jesmo i sto su bili nasi stari, danas zivima ostaje njihov zavet da cuvaju i odbrane ono sto su te zrtve svojim zivotima ocuvale. Time vracamo i pretesko breme decenijama starog duga prema precima koji su davali svoje zivote da bi srpski narod opstao na ovoj istoj, svojoj, zemlji na kojoj je ziveo odvajkada.

Najmladje zrtve koje je srpski narod imao u ovom kraju su jedan malisan i jedna devojcica. Pokojni Vladimir (Stanka) Gajic rodjen je 1988. godine, a ubijen od topovskog projektila srebrenickih muslimana 2. februara 1993. godine u Bratuncu. Mali Vladimir je sa roditeljima vec bio izbeglica iz Kravice. Nesto vise od mesec dana pre nego sto je i sam stradao, izgubio je oca Stanka (1963) koji je poginuo u odbrani Bratunca i mnoge nejaci koja je u Bratuncu trazila zastitu od dzihadskih hordi. Sa svojih nepunih pet godina dete je dozivelo sve nesrece rata, od bezanja iz rodne Kravice i zivota u izbeglistvu do pogibije oca... Stradao je u stanu dok se ko zna cime bavio.

Devojcica Biljana (Duska) Nikolic (1986) bila je samo dve godine starija od Vladimira. Poginula je zajedno sa ocem Duskom (1961) od nagazne mine u selu Hranca nedaleko od Bratunca 6. juna 1993. godine.

Najstarije zrtve istog pogromaskog pohoda protiv srpskog naroda su jedna starica i jedan starac. To je Dostana Matic (1902), starica od devedeset godina, iz Sikirica, koja je ubijena u svom selu 25. septembra 1992. godine.

Starac je Milosevic (Luke) Stanko (1900) iz Brezana, mucenicki stradao prilikom muslimanskih pohoda na srpske kuce i naselja, 30. juna 1992. Spaljen je i izgoreo zajedno sa svojom kucom u kojoj je decenijama ziveo i mucenicki skoncao.

Pregled zrtava koji smo dali na prethodnim stranicama sadrzi imena 999 stradalih lica. Pretpostavlja se da je ostalo malo zrtava o kojima se jos nista ne zna. Medjutim, ratna dejstva su jos u toku i broj stradalih se stalno povecava. Srecom, vec mesecima to vise nisu katastrofe kakve su prezivela mnoga sela i kada je samo u jednom danu bilo na desetine zrtava.

Posmatrajuci saopsteni pregled stradalih u pojedinim mesecima, uocava se da su najtragicniji bili juli (148 zrtava) u 1992. godini i januar (139) u 1993 godini. Uostalom, ti tragicni mesecni bilansi su u 1992 godini: aprila 5 zrtava, maja 95, juna 130, jula 148, avgusta 74, septembra 83, oktobra 53, novembra 18 i decembra 109, u 1993 godini: januara 139, februara 30, marta 40, i aprila 27. Od aprila 1993. do februara 1994. godine zivot je izgubilo 19 lica. Uz to, nepoznatog dana ili izvan teritorija ovih opstina stradalo je 29 zrtava.

Od ukupno 999 zrtava, masakrirano je njih 87, najcesce spaljivanjem, ali i na sve druge bestijalne nacine koje bolestan um moze da smisli i primeni.

To su bili ljudi najraznovrsnijih zanimanja koja se u ovom kraju mogu sresti: zemljoradnici, inzenjeri, ucenici, zanatlije, trgovci, milicioneri, studenti, vojnici i ljudi gotovo svih nivoa obrazovanja. Njihov rad i njihove aktivnosti utkani su u zivot ovih gradova, sportskih drustava i klubova, kafana, privrednih preduzeca i ustanova, brojnih manifestacija i svecanosti. Danas su iza njih ostale puste kuce, nezbrinute porodice i stotine dece bez roditelja.