Ovde cu da zabelezim neke citate i primedbe iz dosta uproscenog sumarijuma grcke i rimske mitologije u inace opseznoj knjizi Srejovicevoj Recnik grcke i rimske mitologije.¹⁹

BELESKA 88.

Uprkos svoj revolucionarnosti mitomahije Talesa iz Mileta, ja ne vidim da je njegova tvrdnja po kojoj je sustina svih stvari voda, po kojoj je konacna istina u vodi, ista naucnija u onome smislu u kome se nauka danas shvata od misljenja da je grmljavina proizvod Zevsovog gnjeva, a munja - njegova ruka koja se u kazni nad svetom produzila i zasijala.

Sto se tice Ksenofana, "Homerovog kudioca" i ismevaca, ono nekoliko fragmenata koliko se sacuvalo, izgledaju na prvi pogled logicni. On kaze²⁰

"(…) smrtnici veruju da su se bogovi rodili i da imaju njihov izgled, nosnju i govor;"

Zatim:

"Crne i tuponose, tako predstavlja bogove sebi Etiopljanin, a Tracanin svoje zamislja plavookim i crvenokosim,"

I najzad:

"Kada bi goveda, konji i lavovi imali ruke kao ljudi i kada bi mogli da slikaju i stvaraju umetnicka dela, tada bi slikali likove bogova i davali im izgled onakav kakav i sami imaju: konji konjski, a goveda govedji."

Dakle, ovo zvuci prilicno savremeno i prilicno logicno, ali manje ako se zna da je egipatski sistem bogova imao jako zoomorfno obelezje, da su mnogi egipatski bogovi bili po formi kentaurski ustrojeni, i sada se covek pita da li su Egipcani bili kopci, bili bikovi, bili konji, bili macke, pa da onda na taj nacin zamisljaju i svoje bogove!

Herodot racionalizuje mitove isto onako kao sto, na umetnickom planu, cini Grevs. Jer kada covek kod njega procita da je otmica Helene zapravo prisecanje na otmice zena koje su nekad bile tradicija u odnosima Fenicana, Grka i Trojanaca, on se onda upoznaje sa necim sto mu se cini vrlo bliskim, njegovom raciju vrlo prihvatljivim. Medjutim, drugi momenat koji je otkrio Herodot daleko je znacajniji za razumevanje mita, a to je podudarnost koju je on nasao izmedju Zevsa i Amona, Atene i Neit, Apolona i Hora, dakle izmedju sistema grckih i egipcanskih bogova, pa prema tome ukazao na sve one veze i podudarnosti koje u ranim verovanjima postoje izmedju mnogobrojnih naroda.

fusnote

¹¹ Ibid., strana XIX. - Prim. prir.

¹² Ibid., strana XX. - Prim. prir.

¹³ Ibid., strane XXI i XXII. - Prim. prir.

¹⁴ Ibid., strana XXVII. - Prim. prir.

¹⁵ Ibid., strane XXIX i XXX. - Prim. prir.

¹⁶ Ibid.,strana XXXI. - Prim. prir.

¹⁷ Ibid., strana XXXII. - Prim. prir.

¹⁸ Ibid., strana XXXIII. - Prim. prir.

¹⁹ D. Srejovic i A. Cermanovic-Kuzmanovic, Recnik grcke i rimskr mitologije, "Srpska knjizevna zadruga", Beograd 1979. - Prim. prir.

²⁰ Ibid., strana IX Uvoda, napomena br. 6. - Prim. prir.

Herodot, naravno, iz toga nije ni hteo ni mogao da izvuce neke opstije zakljucke s obzirom na racionalnost njegovog opsteg stanovista, ali upravo takva otkrica utemeljuju mogucnost da se u mitu vidi jedna misaona praslika stvari, kako se one u svetu sudbinski dogadjaju i sudbinski ponavljaju u okviru jedne vecne date seme.

Srejovic kaze:

"Aneksagorin ucenik Metrodor (…) oduzeo je egzistenciju i mitskim herojima, jer je smatrao da je Ilijada samo alegorijski prikaz zbivanja u vaseljeni (…)".²¹

Kad covek procita da je on Helenu smatrao personifikacijom Zemlje, oko koje se okrece vazduh koga personifikuje Paris, da je Agamemnon zapravo etar, da je Ahil Sunce, a Hektor Mesec, onda uvidja da ovde nema govora o nekoj racionalizaciji u herodotovskom smislu, vec da je Metrodor zapravo umesto Homerove epike stavio jednu svoju vlastitu filosofsku poemu. Jer i ono malo realizma, zapravo mnogo sustinskog realizma, ako cemo pravo, sto ga Agamemnon ima, potpuno nestaje onda ako pod Trojom zamislimo borbu etra, borbu recimo Sunca Ahila i Meseca Hektora, Medjutim, ako se ova filosofska poema iz ove alegorijske slike produzi u znacenjsku sliku, onda bi se mogli traziti neki osnovni koreni, oni isti koje je trazio Herodot kada je uporedjivao rane mitove starih naroda, dakle traziti u stvari ona osnovna praznacenja, misaona praznacenja mita, koja nisu samo znacenja u pojmovnom smislu, koja su zapravo sudbina izrazena u pojmu ili u odredjenoj mitoloskoj slici.

Borba - otmica Parisova. Ovde nije sporno ono sto je dovelo do Trojanskog rata kao jedan istorijski cin, ovde je sporna jabuka razdora koju je Paris dao Afroditi. Dakle, to je centralni momenat citavog ovoga mita, a nikako posledice koje se mogu protumaciti krajnje racionalno.

U Uvodu Srejovicevog Recnika grcke i rimske mitologije ima jedna zanimljiva recenica koja se odnosi na razvoj stava prema mitu u grckoj filosofiji. Srejovic kaze otprilike da, posto su do sezdesetih godina V veka pre nove ere grcki filosofi iskorenili animisticko shvatanje prirode:

"(…) Misliocima narednog razdoblja ostalo je, (…) da obuzdaju one snage mita koje su jos uvek gospodarile (…) na prvom mestu ljudskom istorijom i onim sto je covek mislio o sebi i zivotu. (…)"²²

Meni se cini da ja radim upravo suprotno. Da ponovo uspostavljam tu moc mita i nad istorijom i nad covekovom sudbinom.

Srejovic dalje kaze:

"(…) Otkad je sofist Protagora (…) pokazao da je covek mera svih stvari i sustina univerzuma (…)."²³

A ja dodajem - i na taj nacin ustolicio onu ishodnu i centralnu zabludu koja nas je kostala i ovakve istorije i ovakve ljudskosti. Otkad je, dakle, sofist Protagora ustanovio coveka kao tu jedinu meru, mi smo i mitove normalno podvrgli antropoloskoj problematici i redukovali na tumacenja koja su cesto bila iskljucivo psiholoska u smislu mita i svega onoga sto je oko mitova, u smislu zahvalnosti zemlji na darovima koje nam pruza, prirodi koja nas snabdeva uslovima za zivot. Pitam se, medjutim, istovremeno i zbog cega se misli da je mitsko misljenje ravnodusno prema problemu dobra i zla, ono sto je, zajedno sa sofistima, smatrao Sokrat. Jer evo vec desetak recenica kasnije u tom Srejovicevom Uvodu ja nalazim potvrdu za svoju sumnju. On kaze, sasvim protivurecno onome sto stoji na pethodnoj stranici, da je Sokrat:

"(…) U svom naporu da nadje metod kojim se ljudskoj dusi moze pokazati sta je dobro a sta zlo, (…) cini se prvi naslutio (…) da je mit paradigmatican, da moze imati vaznu vaspitnu ulogu. (…)²⁴

Nju je u pravom smislu razvio kasnije tek Platon. Zanimljiv je medjutim, Palefatov postupak krajem IV veka pre nase ere: u spisu O neverovanim istorijama on, kao mitograf, racionalizuje sve mitove sa velikom pedanterijom i obavlja u stvari ono isto sto je, u vidu umetnicke vizije uradio. Robert Grevs u Zlatnome Runu - sa istim racionalistickim postupkom, ali nesto zasnovanijim u svojim grckim mitovima.