Samo sto sam u jesen 1996. zakoracio na stepenike sive zgrade Policajprezidijuma u Frankfurtu, sudario sam se sa jednim omanjim, tamnoputim mladicem u svilenom odelu i prekrstenih ruku na stomaku. I dvojicom dzinova u zelenim uniformama. Vise se i ne secam ko je prvi opsovao, tek na srpsku rec, mladi covek progovori:

- Sta je, brate, i ti ides u muriju?

- Da, ali na intervju. Kud ces ti?

- Ja kuci. Deportuju me ova dvojica. Odlezao sam svoje, pa me ispracaju za Beograd.

- A sta si uradio?

- Skenjao sam jednog Siptara!

- Kako se zoves?

- Sasa Ademovic.

Godisnje policija iz nemacke pokrajine Hesen i grada Frakfurta na Majni deportuje za Jugoslaviju najmanje trojicu-cetvoricu delinkvenata, koji se posle odsluzene robije proglasavaju nepozeljnim i proteruju za SRJ o (nasem) drzavnom trosku. Tokom 1997. u dvanaest frankfurtskih kaznionica bilo je tri stotine ljudi sa crvenim pasosima SFRJ. U Kaselu ih je bilo tridesetak, u Darmstatu dvadesetak, u Hanau jos toliko, a u Butcbahu, Dieburgu, Limburgu, Visbadenu i samom Frankfurtu po petnaestak. To Nemcima nije neobicno, jer je Frankfurt na Majni grad stranaca. Od 650.000 stanovnika, svaki treci nije Nemac. Ta nacionalna proporcija u normalnom zivotu obrnuto je srazmerna u frankfurtskom podzemlju. U njemu stranci vode kolo.

- Jugosloveni se zajedno sa Turcima nalaze na vrhu liste kriminalaca u Frankfurtu i okolini. Tokom prosle godine za razna krivicna dela osumnjiceno je cetrdesetak hiljada ljudi. Medju njima je bilo i 2.556 Jugoslovena, 486 Hrvata, 477 Bosanaca, 142 Makedonca i 22 Slovenca. Dakle, oko cetiri hiljade ljudi sa podrucja bivse SFRJ je uhapseno, sto cini blizu deset odsto svih osumnjicenih za kriminal u gradu. A to nije mali procenat za Jugoslovene, s obzirom da u Frankfurtu zive pripadnici sezdeset nacija - rekao mi je Peter Borhard, policijski komesar i pres atase u frankfurtskom Policajprezidijumu.

Statistika pokazuje da su Jugosloveni u Frankfurtu tokom 1995. godine najcesce bili osumnjiceni za krsenje zakona o strancima i falsifikovanje nemackih i licnih dokumenata, njih hiljadu. I jos toliko za kradje, provale i razbojnistva. Zbog tuca je hapseno i privodjeno 224 Jugoslovena, zbog sverca droge 154 i zbog ubistava samo njih petnaestoro. Dragan Ristic iz Valjeva je zbog ilegalnog boravka u Nemackoj dobio jedanaest meseci. Radovan Dziba iz Baca je zbog kradje i prodaje tudjih stvari osudjen na dve i po godine zatvora. Goran Andrijasevic iz Beograda "ubio je jednog Bosanca" i dobio deset godina robije u Hanau.

U pokrajini Hesen postoji petnaest istraznih zatvora. Najveci je frankfurtski, kroz koji godisnje prodje oko osam hiljada uhapsenika. Tu je bio i Ostoja Pavlovic iz Ugljevika, koji je kasnije osudjen na osam godina zatvora zbog kradje i preprodaje materijala sa jednog gradilista. U istraznom zatvoru radi osam stotina Nemaca i gastarbajtera. Sam zatvor ima 553 jednokrevetne sobe, ali su zbog povecanog broja osumnjicenih mnoge prepravljene u dvokrevetne. I u njemu stranci su u vecini. Zatvor je star dvadeset tri godine, a zamenik upravnika gospodin Jozef Suce u njemu radi dve decenije.

- Od sest stotina zatvorenika, samo cetvrtina su Nemci, a sve ostalo su stranci. Najvise je Jugoslovena i Turaka. Sada imamo petoricu Srba. Letos ih je bilo dvanaest. Jedan je okrivljen za ubistvo, jedan za kradju, jedan za tesko razbojnistvo, jedan za neovlasceno nosenje oruzja i jedan za trgovinu drogom. Imamo i dva Slovenca, osamnaest Hrvata, devetnaest Bosanaca. Za Albance ne mogu da vam dam podatke, jer ih ne vodimo odvojeno - kazao mi je Suce.

Beogradjanin Zoran Katic dopao je zatvora zbog pljacke, kao i lazni azilanti Agim Krasnici iz Djakovice i Enver Hasan iz Pristine. Mi iz Jugoslavije po imenu i mestu rodjenja znamo ko je ko u ovom zatvoru. Inace, niko od cinovnika u nemackom pravosudju i policiji ne zeli precizno da nam odgovori na pitanje ko su ti pohapseni ljudi? Koliko medju njima ima Srba, Crnogoraca, gradjana SRJ, a koliko Albanaca? Za Nemce su to pitanja koja zadiru u oblast ljudskih prava i sloboda. Objasnjenje koje mi dade Jozef Suce zvuci neverovatno:

- Znate, mi jos nismo razdvojili drzave nastale iz bivse SFRJ, pa ni njihove gradjane, jer mnogi ljudi sa sobom jos nose pasos bivse Jugoslavije. Tako da sve osumnjicene i osudjene vodimo prvo kao Jugoslovene, a potom, odnedavno i kao gradjane Hrvatske, BiH, Slovenije i Makedonije. Mnogi ljudi se i izjasnjavaju kao Jugosloveni, iako su iz Hrvatske, Bosne, pa cak i iz Slovenije. Po toj statistici mi smo prosle godine imali 120 Jugoslovena u ovom zatvoru.

"Nasi" Hrvati i muslimani

Zeljko Kizdabranski iz Celja, ciji je otac Slovenac, a majka Francuskinja, posle neuspele pljacke 750.000 maraka, nasao se u istraznom zatvoru u Frankfurtu i predstavio se kao Jugosloven. Odavde je odveden u Kasel da odrobija sedam i po godina. Crveni pasos SFRJ imali su i Ivo Krzan iz Brezica, okrivljen za pokusaj ubistva, Ivan Cukic, od oca Ante iz Slavonskog Broda, koji je ubio tastu, Zeljko Budanko iz Splita, Edin Buzdanler iz Pule i Enes Memic iz Mostara. Ovaj hercegovacki Musliman je 1972. godine izveo oruzanu pljacku jedne zlatare u Frankfurtu. Tom prilikom je ubio dva Nemca i ranio jednog policajca. Osudjen je na dozivotnu robiju i u zatvoru je docekao raspad SFRJ i stvaranje Herceg-Bosne. Zalio se nemackim vlastima da je osudjen " jer je Jugosloven". Srpski advokati su mu pomogli da napise molbu za pomilovanje kao Jugosloven, i da se posle oslobadjanja vrati u svoj Mostar sa pasosem Alijinih ljiljana.

Kroz ovaj istrazni zatvor prosli su teroristi RAF-a, ali i Ljuba Zemunac, Goran Vukovic, njegov ubica, i trenutno najtezi srpski osudjenici Milos Savanovic i Milan Lukic, obojica Zemunci i krijumcari droge. Njihov dosije nismo mogli da dobijemo, jer to nemacki propisi ne dozvoljavaju. Spisi o Ljubi Zemuncu, videli smo, imaju vise od pet hiljada strana, a o Vukovicu upola manje. Zamenik Suce poznavao je i Magasa i Vukovica.

- Jugoslovenski zatvorenici, pre svega Srbi koje sam upoznao, pametni su i komunikativni ljudi. Svi govore nemacki i odlicno poznaju nase zakone. Ljuba Magas je bio inteligentan, ali naprasit covek. Kad god bismo ga pustili na slobodu, vracao bi nam se jer je nekog vec sutradan pretukao. Jednom prilikom kada je izasao iz zatvora, na parkingu se razdrao na sav glas: "Gospodine Suce, zbogom, videcemo se opet!"

Frankfurtski poslovni ljudi, ugledniji gastarbajteri, secaju se, na primer, izvesnog Nedeljka Breze, coveka brzog pogleda i jos brze ruke, koji se setao gradom u skupom "bosovom" odelu kao pravi Arsen Lupen, ali sa Pala. Imao je obicaj da se hvali: "Ja sam profesionalni lopov!" Kako rece zamenik upravnika, nekada su u ovaj istrazni zatvor Jugosloveni dolazili zbog tuca, kradja, a potom zbog ucena ili reketa, kako se to kaze u podzemlju. Taj reket, izgleda, lose su igrali Vladimir Karan iz Duvna, Dragan Ljubenovic iz Sarajeva, Milija Nenadic iz Pljevalja kad su zavrsili na robiji kao mafijasi sa kaznama od pet do deset godina zatvora.

U frankfurtski istrazni zatvor 1997. dolazili su Jugosloveni okrivljeni za razbojnistva, ubistva, trgovinu ljudima, azilantima i radnicima, i oni za koje se sumnja da su preprodavali drogu, kao sto je to, na primer, bio Rahimi Fazlija iz Pristine, koji je potom osudjen na pet i po godina robije.

U pokrajini Hesen ima 630.000 Srba i Crnogoraca na privremenom radu i jos 200.000 drugih gradjana SRJ. Prvi nasi gastarbajteri poceli su ovamo da pristizu krajem pedesetih godina, a vec sredinom sezdesetih dolaze i prvi jugoslovenski muvatori sa "crnom radnom snagom". Tada momci u najboljim godinama, napustali su Beograd, kako sami kazu, "zbog samara, slomljene ruke ili vilice". U Nemacku su bezali najbolji srpski sinovi, gde su sticali reputaciju i novac:

- U Nemackoj smo se snalazili kako smo znali i umeli, ali nismo prali tanjire i kopali kanale. Svi iz moje generacije su odlazili preko, jer u Beogradu nije bilo nicega sto je moglo da nas privuce - priznaje Boris Petkov, jedan od veterana iz podzemlja. - Sto se Jugoslovena tice, bilo je u Nemackoj sedamdesetih ljudi za postovanje. Ja nisam verovao u to da postoje Zemunci, Vozdovcani ili ne znam ko. Recimo, ja sam bio dobar, zapravo odlican sa ljudima iz Ljubine ekipe, ako je to uopste bila ekipa. Jer, mi se nismo previse druzili medjusobno, nego smo ziveli i radili po grupama. Ako bas hoces odgovor za Ljubu, on je mogao da deluje kao individualac, bio je jak kao licnost. Izuzetan tip. Takav je bio i Giska Bozovic, Ranko Rubezic takodje... Kvalitetan kriminalac ne moze postati od nekog ko nije kvalitetan kao covek. Ima ih, ne bih posebno da izdvajam, ali se zna da je Magas bio medju vodecima, onda Djordje, Ranko njemu uz rame. Znalo se 10 do 15 ljudi ko su i kakvi su. U inostranstvu mi je bilo lepo. Ako to nekom nesto znaci, najlepsi provod pamtim kad smo proslavljali Giskin izlazak iz zatvora. Zakupili smo nocni klub u Becu, dosli su vidjeniji momci iz citave Evrope: Italije, Nemacke, Svedske, Holandije... znam da smo, po mom racunu, a placali su i drugi, otvorili te noci 150 "don perinjona". Moj deo ceha je bio oko 50.000 maraka. Moglo se tako.

Srpsko podzemlje

Taj gastarbajterski soj ljudi, kako rece komesar Borhard, bio je baza iz koje su izrasli krajem sezdesetih i prvi jugoslovenski kriminalci u Frankfurtu. Makroi, reketasi, narko-dileri, politicki delinkventi. Prvi su tapkali i pljackali, uglavnom, Jugoslovene, a ovi poslednji podmetali paklene masine pod sve sto je jugoslovensko.

- Sedamdesetih godina jugoslovensko podzemlje u Frankfurtu je bilo podeljeno na ekonomsko i politicko, na hrvatsko, albansko i srpsko. I svako je imalo svoje kumove i lidere. Onog trenutka kada su se politicki delinkventi i kriminalci udruzili u politicku organizaciju "Ravna gora", srpsko podzemlje je preraslo u mafiju. Na njenom celu je bio Ljubomir Magas, zvani Ljuba Zemunac. Ta srpska organizacija bavila se igrama na srecu, ucenama uspesnih trgovaca i ugostitelja i prostitucijom. Njegovom smrcu 1986. godine umrla je i srpska mafija. Kraj osamdesetih u jugoslovenskom podzemlju protekao je u smeni generacija. Stari kriminalci su otisli ili prestali da rade, a iz Jugoslavije su dosli novi. Mladji, agresivniji, ali neslozni i zato manje opasni. Mnogi su u Frankfurt dolazili kao lazni turisti da, po nalogu sefova koji zive ovde u Nemackoj, opljackaju koju kucu, prodavnicu ili banku. Oni su se bavili, ponajvise, kradjom nakita i garderobe, koju su potom prodavali po Beogradu, Sarajevu i Zagrebu. Devedesetih godina, sa prilivom velikog broja izbeglica, azilanata i radnika "na crno", pojavili su se i ljudi koji su radili na "proizvodnji" faksifikovanih nemackih dokumenata. Lane smo uhapsili 800 Jugoslovena sa laznim papirima. A onda su se poslednje dve godine pojavili i trgovci oruzjem, koje su donosili iz Bosne preko Srbije. Sa bombama i automatima kupljenim od njih pocinjeni su mnogi prepadi i pljacke banaka po Hesenu i Frankfurtu - potvrdio mi je komesar Peter Borhard.

Kad su poceli da se bave kradjama garderobe iz robnih kuca i magacina, nakita i dragocenosti, jugoslovenski magnasi su tu robu "prodavali" za platu ili mali procenat nemackim dilerima. Jedan od njih je bio Rihard Gab, antikvar iz Minhena. Njegovi najveci snabdevaci kradenom robom bili su u pocetku Miodrag Mirasevic, zvani Bata Glavac, Misa Rosavi, Spomenka Ilic i Sava Somborac. A drugi je bio Haris Hojlfeder iz Stutgarta, poznatiji kao Mali Hari ili kao Prljavi Hari. On je bio srpski zet, jer mu je zena bila Beogradjanka. To su, ujedno, bili u ljudi koji su nase momke uvukli u organizovani kriminal, narucujuci od njih nove i nove poslove. Harijev glavni covek bio je her Vasa Celavi. Cetnik "Ravne gore" iz Stutgarta, star oko sedamdeset godina, cesto pijan i bucan. Vlasnik tri bara "Domino", "Trubadur" i "Riverbot" i jedne javne kuce. Sluzio je kao pravi domacin pridoslicama, koje je pedantno ispitivao i uvodio u tajni zivot Nemacke.

Kradjom po robnim kucama i magacinima, na bezobziran i ozloglaseni nacin, u Minhenu i Stutgartu bavili su se Pera Oziljak, Ceda Bokser, Rade zvani Lala, Marko Taraba i njegova zena Milka, Sonja, Sava Somborac i Rada Bosanka. Dok je Misa Rosavi bio specijalista za kradju i nabavljanje pasosa svih drzava sveta.

Gerhard Boden, nekadasnji sef Sluzbe za zastitu ustava, izjavio je da aktivnost srpskog podzemlja razvija strukture poznate u Italiji i Americi:

- Ta grupa jugoslovenskih delinkvenata, koju su vodili Ljubomir Magas u Frankfurtu i Vasa Markovic, zvani Celavi, u Stutgartu bila je struktuirana vertikalno i horizontalno. Funkcionisala je po mehanizamu zatvaranja i posebnom unutrasnjem sistemu kazni. Od clanova se zahtevalo, kao i kod sicilijanske mafije, "omerta", odnosno potpuno cutanje spram prijatelja i neprijatelja.

Frankfurtski kriminolog Peter Valter je javno priznao da srpski mladici predstavljaju "slag na torti":

- Ta druzina postala je cinilac moci. Toj grupi se na podrucju Rajne- Majne niko ne moze suprotstaviti.

Sa beogradskog asfalta u Nemacku su krajem sezdesetih i pocetkom sedamdesetih stigli i Vasa Stamenkovic Leteci i Slobodan Grbovic - Slobo Crnogorac. Prvi je bio profesionalni kockar, komunista sa pedigreom IB. Sa Golog otoka je pobegao preko granice u svet. Imao je brzu ruku i sigurno oko, lazne kuglice za rulet, na kome je zaradio tolike pare da je otvorio vlastitu kockarnicu u Stutgartu. Sloba Crnogorac je radio kod njega, jer ga je Leteci voleo kao sina. Grbovic je, naime, kao mladji delinkvent prosao Goli otok, i umesto u JNA, pobegao preko Italije za Nemacku. Bio je to lepotan, finih manira. Sve dok nije upoznao Vasu Leteceg, mladi Beogradjanin se bavio istim lopovskim poslovima kao i kod kuce. Krao je novcanike i automobile, tukao se i opijao. Zblizilo ih je osecanje za rizik i ljubav prema barbutu, ruletu i pokeru. I zenama. Lepi Sloba je umeo sa njima. Umeo je, kazu, i sa policijom, jer se sumnjalo da je i u Italiji, ali i u Nemackoj, ocinkario neke svoje ortake. Ovo veliko poslovno prijateljstvo puklo je 1981. godine u Diseldorfu, kada su se Vasa i Slobo sporeckali oko para. U nastupu besa Slobo Crnogorac je pucao u svog patrona Vasu Leteceg. Prvi je zavrsio u zatvoru, a drugi u bolnici. Epilog je bio neobican. Cim je prezdravio, Vasa Stamenkovic je polozio kauciju za Slobodana Grbovica i izvadio ga iz zatvora.

Sudeci prema napisima nemackih novina koje su sistematski pratile srpske prestupnike, tamosnja policija BKA je u ovim jugoslovenskim dosljacima videla svoje najvece protivnike. Prema podacima BKA, oni su zaradjivali na prostituciji, iznudjivanju, kockarnicama i pruzanju zastite. Navodno, postojala je i neprekinuta veza izmecu najsitnijih kriminalaca i ozbiljnih akcija koje je planirala jugoslovenska Sluzba drzavne bezbednosti, koristeci usluge ljudi iz podzemlja. Ustaska emigracija je tu cinjenicu koristila da optuzi Ljubomira Magasa i ljude iz jugoslovenskog podzemlja za likvidaciju njihovih clanova Stjepana Djurekovica i Nikole Milicevica. Hrvati su okrivili Ljubu Zemunca, takodje Hrvata, da je 1984. narucio i smrt Maksimilijana Krajnca. Prema nemackim izvorima, glavna meta napada bili su upravo jugoslovenski drzavljani, premda nije zabelezeno u tamosnjem pravosucu da su Jugosloveni svedocili protiv svojih navodnih izrabljivaca. Tako je potpuno nerasvetljen ostao slucaj ranjavanja krcmara Momcila Matovica 1987. godine. Njega je u njegovom restoranu "Kukavica kod katedrale" u Frankfurtu napala dvojka Stevan Pantic i Stiv Bogevski, pajtasi Gorana Vukovica, zvanog Majmun. U diskoteci "Vog" tesko je ranjen Pero Puseljic, dok je Sveta Andrejevic, posle ranjavanja iz zasede, umro na Bozic 1987. u frankfurtskoj bolnici. Ovaj tridesettrogodisnji Beogradjanin bio je dvadeseta zrtva obracuna u jugoslovenskom podzemlju krajem osamdesetih godina u Frankfurtu, kada je doslo do raspada klana Ljube Zemunca i do smene generacija na nemackom asfaltu.

Centin i Goranov prijatelj

Koliko su neki nasi ljudi opasni kao kriminalci govori i cinjenica da je frankfurtska policija 1994. godine opet aktivirala svoje Odeljenje za borbu protiv Jugoslovena. Oto Leder, inspektor BKA, bio je pre desetak godina u Frankfurtu i Nemackoj zaduzen za "juznjake". Ovaj policajac je krajem osamdesetih gotovo svakog meseca organizovao racije na Jugoslovene, u kojima je hapsio u proseku po cetrdesetak nasih delinkvenata. Momir Soskic, jedan od pajtasa Ljube Zemunca, smatra da je upravo Oto Leder organizovao ubistvo Ljubomira Magasa usred Frankfurta:

- Frankfurtska policija dugo nije imala nijedan dokaz protiv Srbina koga je htela posto-poto da optuzi. Sef Oto Leder nije mirovao. Uhvatio se za slamku, za Gorana Vukovica i poceo da ga obradjuje. Zajedno su rucali, dozvolio mu je da javno nosi revolver. Oprostio mu je sve grehe i postali su cak kucni prijatelji. Srbi u "Ravnoj gori" su znali koliko Oto Leder moze da bude beskrupulozan, koliko je mrzeo Srbe i sve sto je srpsko, pa su bili na oprezu. Taj Oto Leder je, medjutim, narucio ubistvo Ljubomira Magasa. Vukovica je lako nagovorio na sve. Obecao mu je da nece da bude osudjen, da ce sve prikriti, da ce mu oprostiti sve grehe iz proslosti. Goran Vukovic je pristao. Sto se tice nemacke policije, ubistvo Ljube Zemunca je bilo isplanirano do detalja. Majmun mu je prisao sa revolverom i iz neposredne blizine pucao u grudi nenaoruzanog coveka. Tog trenutka, kao po komandi, pojavila su se dva nemacka policajca u civilu, kojima se Vukovic odmah predao recima: "Ja sam vas saradnik, ja sam vas saradnik!"

Ovo je jedina prava istina o ubistvu Ljubomira Magasa, o njegovom ubici, o namestaljci nemacke policije. Sef Oto Leder je tada castio sampanjcem u sedistu Bundes kriminaliteta u Visbadenu. A i imao je razlog - ostvario je svoj zivotni cilj - da Jugosloven ubije Jugoslovena i da Nemacka od toga ima koristi.

Sef ovog odeljenja od 1994. godine je Matijas Kriger, iskusni inspektor, star oko cetrdeset godina, mrsav, plav, sa frizurom "a la Krojf". Nosi farmerke, duks, crvenu jaknu i pistolj "zbrojovka". Ne zeli da se slika, ali zeli da odgovara na nasa pitanja.

Vas posao je da hvatate jugoslovenske kriminalce po Frankfurtu. Koliko je to opasan posao i da li su ti Jugosloveni pucali ikada na vas?

- Nikada nijedan jugoslovenski kriminalac nije na mene potegao oruzje. Jugosloveni su pametni. Oni nisu nasilnici, kad "rade", ne potezu pistolje i revolvere. Znaju da su stranci i da bi nemacka policija ozbiljno uzvratila na pucnjavu.

Postoje li neka mesta ili centri gde se jugoslovenski kriminalci okupljaju?

- Nema mnogo tih mesta. Zeleznicka stanica, neki restoran, diskoteke, mislim da se zovu "Amadeus" i "Sveti Stefan". Jugoslovenski kriminalci su uvek u pokretu. Menjaju mesta po gradu, ali menjaju i gradove. Grupa sibicara i dzeparosa, koja je dosla sa Kosova, bila je, na primer, u Frankfurtu dva meseca i potom se preselila u Berlin.

Da li vi kao policajac pravite razliku izmedju siptarske i srpske mafije u Nemackoj?

- Nema siptarske, nema ni jugoslovenske, odnosno srpske mafije u Frankfurtu. To je nekada bilo, u vreme Ljubomira Magasa i Cente Caldovica. Postoji danas nekakvo rascepkano jugoslovensko podzemlje, ali je ono bez vodje, bez svog kuma. Ljuba Magas je bio pravi veliki kum. Dok je Tito bio ziv, postojala je i jugoslovenska mafija i njen kum. A kada je Tito umro, nestalo je i jugoslovensko podzemlje u Nemackoj.

Nestalo je jer ste, prica se, vi iz policije kod Gorana Vukovica narucili ubistvo Ljube Zemunca. A potom ste sve poznatije delinkvente, pa i Vukovica, deportovali krajem osamdesetih godina u Jugoslaviju. Da li je zaista vasa policija ubila Ljubu Magasa?

- Da na pitanje odgovorim pitanjem, zasto bismo mi to uradili? Kakvu korist bismo imali od toga? Pa, nama je bilo lakse da radimo sa jugoslovenskom mafijom dok je ona imala Ljubu Zemunca za kuma. Ako iskrsne neki problem, javis se kumu i on sam zavede red u jugoslovenskom podzemlju. A sada? Kuma nema, pa nema ni reda. Niko nikoga ne postuje. Jugosloveni se ubijaju izmedju sebe. Svadjaju se oko plena, oko novca, oko devojaka.

Da li ste vi licno poznavali Ljubomira Magasa, Gorana Vukovica i Radeta Caldovica u vreme kada su "drzali" Frankfurt?

- Ljubu Zemunca nisam poznavao licno, niti sam ikada radio protiv njega. Gorana Vukovica sam dobro poznavao, kao i Radeta Caldovica. Mislim da Centa povremeno odrzava neke kontakte danas po Frankfurtu. Uostalom, on ima pravo da cuje svoju porodicu koja zivi ovde u Ofenbahu.

Da li je Centa nesto radio?

- Ne, ne. Ljudi kazu da se smirio i da se bavio ozbiljnim poslovima.

Ima li i danas Zemunaca u frankfurtskom podzemlju?

- Da, ima nekoliko njih, koji se bave kradjama, ali i svercom droge.

Kako saradjujete sa jugoslovenskom policijom?

- Ne bas najbolje, ali verujem da ce nasa saradnja iduce godine biti bolja.

Srbi u alzirskom lancu

Kako radi frankfurtsko Odeljenje za borbu protiv jugoslovenskih kriminalaca, vidi se po dosijeima iz sudnice, jer su se iza nemacke brave i resetaka nasli, samo zbog kradja, pedesetorica Srba i Crnogoraca, ali i Albanaca, posebno Malisora. Medju njima su, na primer, Ljubisa Stojanovic iz Beograda, Milan Samardzic iz Zivinaca, Munir Ratodel iz Berana, Hajrudin Lalic iz Plava, Enver Hasan iz Pristine. Nalozi za hapsenje, medjutim, bili su pisani i za biznismene koji su u vreme sankcija probijali embargo prema Jugoslaviji. Na takvom jednom sudskom i policijskom nalogu nasla su se i imena Dejana Vuckovica, Ilije Sasica, Mladomira Vilimonovica, Nedeljka Vasica, Hristine Rajh i Nemca Klausa Ditera Majera, jer ni za njega nije bilo milosti.

Jugoslovenima se, medjutim, bavilo Odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala, jer se Srbi, Crnogorci, ali i Albanci iz SRJ trude da ocuvaju svoju mafiju. U pokrajini Hesen i gradu na Majni Srbi i Crnogorci se bave danas profesionalno provalama i reketiranjem imucnih gastarbajtera i bogatijih Nemaca. Kosovski Siptari "rade sibice" i "belo roblje", odnosno preprodaju ilegalnih radnika i krijumcarenje azilanata. A i jedni i drugi se bave ilegalnom trgovinom narkoticima. Rasparcavanjem narkotika po nemackim ulicama bave se prvenstveno Kolumbijci, Marokanci i Alzirci, ali su Srbi i Siptari uspeli da se uguraju u taj lanac.

Prvu veliku aferu sa drogom imali su jos 1988. godine Branko Savkovic, poznatiji kao Zika Zivac, Vlada Cubrilo i Dragan Pajkic. Ovim mladim Beogradjanima nemacka policija je namestila kupovinu osam kilograma heroina i poslala ih na robiju. Desetak godina kasnije Milos Savanovic iz Zemuna je zbog sverca droge dobio deset godina zatvora. Bio je neko vreme u Hanau, ali je negde premesten. Njegova molba za pomilovanje, jer je Savanovic ubedjen da je na robiji samo zato "sto sam Srbin iz Srbije" nedavno je odbijena. Takvu molbu nemackim vlastima pisao je i njegov otac Tomislav Savanovic, ali na nju kancelar Helmut Kol nije ni odgovorio. Vukovarcanin Milan Caric je zbog droge dobio tri i po godine zatvora.

Za Predraga Djuresica, tridesetogodisnjeg Srbina, nemacka policija je izjavila da je bio jedan od "bosova droge", tek kada je ubijen sredinom januara 1992. godine. Doduse, Djuresic je bio u oktobru 1991. izveden pred frankfurtski sud zbog nelegalne trgovine narkoticima, ali kako za to nije bilo dovoljno dokaza, pusten je da se brani sa slobode. Policija ga je tajno pratila i snimila da je kobnog dana svojim "mercedesom 560L" bio u Visbadenu i posetio svog bogatog prijatelja Eberhalda Tomu. Kada je odlazio od njega, pre nego sto je izasao na glavni drum, Predrag Djuresic je pogodjen sa tri metka iz lovacke sacmare. Da bi ga likvidirao, ubica je morao da mu pridje blizu, sto znaci da ga je Djuresic mozda i video, ali ga nije poznavao. Prema misljenju policije u Frankfurtu ovaj Srbin, "bos droge", stradao je od siptarske ruke u borbi oko narkotrzista u glavnom gradu pokrajine Hesen.

Od Srba je lose prosao i Milan Lukic iz Zemuna, koga su nemacka policija i sud optuzivali ne samo za ilegalnu trgovinu narkoticima vec za sverc oruzja za Srpsku dobrovoljacku gardu Zeljka Raznatovica Arkana i dva ubistva. Lukic je poreklom iz Paracina, ima pedesetak godina i u Nemacku je dosao 1992. iz Svajcarske. Nasao se, izgleda, u losem drustvu, jer su protiv njega na sudu marta 1993. kao svedoci bili ljudi koje je dobro poznavao. I to su bili Srbi, kako pise u dosijeu Milana Lukica, trgovci Silvana i Nesa Todorovic, Radisa Milosevic, Momcilo Bogicevic i Misko Banovic. Oni su priznali da je okrivljeni Lukic boravio u Nemackoj, sto znaci da je mogao i da pocini navedena krivicna dela. Sud je oslobodio Milana Lukica sumnji za krijumcarenje oruzja Zeljku Raznatovicu Arkanu i osudio ga na pet i po godina robije.

Lukic se danas nalazi u zatvoru u Hanau za koji on u svojim pismima pise da je "fatalan za Srbe". I Milan Lukic, Zemunac, kao i Milos Savanovic, takodje Zemunac, misli da je zrtva nemackog progona Srba, losih prijatelja, ali i medijskog rata u Zapadnoj Evropi. Nemacka policija i sud tako nisu mislili, za njih je Milan Lukic prvo prekrsilac zakona, odnosno delinkvent, a tek potom Srbin i Zemunac.