KOMENTAR 245.

Poslednje slike VI knjige u komi, dakle u poslednjim razmisljanjima Kir-Simeona Njegovana, trebalo bi da budu antropofagicne iz Seobe Srbalja 1690. godine. Crni lesevi svuda unaokolo po Beogradu sa kojih je iscupano meso koje ljudi jedu, tako da iste slike, samo u drugoj geografskoj postavci, budu prve u VII knjizi, posto iskljucujem razmisljanja Simeona Njegovana, dakle onda kada Noemis prilazi Elevsini.

KOMENTAR 246.

Elementi posmrtnih razmisljanja Simeona Njegovana, koji su izbaceni iz VII knjige, prebacuju se na kraj VI i ulaze u poslednja razmisljanja, dakle u komu Simeona Njegovana na kraju VI knjige i to na sledeci nacin. Povezivanje se vrsi ovako: nakon trenutka kada citalac oseca da Simeon konacno umire, dolazi do fantasmagoricnih slika proslosti, dakle do rekapitulacije koja se zavrsava Seobom Srba, ali ne samo Seobom Srba iz Beograda, vec i seobom dusa, jer mi vidimo da se taj Beograd lagano pretvara u jedan novi geografski prostor u kome Simeon sada misli na jedan drugi nacin, dakle tu se javljaju nove dimenzije jezika, misli, osecanja, sve ono sto je trebalo da ispuni njegova posmrtna razmisljanja sada izbacena; u stvari, on prolazi kroz Elevsinu, odnosno prilazi Elevsini, vec na kraju VI knjige, mada ne kao Noemis nego mi mislimo da je to jos uvek jedna od inkarnacija Gazdinih. Dakle, pretapanje se vrsi vec na kraju VI knjige, cime postizem dva efekta - najbolje moguce povezivanje, a istovremeno spajanje posmrtnih i predsmrtnih razmisljanja. Moram paziti da ta dva elementa, naime kraj VI i pocetak VII knjige, na izvestan nacin ipak razlucim, ne u situaciji, ne u opisu, vec vise u tonu, na neki nacin u shvatanju situacije, jer je jedno subjektivno, posmrtno, razmisljanje Simeonovo na kraju VI knjige dakle na samom kraju VI knjige u okviru predsmrtnog razmisljanja za citaoca, a drugo - objektivno prikazivanje situacije njegove posle smrti.