Subota, 12

Da bih ubrzao proces kompozicije VII knjige, odnosno same price, kao i pojedinosti koje su mi neophodne da bih delo u potpunosti izgradio, odlucio sam da uporedo sa drugim knjigama koje me, kao sto je ova Majkl Seniorova, obavestavaju o nekim elementima oko glavne teme, radim odmah Apolonija Rodjanina, dakle njegov ep Putovanje Arga (The Voyage of Argo), zatim Grevsovu interpretaciju, proznu, njegovo Zlatno runo, a uz pomoc takodje Grevsovog mitoloskog recnika, odnosno Grckih mitova. Tako ce se od sada ove beleske koje slede odnositi na tih nekoliko knjiga, dakle na ove tri knjige koje predstavljaju jedinstvenu grupu, i onu posebnu seriju koju radim normalno za proucavanje toga doba, ali cu pri svakoj belesci, pri svakom komentaru, da kazem odakle je uzet taj citat ili taj podatak i na koju se knjigu odnosi moj komentar.

The Voyage of Argo or the Argonautica Apolonija Rodjanina, prevedena na engleski. U uvodu, prevodilac Argonautike u jednoj fusnoti na strani 12. kaze da su u Ilijadi mrtvi heroji bili kremirani, a da se u Argonautici oni sahranjuju. Premda je evidentno da je obicaj sahranjivanja stariji od obicaja spaljivanja, i da su se u vreme plovidbe Arga heroji verovatno sahranjivali, a ne spaljivali po obicaju koji je dosao sa doseljenicima u onoj velikoj promeni koja se zbila u Grckoj kasnije od tog doba, ja cu ipak,ako budem morao da imam neku scenu te vrste, po svoj prilici izabrati spaljivanje zbog pitoresknosti, a i zbog vatre koja u Zlatnom Runu igra jednu od primarnih uloga. Ovde se neka vrsta praistorijske faktografije mora povuci pred poetskom faktografijom, odnosno pred nuznoscu jedne bolje i idejno zasnovanije poetske slike.

Na strani 13. uvoda govori se o svadji izmedju Idaja i Idmona, koju Apolonije stavlja blizu pocetka svoje poeme, verovatno u nameri da ocrta karaktere cetvorice glavnih Argonauta, a mozda i da pokaze da su heroji isli jedan drugom na nerve. Ja licno pretpostavljam da je to mozda malo rano, u smislu toga da se time pokaze kako ljudi koji su dugo zajedno na jednom poslu, gotovo zatvoreni morem sa svih strana, pocinju da idu na nerve jedan drugome i da se tu mozda nalaze neke bozanske zadjevice koje cine da su ti nervi napeti vise nego sto bi trebalo. Znaci, dva momenta su tu. S jedne strane, naravno kasnije, nervoza koju donosi dug put sa neizvesnim krajem, a pre toga - izvesna surevnjivost izmedju svih tih polubozanskih bica, na cemu treba, cini mi se, vise insistirati.

Pisac ovde zatim odbacuje neke primedbe koje su cinjene Apoloniju Rodjaninu, da je on u temu svadje stavio nesto sasvim vulgarno kao povod, a da je to upotrebio samo kao jedan bezvredni nacin da skrene paznju na magicnu snagu Orfejeve muzike, koja je u stvari ovu dvojicu smirila. Meni licno to nece trebati u smislu pokazivanja Orfejeve snage, jer Noemis tu snagu vidi odmah na pocetku citave epizode kada srece Orfeja okruzenog vukovima. Ja moram dakle, ako zadrzim tu epizodu, naci u njoj jedan drugi smisao, vezan za moju vlastitu pricu.

Na strani 14. podvlaci pisac uvoda i prevodilac osobine, izvestan personalitet broda Argo, koji i sam ima nesto bozansko u sebi, tim pre sto je u njegovom gradjenju pomogla Atena i sto je on Ateni posvecen. On kaze da je brod od onoga momenta kada je spusten u more morao biti vezan da bi se sprecio da za sopstveni racun krene. Argo ima ljudski glas i glasno izrazava svoju zudnju da sto pre podje na put. Na putu nista ne moze zaustaviti taj brod, cak ni gubitak "tail feathers" na Kinejskim stenama. Ja ne znam sta znaci u brodskom smislu taj izraz, to cu da vidim. U svakom slucaju, ovo me je inspirisalo na ideju, koju sam opisao u komentarima za VI i VII knjigu Zlatnoga Runa, da brod dovedem u jedan kontakt sa Noemisom u trenutku dok drugi Argonauti traze Hilu; to treba da bude jedan od najbitnijih dodira u filosofskom smislu izmedju coveka i broda, koji u stvari predstavlja bozanstvo, koji ima bozanski glas. O tome sam, naravno, tamo vise govorio, tako da ovde necu stvari ponavljati.

Na stranicama 15. i 16. komenarise pisac vodju pohoda Jasona. On mu ne daje visoku vrednost. To je verovatno i u tradiciji i zove ga amehanos, sto je u engleskom prevodu "njithout recourse", sto bi na nasem opet moglo znaciti - bez vrednosti, u izvesnom smislu - nepouzdan, kao covek koji jednostavno sam ne moze da se pokrene i koga uvek drugi moraju na nesto da krecu. On je uvek negde u pozadini akcije i uvek kao da je pokrenut drugim snagama, a ne vlastitim vrednostima i vlastitim teznjama.

Postavlja se sada pitanje zasto je taj covek izabran za vodju ovoga pohoda i pisac iznosi pretpostavku da je to zato sto je bio najvise slican ljudima, sa svim njihovim slabostima, a imao je opet druge vrednosti, kao sto su: mozak, odredjen licni sarm, dakle harizmu, a iznad svega toga, imao je ubedljiv jezik.

No covek bi mogao kazati, naravno, da je sarm i ubedljiv jezik imao i Orfej, isto tako da je Periklimen sigurno imao bolji mozak od Jasona. Mozda su mu sve te udruzene osobine dale nekakvo pravo, ali ja bih pre rekao da mu je to pravo pre svega dao mit. Dakle, to ce biti moja linija.

Zapravo, kroz citavo vreme posada Arga je prinudjena da smatra Jasona svojim vodjom iako zapravo misli da on toga nije dostojan. Kao sto se zna, u sukobu sa Amikom, koji je izazvao Argonaute i bio spreman da se boksuje do smrti sa jednim od njih koga oni izaberu, Jason nije sebe zrtvovao nego je pustio da se tuce Polideuk. To je, zapravo, bilo potpuno normalno i razumno, jer je Polideuk bio otac bokserske vestine.

Zatim, kada su harpije terane sa Finejeve trpeze, takodje je bilo normalno da to cine Zet i Kalej, koji su imali krilca na nogama, dakle koji su bili leteca deca Boreja - Severnog Vetra, i oni su to sigurno bolje obavili nego sto bi mogao sam Jason; dakle, i tu je razumno bilo izabrati Zeta i Kaleja, a ne Jasona.

Zatim, u slucaju sa Tifisom, koji je trebalo da upravlja Argom: kad je on nestao, Jason nije preuzeo njegovo mesto kormilara, a nije bio ni odlucan u smislu toga ko ce mu biti naslednik. Dakle, uprkos svim tim manama, a cini se da je Jason imao gotovo vise mana nego vrlina, on je izabran i odredjen za vodju pohoda i ja moram (posto jos vidim kako je, jer sam to zaboravio, taj problem resio Grevs) da nadjem svoje objasnjenje za tako nesto.

Ovde je rec o carobnjackim svojstvima Medeje, koja je u izvesnim interpretacijama davana gotovo kao vestica, u svakom slucaju kao carobnica. Buduci da Noemis nece sresti Medeju, posto on ne dolazi do Kolhide, o Medeji ce biti samo reci. Naime, Argonauti su culi za kralja Ejeta i njegovu cerku Medeju, koja je carobnica i ona u stvari za njih predstavlja veliku opasnost. Argonauti se nje plase i o njoj se govori. Dakle kod mene ce se o njoj samo govoriti kao o carobnici sa natprirodnim snagama, kao o zeni koja je u stanju da mesmerizuje, kao o zeni koja je u stanju da telepatski ubija, kao o osobi koja je u stanju da hipnotise i uopste da pravi cuda.

Ne odnosi se direktno ni na sta, nego na izvesno osecanje, posto se vise puta to pominje, koje sam imao ranije - da se vrlo vazne stvari u Argonautici dokazuju pod punim mesecom. To meni potpuno odgovara, jer se i u Zlatnom Runu najvaznije stvari odigravaju pod punim mesecom, a to znaci da ce se na Argu najvaznije stvari odigravati na mesecini i pod punim mesecom.

Sto se tice osobina drugih Argonauta, svodi ih pisac govoreci samo o nekoliko licnosti. Na primer, govori o Mopsu kao o proroku koji je imao izvestan smisao za humor na svoj racun; o pesniku i muzicaru Orfeju, koji je imao bozansku snagu u svojoj pesmi. Govori o Idaju kao o razdrazljivom i razdrazujucem coveku bez skrupula, zatim o Peleju ciji karakter kao da odgovara onome sto ce roditi Ahila, koji je unistio Troju, odnosno borio se pod njom. Takodje govori o Telamonu koji je, uprkos svim svojim vrednostima, imao jedan nekontrolisan temperament. A zatim o Heraklu, kao o nasilniku, ubici, coveku divljem i bez manira, ili sa manirima zveri.

Ja, naravno, posto budem proucio sav materijal i kod drugih pisaca, kod Grevsa u njegovim tumacenjima, a zatim u raznim drugim Argonautikama, kao sto je orficka itd., trudicu se da te osnovne crte pojedinih junaka zadrzim i da ih, tek kada je to nuzno, prilagodim svome vidjenju stvari i svojoj prici.

Strana 20. Na toj strani govori pisac o razlozima zbog kojih je Argonautika stavljena pod auspiciju Here, jednog jako posesivnog bozanstva, a u celom tom podvigu Atena, iako je ona pomogla gradjenju broda, ima jednu drugostepenu vaznost.

Meni je tesko da uspostavim jedan realan odnos izmedju Noemisa, koji ne veruje u bogove, i tih bozanstava, pa zbog toga ne mogu ni u kom slucaju da iskoristim Noemisa odnosno te bogove u tom smislu da se jedna boginja opredeljuje, recimo, za ostala polubozanstva, a druga, iz svojih razloga, za Noemisa kao coveka. Dakle, ne mogu tu da igram ono sto je uradjeno na ravnici ispred Troje, dakle da podelim bogove. Ovde su svi bogovi za taj pohod. Medjutim, ima jedna druga stvar koju bih mozda mogao. Ovome pohodu ne zele svi dobra. Ako bih nasao sad neko bozanstvo ili nesto u mitu sto bi mi pomoglo, onda bi te snage mogle da pomognu Noemisu. To bi mogao Pelijin sin, posto Pelija sigurno ne zeli da se Jason vrati sa Zlatnim Runom u Jolk. On bi mogao da pripomogne Noemisu, mogao bi cak biti i jedina osoba koja zna ljudsko poreklo Noemisa; ali nista o tome ne govori, zato da se pohod ne bi zavrsio srecno. Ja ne znam, vise se ne secam, do koje je mere i kako bio postavljen Pelijin sin u citavom argonautickom mitu - da li kao produzena ruka svog oca ili je, potpuno nezavisno od toga, u stvari od oca zrtvovan - pa u tom smislu mogu i da izaberem sta cu da uradim, ili da to pitanje potpuno ostavim po strani.

Na strani 21. pisac se slaze sa tim sto je neke racionalne razloge za Argonautiku, kao pesnik, Apolonije Rodjanin ostavio po strani, isto onako kao sto cu ja ostaviti sasvim po strani, ne samo iz poetskih razloga vec i zato da bih razvio jednu filozofiju. Sem toga, Rodjanin je kao glavni razlog u stvari uzeo Friksov let na Zlatnom ovnu u Kolhidu, dakle uzeo je mitske razloge za Argonautiku, a nije, kao Strabon, pokusao da nadje neke razloge u zlatu. Naime, Strabon je pomenuo da su na Kavkazu, u vreme te Jasonove ekspedicije, Kolhidjani skupljali zlato, zlatnu prasinu sa reka pomocu ovcijih koza. U tom svodjenju mita na zemlju najdalje ide Diodor sa Sicilije koji tvrdi da je Friks otisao u Kolhidu normalno na brodu koji je samo imao ovnovu glavu na pramcu, a da je njegova sestra, koja je bila rdjav mornar, u jednom trenutku pala u more. To objasnjenje svakako zvuci racionalno i Tacit ga prihvata, bar sto se tice ovnove glave na pramcu.

No mene racionalna objasnjenja ne zanimaju. Ta racionalna objasnjenja me zanimaju samo utoliko sto Noemis zudi za zlatom, cak u jednom metafizickom smislu, za zlatom kao opstim resenjem i za materijalnoscu kao opstim nacelom svoga zivota i kao opstim nacelom svoje rase.

Na stranama 22. i 23. pisac govori o onoj epizodi Argonautike za koju mi se cini da je ja ne mogu upotrebiti, jer to je ona gde Argonauti ubijaju ljude koji se radjaju iz njive zasejane zubima zmaja, jer je ta argonauticka epizoda suvise daleko i predstavlja momenat iz boravka argonauta u Kolhidi. Premda ja neke od tih momenata koristim, ovaj necu moci, jer necu, cini mi se, raspolagati tim zmajskim zubima. Zubi su pripadali zmaju boga Areja, na Ejetov dvor su dospeli iz Tebe. Inace cela scena je monstruozna i od nje se moze napraviti jedna vrlo lepa slika; nazalost, ja nisam siguran da je mogu upotrebiti.

Medjutim, jednu drugu cu svakako upotrebiti. Ovde pisac govori o IV knjizi Argonautike, gde Medeja preuzima na sebe da ukloni opasnost od Tala, bronzanoga dzina prvoga kiberneta u istoriji. Ona ga, naime, opcarava. Medjutim, bez obzira sto je ta epizoda na povratku, dakle s obzirom na to da je Medeja tu na Argu, na povratku iz Kolhide, ja cu je prebaciti na odlazak ka Kolhidi da bi u njoj mogao ucestvovati Noemis i sukobiti se sa Talom.

Postoji prema piscu, ovde na 23. strani, jedna epizoda u kojoj se Argonautima javlja divna vizija Apolona. Ja ne znam da li ce mi to koristiti i da li cu to uopste da upotrebim.

Medjutim, ima jedan drugi momenat koji je vrlo slikovit. Naime, kada su se Argonauti vracali natrag, (ali pricu mogu upotrebiti bez obzira na to, jer nije vezana za nesto, za neki podatak koji ne mogu da zaobidjem), oni su prolazili kroz neku veoma gustu maglu, koja ih je onemogucavala u plovljenju. Nista nisu videli, a onda se Feb spustio sa neba, stao na jednu stenu i pustio jedan zlatan zrak sa svog zlatnog luka, cime im je osvetlio put. Misli pisac da je Apolonije imao u vidu veliki svetionik na Farosu kraj Aleksandrije kad je dao tu poetsku sliku.

Ovde pisac raspravlja o odnosu Apolonija Rodjanina prema polozaju zvezda na nebu na putovanju Arga, i o polozaju Velikog medveda u doba Argonautike i u doba u kome je ziveo Rodjanin. Ovo pominjem samo zato sto bih morao biti oprezan prema zvezdama koje su bile vrlo vazne za plovidbu Arga, jer polozaj neba je bio razlicit u vreme kada je Argonautika pisana i u vreme kada bi trebalo da je Argo plovio za Kolhidu.

Sto se tice pravca putovanja i geografskih okolnosti, Apolonije Rodjanin se drzi geografskih cinjenica na putu Arga za Kolhidu osim tamo gde jasno pokazuje da ulazi u mit, da izlazi iz okvira stvarnosti i ulazi u mit. Medjutim, pisac ovde pominje i Homerovu nebuloznu geografiju koja je medjutim bila sveta i koje se Apolonije drzao onog momenta kada je usao u Homerovo more. Dakle, u stvari, to je i ulazak u mit. Ja cu pokusati da raspredem tu vrstu geografije, ali moj izbor ce - osim onoga sto stoji kod Apolonija Rodjanina i onoga sto su izabrali drugi pisci - zavisiti i od moje licne svrhe, naime - onoga sto odgovara mojoj prici o Noemisu, naravno. Ali cu ipak pokusati da se drzim neke zamisljene, bar mitske, geografije. Ili bih, po drugoj varijanti, mogao da dam potpuno mitsku geografiju, dakle da sve obuhvatim Homerovom nebulozom upravo zato sto je ovo inicijacija, sto je ovo zamisljeno putovanje, a ne stvarno putovanje stvarnih junaka. Da ne bude zabune, hocu da kazem da ovo putovanje ne pripada stvarnosti u onom smislu u kome pripada stvarnosti Noemisovo putovanje u Elevsinu, da je ovo putovanje stvarno u mitskom smislu, u onom visem smislu, dakle, da se nalazi u okvirima i pod vlascu drugih dimenzija i zakona.

Na stranama 28. i 29. Uvoda, govori pisac o nekim drugim interpretacijama Argonautike i o pominjanju Argonautike. Na primer, prvo pominjanje je Homerovo u Odiseji, pevanje XII, gde on govori o slavnom Argu cije se ime nalazi na svim usnama i pokazuje, dakle, da se za njega uveliko znalo, a zatim ne kaze vise nista, osim da je Hera pomogla Jasonu da prodje kroz Kinejske stene i da donese Zlatno Runo kuci. Hesiod malo dodaje ovoj prici o Jasonu. On samo govori o tome kako je on izvrsio mnoge zadatke koje mu je postavio Pelija, vratio se u Jolk na svom brzom brodu, dovevsi sa sobom svoju ljubljenu zenu Medeju. O Argonautici u jednom nesto sirem smislu daje potpun izvestaj Pindarova IV pitijska oda. Zatim su Eshil, Sofokle, Euripid, svako izabrao poneki deo iz Argonautike i obradio ga u dramskom smislu. Orficka Argonautika takodje postoji, nju pisac pominje, ja moram da je nadjem, za mene bi mogla biti vazna upravo zbog toga sto ja Orfeju, za razliku od Apolonija Rodjanina, dajem vrlo znacajno mesto u odnosu na Noemisa i pricu o njemu.

Beleska ova govori o tome da kod svih pisaca, naravno, postoje razlicitosti u pristupu Argonautici i da se zapravo sve razlikuje, pocevsi od spiska Argonauta, dakle ljudi koji su ucestvovali u Argonautici, pa sve do specijalnog puta kojim su se vracali iz Kolhide kuci. Posto ovaj drugi put povratka mene ne zanima, ja se njime i necu baviti, bavicu se samo izborom raznih licnosti.

Ovde pisac napominje neke razlike u vezi sa Zetom i Kalejem. Na primer Zet i Kalej su imali krila, ali Apolonije ih stavlja na zglavke nozne, dok Pindar kaze da su ona bila na ledjima. Ja cu se opredeliti za Apolonija.

Iako se govori, na primer, da po nekim autorima Orfej uopste nije bio na Argu, naravno da kod mene ostaje. Neki kazu da je Herakle odmah, zbog tezine svoje, bio izbacen na obalu, jer je smetao plovidbi; meni ce on ipak trebati, ja cu ga izbaciti tek kasnije.

Najvise ima problema oko Tezeja, na primer, za koga ja mislim da cu ga ipak izostaviti, ali cu, kao i Apolonije, dati objasnjenje da je zadrzan u Hadu. Naime, Tezej je imao nameru da dodje, ali su ga zadrzali u paklu. E sad, ako je zadrzan u paklu - ovo je sad vrlo vazno - ako je zaista zadrzan u paklu, onda bi to normalno trebalo da bude dokaz, mozda jedan posredan nacin da njega u Trakiji sretne Noemis. Prvo njega da sretne, a tek onda da sretne Orfejevu glavu. Susrevsi Tezeja, on ne zna da je to pakao, ali se mi citaoci secamo gde je Tezej u ovom trenutku; zatim, kad se on, posle susreta s Orfejevom glavom, vrati u radjanje Kentaura i munjevito u neke momente Arga, on shvati u stvari da je u paklu, zapravo povezuje Tezejevo prisustvo sa svojim prisustvom.

Sto se tice Atalante, kojoj Diodor Sicilijanac, na primer, dozvoljava da bude na brodu, Apolonije Rodjanin je izbacuje. Meni je, medjutim, Atalanta neophodno potrebna i ja cu je, kao i Grevs, zadrzati na brodu.

Na strani 30. Uvoda, spominje pisac Apolonije Rodjanin jednog monstruoznog orla Prometejevog koji leti iznad Arga. Pitam se, u stvari, da li mogu od te scene nesto da napravim, ali to cu ostaviti da vidim kada budem citao sam tekst.

Sada nastavljam, kao sto sam kazao, sa Robertom Grevsom i njegovim Zlatnim Runom.¹ Najpre Uvod.

"(…) Pesnik Teokrit, aleksandrijski savremenik, dopunjava (…) 'Argonautiku' podrobnijim prikazima, u svojim Idilama o pesnicenju Amika i Poluksa, i o Hilinom nestanku. Apolodor, atinski gramaticar, u jednom suvoparnom ali verodostojnom izvodu drevnih legendi, nazvanom Biblioteka, napisanom oko 140. godine pre nove ere daje znacajne pojedinosti drugde nepoznate." ²

Ja sam upravo uzeo iz biblioteke Apolodorovu Biblioteku, a Teokritove Idile cu videti gde da nadjem.

"(…) Grci, u celini uzev uravnotezen narod, smatrali su to putovanje kao istorijski dogadjaj koji se desio otprilike dve generacije pre pada Troje - sto su stavljali pod razlozan datum god. 1184. pre n. e. (…)"³

"(…) Eratosten, aleksandrijski naucnik koji je izracunao sirinu geografskog stepena i iz toga izveo, sa zadivljujucom tacnoscu, obim globa, utvrdio je godinu 1225. pre n. e. kao datum Jasonovog putovanja; ali nije poznato tacno kako je on dosao do ova dva rezultata. (…)"⁴

Sto se mene tice, proucavajuci do sada razne knjige o padu Troje, kao i o Argonautici, ja bih isao cak i dalje i prema skupljenoj gradji stavio svakako Argonautiku izmedju 2300. i 1200. godine pre nase ere, blize 1250. godini, a tacno datiranje zavisice od tacnog datiranja Trojanskog rata.

Sto se pak tice narastaja kojem su pripadali minijski knezevi, moze se govoriti i o dvema i o jednoj generaciji ispred Trojanskog rata. S jedne strane bi to mogla biti prva generacija, jer tome u prilog svedoci sto je Pelej, otac Ahilov, ucestvovao u argonautiskom pohodu, ali su mogle biti i dve generacije, jer je tek cerka Argonauta Autolika rodila Odiseja, koji je ucestvovao u Trojanskom ratu. No u svakom slucaju se to moze i podesiti, zavisno od starosti tih ucesnika i jednog i drugog pohoda.

"(…) Od petog veka pre n. e. mozda, pa nadalje, orficki entuzijasti koristili su predanje da je Orfej bio argonaut kao opravdanje sto smatraju to putovanje alegorijom orfickih misterija. (…)"⁵

Ja sam ovu primedbu vec ranije uporedio sa svojim stavom, odnosno sa stavom koji je proistekao iz potrebe price, da je Argonautika bila alegorija, piktografija Elevsinskih misterija.

"(…) Posto (…) je plavokosa Kirka, tetka ubijenog, bila jedina osoba koja im je mogla dati takvo ociscenje, (…)"⁶

oni su otisli kod nje, jer se pre toga nisu smeli ukrcati na Argo. Slicna paralela postoji i za ucesce na Elevsinskim misterijama. Na njima ne mogu da ucestvuju ljudi koji su izvrsili neki zlocin, a prethodno nisu prosli kroz ritual ociscenja. Tu postoji, dakle, paralela izmedju pravila koja su vazila za Argo i pravila koja su vazila za Elevsinske misterije, sto nije ni cudno ako se uzme da je Argonautika u stvari put u buducnost, put po Zlatno Runo, u raj ili pakao; to je bila, u stvari, i sustina Elevsinskih misterija, smrt i ponovno radjanje u novoj formi. Posto su oni koji su prosli kroz inicijacije vracani prividno u istom oblicju u kojem su bili posveceni, to se ta njihova nova forma nije mogla primetiti pre njihove prirodne smrti, a onda su odlazili u ona oblicja koja su svojim inicijacijama zadobijali.

Na strani XV daje Grevs u svom Uvodu jednu sliku kako bi jedna americka izborna vest bila data u piktografskom stilu pesnika grckih, kakvim jezikom i u kakvom sintaktickom tempu. E sada cu procitati to, s idejom da bi to mogla biti mozda jedna od varijanata Arga, stila Arga. On kaze:

"(…) Lindsej iz Ohajanske Partenije, ditirambist, kazuje o legendarnoj borbi izmedju Brajaneja, u crno odevena borca putomih stada zupne Plate, neki vele svestenika poluboga Steta, sina Zevsova, izvesnih bogatih tirana od Istoka koji sa slonovima udarise na nj. On, boreci se samo bicem od zeljeznih niti, odagna sa medja zapadne Krajine te mrske tirane, u polu-tozlicima kakve brdjani nose, i u belim dolamama sa izvezenim znakom zmije obavijene oko dvostruke palice; jer pod tim znakom oni slave paklenu zmiju Plutona, davaoca bogatstva. Pa ipak, na kraju, Brajanej bi porazen. (…)"

Ovde i Grevs spominje Strabanovo tumacenje Argonautike kao potrage za zlatom i kaze:

"(…) da je Runo bilo aluvijalno zlato Kolhide koje su Kolhidjani sabirali u runa postavljena u njihove kace kod ispiranja. (…)"⁷

Dakle, ovde imam jedan podatak vise iz Strabona da se zlato ispiralo u kacama koje su bile postavljene tim ovcijim kozama, a posto bi se na koze nahvatalo zlato, to su se onda dobijala kao Zlatna Runa.

Jedan mitograf koji je pisao u V veku nase ere "jedini(…) pominje zabranu Trojanaca da Argo prodje u Crno More".⁸ Ovo je znacajno zbog nacina na koji su Argonauti ipak prosli u Crno more, a za mene i zbog vizije Trojanskog rata koju ima vidoviti Mops.

Ovde cu procitati sve sto kaze Grevs zbog toga sto je to vazno za uzroke koji su doveli do Argonautike. Taj isti mitograf iz V veka nove ere belezi da je⁹⁾

"(…) runo bilo ono koje je Zevs upotrebljavao 'da uzleti na nebo' i tako ga povezuje, pouzdanije nego Pauzanija sa pricom o Ovnu Bogu, Lafistiskim Zevsom, i sa pokusajem Atamanta Minijca da svoga sina Friksa prinese na zrtvu da bi izmamio od Zevsa kisu kad seme nije proklijalo. Grimizna boja Runa, koju pominje Simonid, naglasava tu vezu":

"Beli oblaci ne donose kisu, grimizni je donose; tako cine i bela i grimizna runa madjijski upotrebljena. Izgleda da je Friks, da bi izbegao da bude zrtva Ovnu Bogu, ukrao grimizno Runo (sa zlatnim rubom?), svetu i neophodnu stvar rituala za izazivanje kise (dakle i plodnosti) i utekao s njim u Kolhidu, van domasaja potere. Gubitak Runa izazvao je prirodno u Minijaca osecanje zle srece; a jedno pokoljenje potom, Argonauti, koji su svi bili Minijci, bilo po rodjenju ili po usvojenju, otplovili su da ga vrate natrag. (…)"

Ja cu se na ove uzroke vracati vise puta, najpre odmah sada, kada budem citao samo Zlatno Runo i video jednu interesantnu interpretaciju Grevsovu koja je u vezi sa plodnoscu, odnosno sa musko-zenskim borbama oko vlasti izmedju Minijaca, Jonjana, odnosno Eoljana koji su primili Majku Boginju, ali su uprkos svemu tome vise verovali svom muskom Bogu Zevsu, i zena koje su, premda su bile prinudjene da trpe Minijce, obozavale Belu Boginju, Veliku Majku, i ucinile u stvari sve da ponize Zevsa. Odatle je, tu je koren cele Argonautike kojoj opet ja treba da dam jedan svoj smisao.

"(…) I argonauti 1225. godine pre n. e. kad su putovali za Kolhidu 'nisu mogli prinositi vinske zrtve', kao sto kaze Rodjanin 'livenice olimpijskim bogovima', a kao sto mnogi pesnici beleze. Bogovi su bili konzervativni i jos mnogo vekova docnije primali su samo 'trezne zrtve'.

Ovo sam pribelezio kao kuriozum, jer ne znam na koji cu nacin jos uvek moci da primenim ovaj podatak, bez obzira da li je rec o livenicama.

Ovde Grevs daje svoj raspored Heraklovih Radova. Ja cu se na to vratiti, to je na strani XIX uvoda, onda kad mi to bude potrebno. Medjutim sasvim je jasno da jedan od tih Radova mora svakako doci pre Arga, a to je Erimantski vepar, zato sto je on povezan sa Folom i sa bitkom Herakla sa Kentaurima koja je dovela do bezanja Kentaura iz Arkadije, do smrti Hironove i u krajnjoj liniji do Noemisove seobe, metanastavsisa u Elevsinu, a zatim putem inicijacije u Jolk. Dakle, taj slucaj sa Heraklom je citavoj prici dao pogonsku snagu i uputio je onim pravcem koji ce se zavrsiti Trakijom.

"(...) ako se ahajska najezda (...) zbila sredinom trinaestog veka pre n. e., kao sto su pozniji Grci racunali, onda su mozda Stenel, otac Euristejev", onoga koji je zadavao Heraklu Radove, "i Kreon iz Asopije bili Ahajci, koji su iz politickih razloga postali usvojenici starijih matrilinearnih kraljevskih porodica putem uobicajene groteskne ceremonije ponovnog rodjenja: to bi moglo da objasni mnoge prividne protivrecnosti. Sizif, iako Eoljanin, zacelo nije nikakav brat Minijca Atamanta, (...)"¹¹onog Atamanta koji ima toliko udela u povodima Argonautike.

"(...) U koje doba godine su Argonauti plovili duz Istocnog Zaliva? (...)" Grevs odgovara: "(...) Rano u maju, po mom racunu. (...)"¹²

Na strani XXI govori Grevs o nekim osobinama Argonauta. Ja cu ih pobeleziti upravo zbog toga sto ovde vidim koje je osobine legenda pridala Argonautima da bih te osobine razdvojio od onih koje je Argonautima mozda Grevs sam pridodao, bez podloge u mitu i legendi; kojih se ja ne moram drzati, vec sam i slobodan da imam izaberem neke sasvim nove. Dakle mit je nagradio Kaleja i Zeta brzim nogama i sposobnoscu leta. Linkej je ostrook, njegovom oku nista ne moze umaci, vidi na velike daljine. Eufem je nenadmasan plivac, a Periklimen veliki carobnik. Herakla, naravno, nepobediva snaga karakterise zajedno sa brutalnoscu, zajedno sa ogromnom plotnoscu, itd. Autolik je:

"(...) vest lopov (o kome Hesiod kaze: 'sto je dodirnuo, postajalo je nevidljivo'). (...)

Osim toga, on je deda Odiseja koji se takodje odlikovao lukavoscu i prilicnim nepostenjem. Polideuk je pesnicar. Za Orfeja znamo da je hipnoticar i covek izvanrednih natprirodnih moci. Faler je strelac koji nikad nije promasio metu. But pcelar. Nauplije je veliki moreplovac.

Grevs dodaje da izvestaji o tom putovanju nisu pomenuli ove sposobnosti kod Falera, na primer, Periklimena, Buta, Nauplija i Autolika itd., iako se one nalaze u drugim mitovima gde se ovi junaci pominju. Dakle, znaci da je legitimno te njihove osobine istaci i u Argonautici.

"(...) Nije tesko videti zasto je prvobitno znacenje Zlatnog Runa postalo misterija za Grke u klasicno doba, ako uzmemo da je otmica Runa bila epizoda u verskom sukobu izmedju pristalica matrijarhalne Boginje Meseca 'Pelazga' i pristalica patrijarhalnog Boga Gromovnika Grka. Vek ili dva posle Argovog putovanja jos je moralo biti mogucno govoriti otvoreno o ovom sukobu, koji jos nije bio okoncan Zevsovom (...) potpunom pobedom. (...)"¹³

No i u Homerovim poemama, kao i u drugim dramama grckim, vide se tragovi ove borbe,

"(…) jer glozenje izmedju Zevsa i Here daleko je vise nego satira na domace razmirice u grckim porodicama - to je sukob izmedju nepomirljivih", religija, i drustvenih sistema. Docnije, Boga-Gromovnik postao je tako mocan a Boginja Meseca tako umanjena, da kraljevi i heroji kao sto su Salmonej, Sizif i Tantal, koji su do tada pominjani sapatom i bili slavljeni kao heroji, smatrani su sada kao zlocinci koji izdrzavaju neprestanu kaznu u paklu. Bilo je jedno slucajno ili hotimicno pogresno tumacenje svih piktografa u vezi sa Boginjom Meseca. Na primer, njeno ritualno vencanje kao Pasifaja ('Ona koja sija za sve') sa Minojem Suncem Bogom, kome je bik bio posvecen, klasicni pisci skaredno su tumacili kao perverznu strast Pasifaje, sestre Ejeta i Kirke, prema jednom svetom biku - "na Kritu, "ciji je neprirodni izdanak cudoviste sa glavom bika", odnosno, "Minotaur". Onda imamo primer, "I Iksion, pelazgiski heroj kome je ognjeno kolo bilo posveceno, pogresno je prikazivan kao da je na tome tocku mucen u paklu zato sto je pokusao da izvrsi nasilje nad Herom, Zevsovom zenom", pa mu je podmetnuta Nefela. "Svestenici Zevsovi bili su ljubomorni na sve heroje koji su imali veze sa izvlacenjem zive vatre - Prometej", na primer, "je bio drugi -" pored Iksiona, "zato sto su tvrdili da je poreklo vatre u munji, Zevsovom prerogativu. Isto tako mrska im je bila uspomena na Salmoneja (brata kralja Atmanta)", jednog od onih koji su prouzrokovali Argonautiku, "zato sto je izazivao kisu podrazavanjem grmljavine. (…)"

Ta grmljavina je podrazavana doduse i od samoga Atamanta, kao sto vidimo iz price o tome kako je pokusavao od Zevsa da izmoli i kisu koju je uskracivala Bela Boginja. Zapravo Bela Boginja je uskracivala rast jecma, a onda je Atamant sa nekakvim spravama pokusavao da izazove kisu i dobijao je kisu, samo uzalud.

"(…) ako je tacno da je on pomogao Heraklu pri njegovom napadu na Troju, on nije mogao u isto vreme biti na Argu u Crnome Moru. (…)"

Ja ne znam sta cu da radim sa tim. Cini mi se da cu se osloniti na Grevsa, u prvom redu zbog toga sto mi se ne cini da mi je taj Telamon izasta potreban, a voleo bih nekako da smanjim broj Argonauta da bih smanjio broj imena.

Grevs kaze da je Horacije vrlo zajedljiv u odnosu na Kentaure u jednoj od svojih Epistola, da on u njih ne veruje. Uostalom u njih ne veruje ni Noemis.

"(…) Horacije (…) nije shvatio da su kentauri, sileni, satiri, i njima slicni bili obicni Pelazgi, piktografski tako oznaceni zbog svog pripadnistva totemskom bratstvu Konja, Jarca ili ma kojeg drugog. (…)"¹⁴

Ovo stanoviste da je rec o pripadanju totemskom bratstvu Konja, Jarca itd. jeste stanoviste i Noemisovo, pre nego sto spozna u radjanju Kentaura pravu sustinu - naime, da je piktografska istina u stvari prava istina, i da prica o totemskom bratstvu postavlja jednu ljudsku racionalizaciju kako bi se ta visa stvarnost mogla pribliziti ljudskoj stvarnosti da je ne bi opteretila necim sto ona mozda nije mogla da shvati.

"(…) Jedan cudan argonautski problem predstavlja drugi cilj putovanja, prema Pindaru - upokojenje seni Friksove. Uobicajena prica, ona koju kazuje Apolonije, glasi da je Friks umro prirodnom smrcu u Kolhidi posle mnogo godina koje je tu proveo kao Ejetov zet. Niko ne objasnjava zasto bi njegovoj dusi bilo potrebno da bude upokojena - niko osim Higina i Flaka, koji tvrde da je Ejet ubio Friksa i da je njegov sen pozivao njegove srodnike da ga osvete. Medjutim, pravo objasnjenje nalazi se, ja mislim, zatrpano u opstem opisu Kolhide Apolonija Rodjanina. On kaze, kao uzgred, da 'do dana danasnjeg' Kolhidjani se groze spaljivanja ili sahranjivanja mrtvih pod humke, sem kad su u pitanju zene: 'muskarce uvijaju u neustavljene volujske koze i vesaju ih o vrhove iva, vrba, i drugog drveca, daleko od gradova'. Zato, nije potrebno pretpostaviti nikakvo neprijateljstvo Ejeta prema Friksu; Ejet ga je mogao pristojno sahraniti na kolhidski nacin, ali sen Friksov, ne nalazeci spokoja u volujskoj kozi, jos uvek bi zahtevao da bude spaljen i njegove kosti ukopane pod humkom na grcki nacin. Stoga izgleda verovatno da je u prvobitnoj prici izgovor na osnovu kojeg su Argonauti dosli u Kolhidu glasio, da izmole telo Friksovo radi sahrane negde drugde. Ako je tako, u tome su uspeli, kao sto znamo iz Strabona: telo je napokon bilo sahranjeno, pored hrama Bele Boginje, u Moshiji, (…)"¹⁵

Meni cela ova prica ne treba, sem kad se na Argu bude govorilo sta ce se Ejetu kazati kao razlog dolaska Argonauta. Razume se da Argonauti ne mogu doci i prosto kazati da su dosli po Zlatno Runo, jer bi ih Ejet ubio da to kazu.

"(…) zadatak da pristojno sahrani Friksa, morao je, po prvobitnoj prici, poveriti Jasonu ne Zevs (koji je mrzeo Friksa i progonio njegove potomke) vec Bela Boginja - Izida - na ciji je podsticaj Friks odneo Runo. (…)"

"(…) Misterije, koje su zamenile uobicajeno grcko obozavanje u klasicno doba, izgleda da su mahom otkrivale religiozne tajne svetu u koji se moglo pouzdati da nece stvarati javnu sablazan time sto ce ih obelodaniti; a u misterijama glavno bozanstvo koje se slavilo bila je Majka Boginja. (…)"¹⁶

"(…) sinovi Severnog Vetra", Zet i Kalej "gonili (…)" su ih "preko Egejskog Mora i Peloponeza i vratili se posle jednog sata ili dva, (…)"¹⁷

"(…) Neke epizode u mom prikazu mogu izgledati isuvise moderne, ali mikenska civilizacija poznije minojske epohe izgleda da je bila daleko naprednija negoli Homerova epoha. Posle pada Troje nastao je u Grckoj postepen uzmak kulture", takozvano tamno doba, mracno doba, "i on se pogorsao u vreme upada Dorana oko 1200. pre n. e. (…)"

"(…) Ja ne primam predanje, koje je zabelezio Apolodor, da je ono obavljeno za cetiri meseca (…)."¹⁸

Putovanje, kako sam ga ja prikazao, moze se kritikovati u mnogim pojedinostima, ali u najmanju ruku jednom je bilo mogucno da se ono obavi, ratnom galijom, uz srecu i valjano rukovodjenje, u oznaceno vreme od sedam meseci. A dalje, sto se tice broja veslaca, kaze:

"(…) Isto tako ne prihvatam tvrdjenje da je brod imao pedeset vesala, premda se brodovi takve velicine vidjaju na ranim krecanskim pecatima; trideset je bilo dovoljno za zadatak poveren Argonautima. (…)"

Biblioteka | Sadrzaj | Sledece: Nedelja, 27