BELESKA 26.

Sada dolazim na odeljak o Heraklu, Peloponezu i njegovim Radovima koji se odnose na Peloponez. To je na strani 158. knjige koju sada radim. Herakleov otac bio je Zevs, koji je zaveo njegovu majku uzevsi formu njenoga muza. Mislim da su to Amfitrion i Alkmena, a da je posredi jedan trik koji su bogovi vrlo cesto upraznjavali. Herakleova majka bila je cerka velikog kralja Mikene, i otuda praunuka heroja Perseja. Na taj nacin je Herakle u sebi imao krv kuce Perseja, a istovremeno je bio polubozanstvo jer je potekao od Zevsa. Dodaje se ovde da je na taj nacin on stekao neprijateljstvo Here, zene Zevsove. Iako je Herakle glavne svoje Radove i svoj zivot proveo na Peloponezu, i njegova porodica je tu imala svoju teritoriju, njegovo rodjenje i njegov uzgoj su vezani za Tebu.

Prica kaze da je vec Hera na izvestan nacin (a za to se daju razliciti razlozi, mozda i ljubomora na to sto je Zevsov sin, ne od nje nego iz jedne preljube) bacila na Herakla cini, tako da je on imao napade ludila. Ti napadi ludila doveli su ga u jednom trenutku dotle da je ubio i bacio u vatru decu koju je imao sa svojom zenom Megarom, cerkom kralja tebanskog. Zbog toga je morao ici da cuje presudu u Delfe, a ta presuda ga je izagnala iz Tebe i obavezala da jednu godinu sluzi Euristeju, svom rodjaku, koji je bio vladalac u Tirinsu. Zato ga i zovu Herakle iz Tirinsa, poznat je kao Herakle Tirincanin.

On je obicno bio ogrnut kozom Nemejskog lava, koga je u jednom od svojih Radova ubio. Ja se ovde necu mnogo baviti njegovim Radovima, za to ima kasnije vremena, i zavisno od toga do koje mere ce mi oni trebati, ali cu da se bavim samo nekim Radovima, a narocito onim koji ga je doveo u sukob sa Kentaurima, jer je to znacajno. To se dogodilo u Arkadiji, na sledeci nacin. Kentaur Fol ziveo je u brdima koja su se po njemu zvala Fol, Fole, i heroj Herakle, u nameri da uhvati Erimantskog vepra, morao je proci kroz predele u kojima je ziveo Fol, iako su Kentauri uvek opisivani kao neprijateljski i divlji, narocito prema ljudima. Oni su se vrlo rdjavo poneli, recimo, na svadbi Lapita i bili potuceni od Lapita uz pomoc Tezeja. Hiron i Fol bili su civilizovani, veoma civilizovani, a Hiron cak i mudrac koji je naucio Asklepija lecenju, bio ucitelj i Heraklu i Tezeju i mnogim drugima, cak i Jasonu cini mi se.

Fol je pozvao Harakla na veceru, onako kako sam ja otprilike opisao u Kentauromahiji, u onoj prici u kojoj su turski Cigani igrali pod Sigetom, i ponudio ga je, da bi se pokazao dobrim domacinom, vinom koje su Kentauri dobili od Dionisa, a Arkadija, gde su oni ziveli, bila je Dionisov konj. To vino, inace nije dobio samo Fol, dobili su ga svi Kentauri. Kentauri, koji su bili po svojim pecinama, najedanput su osetili jak miris vina i shvatili da je bacva, poklon Dionisov, otvorena. Bili su veoma ljuti i naoruzali su se kamenjem i velikim granama drveca, onim granama drveca od koga je postala kilibana Noemisa, i napali su Herakla. Herakle se branio strelama i uspeo da ih potuce tako da su Kentauri pobegli na rt Maleju, gde je ziveo njihov vodja, mudri Hiron.

Dok je heroj gonio Kentaure, u medjuvremenu je Fol poginuo sasvim slucajno, jer se ogrebao dok je iz radoznalosti razgledao strele Heraklove i odmah je umro. On nije bio besmrtan. Mi cemo kasnije videti kako je Herakle stigao Kentaure i zavrsio svoju bitku na Malejskom rtu, ubivsi, odnosno unesrecivsi, i samoga Hirona. Sa svim tim pricama Noemis je povezan.

Ovde se pominje i reka Ladon, koja tece kroz Peloponez izmedju pokrajina Elide i Arkadije. Smatra se da je Herakle na tim svojim putevima usput osnovao Olimpijske igre, izmerio stadion u Olimpiji i uveo obozavanje Zevsa. No sto se tice same Olimpije i njenog ustanovljenja, tu ima nekoliko mitova koji se mesaju i, po svemu izgleda, i nekoliko Olimpijada, ustanovljenih od razlicitih heroja, izmedju ostalih recimo i od Tantalovog sina Pelopa.

Ponovicu sada nesto i o Heraklovoj smrti, ciji sam jedan deo vec obradio u svojoj Kentauromahiji, u III knjizi Runa. On se, posle Radova koje je obavio za kraljicu Omfalu, ozenio Dejanirom i ziveo je u Trahinu u oblasti Lamije, dakle blizu Elevsine. Medjutim, nije se odrekao svojih starih navika i dovodio je ljubavnice, tako da je mu je Dejanira, u stvari prevarena od Kentaura Nesa, dala da obuce, da bi ga u jurenju za zenama sprecila, jednu narocitu kosulju. Naime, jedanput, upravo kad se sa Dejanirom vracao kuci, Kentaur Nes je trabalo da nju prenese preko jedne reke i pri tome je pokusao da je obljubi. Herakle ga je ubio svojim cuvenim strelama, zamocenim u krv Hidre iz Lerne. Onda je Nes, umiruci, odao toboze jednu tajnu Dejaniri - da ce moci za sebe zauvek vezati Herakla ako njegovu kosulju potopi u njegovu krv i njegovo seme. Medjutim, ta krv je bila zarazena otrovom Hidre iz Lerne kojom ga je Herakle ubio i kad je Dejanira dala muzu kosulju, otrov je poceo da prodire u Herakla. Bolovi su bili uzasni, pa je junak napravio sebi na brdu Eti u Lamijskom zalivu jednu ogromnu lomacu, koju ce zapaliti Filoktet. Herkle je na njoj stajao, a zatim se u obliku dima i oblaka vazneo na Olimp, da tamo, kao besmrtnik, nastavi zivot.

BELESKA 27.

Ova primedba je posvecena uglavnom Arkadiji. Arkadija je oblast brodovita, pastoralna oblast Peloponeza, mesto zivota Crnog konja sa belom belegom, i nalazi se izmedju reke Ladona i istocne obale Peloponeza. To je jedna oblast izduzenog oblika, oblast obuhvacena klasicnim regijama Argolije na severoistoku, Ahaje na severu, Elide duz zapadne obale, Lakonije na juznoj teritoriji oko Sparte i na jugozapadnu Mesenije.

Ono sto Arkadiju karakterise jesu mracne sume i izvanredni iznenadni proplanci, doline i brda. Arkadija je, u stvari, mitski raj, zemaljski, mitski raj za mene mesto gde je ziveo Crni konj. Arkadski Domacibog bio je Pan, jedno kosmato crno kentaursko cudoviste ciji je gornji deo tela bio ljudski, ali sa jarcevim rogovima, a donji potpuno u obliku jarca. To ocevidno nije bilo olimpijsko bozanstvo, i verovatno je pripadalo pelaskim, starosedelackim bozanstvima. Iako je bio besmrtan, on je umro, mada je moguce tvrditi da je njegova smrt, koja je dojavljena jednom coveku na prolazecem brodu, bila greska u transkripciji onoga sto se sa zemlje vikalo. Uzmimo da je mrtav. Medjutim, iako je bio mrtav, Pausanija, cuveni putopisac, tvrdi da se u vreme njegovog putovanja kroz Grcku pricalo kako se njegova frula, cuvena Panova frula, jos uvek u arkadskim sumama cije. Pan je stalno bio u drustvu silena, fauna, satira, a oni su predstavljali i obesnu pratnju Dionisa, zajedno sa njegovim Menadama.

Ja cu tretirati, naravno, ove satire, silene faune i panove vise kao polukonjska cudovista, narocito satire i silene, nego kao polukozja, sto bi bilo u skladu sa nekim teorijama, o kojima govori i za koje je i nas naucnik Budimir. U svakom slucaju, cak i ako zadrzim da su to kozoliki ljudi, Kentauri su bili u Dionisovoj pratnji, a to ce meni biti sasvim dovoljno.

BELESKA 28.

Uglavnom je posvecena Hermesu, koji za mene ima visestruku vaznost, jer je on paganski bog mojih Noemisa, odnosno Kentaura. Hermes je rodjen u Arkadiji, na brdu Kileni, od Zevsa i Maje, paganske lokalne boginje zemlje. On je vec rano pokazao neke svoje osobine zbog kojih je postao bog lopovluka i, paradoksalno, u isto vreme bog trgovine, sto svakako nesto treba da znaci. Njegov prvi lopovski gest bio je kradja Apolonovog stada, koje je ovaj cuvao na brdu Olimpu. Za mene sad citav razvoj price nije vazan; u svakom slucaju, Hermes je imao neke osobine zbog kojih je postao glasnik bogova, a istovremeno i vodic dusa koje je vodio u drugi svet, u Had. Dakle, onaj koji vodi iz jednog u drugi svet. Ja ga srecem na pocetku VII knjige Zlatnog Runa, kada u ime Zevsa izvodi Persefonu iz Hada i kada to vidi Noemis. Njegova karakteristika je to sto ima krila na petama i po tome se moze poznati. Na tu vezu izmedju trgovine i lopovluka ja cu se vratiti u Argu, a ovde da vidim i nesto od genealogije sto mi je s obzirom na Autolika, clana argonautske posade, neophodno potrebno. Hermesov sin, to nije ni cudo, bio je poznati arhiprevarant Autolik za koga se govorilo da je mogao dodirom uciniti stvari nevidljivim, koji je ziveo na Monparnasu, na planini Parnasu. Dakle, to je bio njegov sin. Medjutim postoji i neka verzija mita koja kaze da je taj Autolik, argonautski moj Autolik, bio u stvari pradeda velikom lukavcu Odiseju, sto moze biti tacno i s obzirom da je izmedju Argonautike i Odiseje, odnosno Trojanskog rata, proslo dve generacije.

BELESKA 29.

Razlika izmedju bogova i heroja je uglavnom u besmrtnosti bogova: medjutim, ima heroja koji su postali besmrtni, kao sto je to Herakle.

BELESKA 30.

Sad, ima jedna stvar koja je za mene vrlo interesantna. Apolon i Artemida, boginja lova, izdanici su jedne Zevsove preljube. Njihova majka bila je Leto i ona je bila cerka Febea, pripadnika rase Titana, odnosno prethodne generacije bogova, grupa koja se sastojala od dece Urana i Geje, pramajke Geje, ciji je Kron bio vodja. E sada, Kron je u stvari otac Kentaura Hirona. Zbog toga, kao vrhovni bog pre Zevsa, zbog toga Noemis smatra da pripada jednoj starijoj rasi nego sto je rasa ljudi, zbog toga smatra da pripada paleobalkanskim plemenima, i otuda dolazi sva ona uobrazenost simeonska, jer oni prethode ovoj olimpskoj bozanskoj skupini.

U vezi sa ovim treba spomenuti jos jedan momenat koji je za mene vazan. On se sastoji u ovome: Hera, na primer, nije samo zena Zevsova, nego je i sestra njegova zato sto je ona takodje cerka Krona i Geje. Prema tome, Zevs je sin Kronov, isto onako kao sto je sin Kronov i Kentaur. Dakle, tu u stvari nema razlike, sem naravno u moci. Pramajka Geja, dakle prva boginja, u stvari je na neki nacin simbolizacija buducih formi boginje Velike Majke i one kobiloglave Bele Boginje, cija je jedna forma i Demetra. Njen je sin Uran, koga je ona stvorila ni iz cega, a zatim ga uzela za muza. Njih dvoje su rodili Titane, tu prvu rasu bogova, kojoj je pripadao i Kron.

BELESKA 31.

Jedan geografski podatak. Kiteron se naziva onaj deo zemljista neposredno ispred rta Maleje gde je Herakle konacno potukao Kentaure.

BELESKA 32.

Jedna vrlo vazna misaona, u stvar, filosofska beleska koja objasnjava mnoge stvari u Zlatnom Runu. Kron, koji je otac Kentaura Hirona, istovremeno se u grckoj mitologiji izjednacava sa principom vremena uopste i sa vecnoscu. Na grckom je rec za vreme - hronos - slicna mada ne identicna sa njegovim imenom. To je za mene dvostruko vazno. Prvo, zato sto objasnjava i onu teznju Simeona za vecnoscu, a s druge strana, zato sto objasnjava i svu onu paznju koju sam pridao problemu vremena, ucinivsi da citavo Zlatno Runo zavisi od principa shvatanja vremena.

BELESKA 33.

Posvecena je Olimpiji, i Tantalu i njegovom sinu Pelopu. Postojanje Olimpije vazno je za dolazak Pelopa. To je bilo vreme kada su bogovi i ljudi ziveli zajedno i Tantal je pozvao na gozbu bogove s namerom da ih prevari, da bi video do koje mere mogu da znaju, do koje mere su visi od ljudi. On im je ponudio za hranu svoga sina Pelopa, koga je isekao i skuvao. Bogovi su odmah shvatili sta im je nudjeno, odbili su da jedu, osim Demetre koja je bila zbunjena odsustvom svoje cerke Persefone, za kojom je zalila, pa je uzela jedan komadic. To je bio komadic sa ramena i zbog toga, kada je Zevs ponovo oziveo Pelopa, umesto tog otkinutog mesta ugradjen je jedan komad slonove kosti. Tantal je na poznati nacin kaznjen i sad se ja pitam mogu li uciniti da Argonauti naidju na njega u nekim elementima Hada koje cu ja izneti u Argonautici, i da vide tu njegovu muku, a da ja tada postavim neki odnos izmedju Noemisa i Tantala. Cini mi se to vrlo vaznim.

Tradicionalno, Olimpijske igre pocinju 776. godine pre Hrista, od kada se moze sa sigurnoscu govoriti o grckoj istoriji, jer su svi pobednici belezeni. Takodje i nacionalni dogadjaji vezani za to. Medjutim, Olimpijada mitski pocinje daleko ranije, nju smo videli jos od Herakla i Pelopa, ali ja bih otprilike ovako shvatio stvar. Pravi osnivac je Tantalov sin Pelop, Herakle je samo izmerio stadion, dakle uneo neke elemente i ucestvovao u Olimpijskim igrama, ali osnivac je Pelep. Za Olimpiju je interesantno da to nije grad i smrtnici u njemu ne zive. Dakle, pretpostavlja se u stvari da nisu ziveli ni onda kada je Olimpija bila u oblasti mita. Kroz Olimpiju, odnosno kroz tu oblast, prolazi reka Alfej, koja ima vrlo veliku kolicinu vode i ume da jako nabuja kada je snegovi s arkadskog Peloponeza napune vodom. Tu je i "sveti grob Zevsov" koji se zove Altis, od grcke reci grob - altos. Medjutim, tu je i brdo ispod kojeg lezi Altis, ali to brdo na neki nacin kao da je imalo neku veoma davnu bozansku svetost, buduci da je obozavanje Zevsa u grobu dorski obicaj. A sto se tice brda, ono je posveceno bilo Kronu i kao mesto njegovih, pretpostavlja se, vrlo divljih rituala. Cela ova zemlja i celo ovo brdo u stvari su mesto obozavanja starih bogova koji su oboreni; medju njima je i Geja, majka Kronova, o kojoj govori i Hesiod kao o majci Kronovoj i izvodi poreklo Urana, Kronovog oca od nje. U stvari, prema svemu izlazi da to mesto, koje cu ja mozda koristiti, koje ce mi mozda trebati, predstavlja centralno mesto obozavanja starih bogova, gde se Zevs nepravedno uvukao.

BELESKA 34.

Na strani 215. govori pisac o vencanju Piritoja, kralja Lapita, kada su, pored atinskog junaka Tezeja bili pozvani i Kentauri i kada su ovi, opivsi se, oteli mladu i navalili da obljubljuju sve lapitske zene. Tada je nastao rat Lapita i Kentaura, koji je vrlo cesto opisivan u mitu. Licno mislim da bi to mogla biti alegorija borbe izmedju dva poretka, novog bozanskog poretka, koji je predstavljen ljudima, dakle ljudskog poretka, i paleobalkanskog poretka predstavljenog Kentaurima, poluzverima-poluljudima, kojima je pripadao i moj Noemis.

BELESKA 35.

Posejdon, prilicno divljacni bog mora, zivi u Egejskom moru, ispod vode. On se pojavljuje obicno usred najzesce bure kako niz valove tera zlatne kocije, koje vuku zlatni konji sa bronzanim rogovima. Prema tome, Posejdon je i konjski bog, bog konja, te je tako na neki nacin povezan sa mojim Kentaurima, odnosno sa bozanstvima koja su nad konjima. Ja mislim da cu u svojoj Argonautici pokazati tog boga Posejdona u trenutku kada gnev bogova na Argo bude najveci, kada on bude podigao, odnosno uzburkao, celo Crno more da bi odbacio Argonaute od kolhidske obale i sprecio ih da se iskrcaju sve dok ne izbace Noemisa sa broda.

BELESKA 36.

Prica izmedju Demetre i Posejdona vazna je za mene zbog toga sto ce mozda kroz nju Noemis u jednom trenutku spoznati da je Demetra, dakle stara zena kraj bunara, luda. On veruje da je ona Demetra naravno, ali ne boginja nego stara zena koja se zove Demetra. On mozda veruje i u celu pricu sa cerkom, ali ne u bozanskom vidu, kako ce to Demetra interpretirati, nego kao u obicnu porodicnu nesrecu, ali ne i kad ona pocne da govori o sebi kao o boginji, kada dodje do neprilike koju je imala sa Posejdonom, na taj nacin ilustrujuci kako ni bogovi nemaju prizrenja prema nesrecama, ilustrujuci dakle ponasanje Posejdona u trenutku gubitka njene cerke. Naime, Posejdon koji je bio poznat kao ljubavnik, kao i Zevs uostalom, pokusao je da iskoristi njenu nesrecu i da joj se priblizi, medjutim ona mu je pobegla i, pretvorivsi se u kobilu, sakrila se medju konje jednoga kralja. Medjutim, Posejdon se pretvorio u zdrepca, uvukao se u stado i silovao je.

Ovo prica Demetra Noemisu samo da bi mu pokazala kako je laz tvrdnja da je Posejdon bog konja: samo je ona Kobiloglava Majka, dakle Velika Boginja u oblicju Kobiloglave Majke, boginja konja, a meni je to vazno zbog odnosa koji Noemis ima prema konjima, jer njegovo pleme konje obozava

BELESKA 39

Ovde o poreklu Autolika ima jedan blizi podatak nego onaj koji sam dao u jednom ranijem komentaru. To u Odiseji govori Homer, dajuci njegovo poreklo. On kaze da je Odisejeva majka bila cerka bandita i kradljivca stoke, u stvari, lopova, na ciji dodir je sve postajalo nevidljivo, argonauta Autolika, koji je sa svoje strane bio Hermesov sin, sin, dakle, boga kradje i trgovine. Ovaj Autolik je, prema tome, za mene vazan zbog toga sto sa njim Noemis mora imati neke specijalne odnose. Ja mislim da je to jedino bozansko, polubozansko bice prema kojem argonaut Noemis ima izvesne simpatije, koje ga necemu moze nauciti i koje ga smatra svojim prijateljem. Autolik je sa svoje strane, opet, jedina osoba koja ce pokusati da zastiti Noemisa od ostalih Argonauta. Dakle, stvara se jedna veza izmedju trgovine i lopovluka.

BELESKA 40.

Na strani 233. pisac vrsi jedno za mene korisno poredjenje. On uporedjuje muke koje je Odisej imao da nadje Itaku, iako je znao gde je, sa mukama srednjovekovnih junaka koji su pokusavali da nadju zamak u kome se cuvao Sveti Gral, sasuda iz koje je Hrist pio za vreme Tajne vecere. Taj zamak se ne pokrece, kao sto neke srednjovekovne price sugerisu. On je pre zacaran na jedan takav nacin da moze biti pronadjen zapravo jedino slucajno. Covek moze znati gde se zamak nalazi, ali makoliko trazio u pravcu u kojem zna da se on nalazi, ne moze ga naci ako mu to ne bude dato, odnosno ako sasvim slucajno na njega ne naidje i to ne trazeci u pravcu u kojem je normalno trebalo traziti. Tako je bilo sa Itakom, tako je bilo sa zamkom u kome je cuvan Sveti Gral, a tako ce biti i sa Kolhidom, pre nego sto bogovi predju na ostrije mere. Naime, bogovi ne dozvoljavaju Argu da pronadje Kolhidu, iako brod ide pravo prema Kohidi i zna se tacno kojom rutom treba da ide, upravo zato sto nosi Noemisa. Kad to kao upozorenje ne moze da bude dovoljno, onda se dize vetar koji junake sprecava da pridju kolhidskoj obali. Kada vec jednom kolhidsku obalu konacno pronadju, podize se bura koja ih gotovo unisti i odvede do trakijske obale, kao da im ukazuju na mesto gde treba ostaviti Noemisa. Za sve je to ulaz u pakao, i oni znaju gde ostavljaju Noemisa. Bogovi mozda misle da Hiron, koji se nalazi u Noemisu, pokusava da izbegne svoje obecanje da ce otici i zameniti Prometeja u paklu.

BELESKA 41.

Ja cu primeniti isti postupak koji je primenio Homer u Odiseji. On se jedno vreme drzao geografskog naturalizma i covek je mogao znati put kojim se kretala Odisejeva ladja po povratku iz Troje; medjutim, od jednog trenutka gubi se njen trag u vremenu i prostoru i ulazi se u istu imaginaciju. Tako cu i ja stvarne podatke o kretanju Arga mesati i u jednom trenutku izvesti iz poznatoga mita u svoj vlastiti mit, van vremena i van prostora.

BELESKA 42.

Svakako ce neki od junaka imati u svojoj koznoj vreci, kao Odisej, vetar dobijen od Eola ili od nekog drugog boga. Verovatno ce to biti Zet i Kalej, sinovi boga Boreja, tako da ce, putem te bozanske pomoci, Argo da se izvlaci iz izvesnih nevolja.

BELESKA 43.

Ova beleska je vrlo vazna za povezivanje grckih i centralnoevropskih mitova o vukodlacima i vampirima, dakle za mene - da povezem mit o vampirstvu Simeonâ sa njihovim arkadskim poreklom. Na granici Arkadije i oblasti Mesine nalazi se planina Likej, koja je dala ime likantropiji, na Peloponezu, gde je, prema pricanjima starim, vladao obicaj da se svake godine jedan covek pretvara u vuka i, ako se uzdrzi od jedenja ljudskoga mesa tokom godinu dana, ponovo se pretvara u coveka. Ja tu sad moram da nadjem neku vezu, posto je to na granici Arkadije, neku vezu izmedju ovih klasicnih mitova u vezi sa Likejom, likantropijom, i cele one price o vampirstvu Simeona na kojoj sam ja u Zlatnom Runu insistirao. Tu je njeno poreklo, njen arhetip je u stvari na Argu i u radjanju Kentaura, ali treba da pronadjem i vezu sa vukovima, jos jednu.

BELESKA 44.

Pisac kaze:

"(…) Tema misticnog puta kombinuje putovanje u Donji svet da proizvede jednu sintezu koja evidentno ima svoje duboke korene u podsvesti. (…)"

To, dakle, znaci da je kombinovanje tog misticnog puta sa putovanjem u Donji svet uobicajeno u starim mitovima, a tome je i Homer pribegao. Naravno, tome pribegavam i ja kad od Arga pravim ladju koja odlazi u Donji svet. Odlazim u Donji svet i zbog toga sto je u Donjem svetu smisao zivota. Tamo se nalaze one najdublje tajne, dakle Zlatno Runo je tu, a ne u Kolhidi. U tom smislu bi se moglo kazati da su se prevarili svi ti polubogovi i heroji: oni su mislili da udaljuju Noemisa od Zlatnog Runa, a u stvari oni su tamo gde su odlazili mozda nasli zaista samo praznu kozu, odnosno kozu zlatnu, a pravo Zlatno Runo nasao je Noemis, upustajuci se u ljudsku istoriju, prolazeci kroz ljudski pakao.

BELESKA 45.

Kao i Odisej, tako ce Argonauti imati nesrecu da se susretnu sa sirenama. Sirene ce sedeti kao i obicno na istrulelim kostima onih ljudi koje su uspele da zacaraju. Homer je ukazao da su sirene svakome od ljudi, ako je to bio brod pa bilo vise njih, pevale razlicitu pesmu. Svaki covek je mogao da cuje razlicitu stvar i da bude privucen i zacaran sasvim oprecnim predlozima, oprecnim idejama, oprecnim pozivima koje su sirene upucivale. Ja ne znam u kom smislu cu resiti taj problem, ali moram svakako da procitam tu epizodu iz Odiseje. U svakom slucaju, ja celu Odiseju moram ponovno procitati, jer je to jedno od najblizih putovanja onome koje su izveli Argonauti.

BELESKA 46.

Posvecena je jednoj kratkoj bibliogrfiji na kraju knjige, odakle biram nekoliko knjiga koje bi trebalo da pogledam. Prva je: Dzon Cedvik The Mycenaean World, izdanje Kembridz Juniversiti Pres 1976. godine. Druga je ona koju vec imam: Frejzer The Golden Bough, Makmilan 1933; treca je takodje koju imam, to je: Robert Grevs The Greek Myths, Pingvin 1955; cetvrta takodje: Robert Grevs, i nju imam, The White Goddess, Faber 1961, samo sto je moje kasnije izdanje. Onda bi trebalo svakako, i za ovo a i za moje pripreme za Atlantis, da nadjem: Lukasa The End of Atlantis, Paladin 1975. godine; Spiros Marinatos Some Works about the Legends about Atlantis, Atina 1971. godine, s tim sto ja mislim da je Marinatos zacetnik one ideje o Teri-Santorini kao Atlantidi, pa za mene nece imati znacaja. Jos se navadi Dzordz Milonas Eleusis and the Elusinian Mystery, Prinston Juniversiti Pres 1974. godine, ali tu knjigu imam. Dakle, od svih ovih knjiga trebalo bi da nabavim samo Dzona Cedvika i Lukasa.

Ovom beleskom 46. zavrsavam citate, komentare i rad na knjizi Greece and Its Myths Majkla Seniora koju sam uzeo iz Mazvel Hil biblioteke.