KOMENTAR 247.

Danas sam zavrsio jednu prilicno definitivnu kompoziciju Runa VI i VII na raznobojnim kartonima, tako da imam potpuni pregled kompozicione situacije. I sad cu u ovoj primedbi prodiskutovati izvesne promene koje mi, kako sad vidim, stoje na raspolaganju, bez obzira hocu li sve od njih primeniti u konacnoj kompoziciji.

Najpre ide najava, najpre to je - zlatno runo, Tefter utvare cetvrte, Parnice Kir-Simeona Njegovana, II deo, knjiga VI. Ide posveta majci, poznati moto iz Apolonija Rodjanina, naslov koji sam malocas procitao i moto iz Jovanovog Otkrovenja, s tim sto moram da pregledam sva ranija mota i da vidim koja sam odabrao za VI i VII knjigu. Uvek se u tim prilikama jedan deo ponavlja iz Jovanovog Otkrovenja, a jedan drugi deo je nov.

Sesta knjiga pocinje Parnicom trecom, koju sam ja ovde u naslovu nazvao Parnicom sa dinastima. Meni se ovaj pojam ne dopada, cini mi se suvise uzak, bez obzira sta se u toj parnici radi o dva kralja - o Aleksandru Obrenovicu i Milutinu Nemanjicu. Bez obzira sto se cini da je to parnica Simeona sa kraljevima, u pitanju je nesto vise. Ti kraljevi simbolizuju s jedne strane Srbiju, pa bi onda celina mogla da se zove Parnicom sa Srbijom, medjutim Parnica peta je sa istorijom, a ta Parnica sa istorijom u stvari je na neki nacin i Parnica sa Srbijom, mada opet ona vise lici na Parnicu sa istorijom opstom, jer tu imam i pad Carigrada. U svakom slucaju, treba razmisliti da se ovoj parnici broj tri prida neki malo siri znacaj, pa u tom smislu i Parnica sa Srbijom kao podnaslov mozda ne bi bila sasvim losa, s tim da Parnica peta ostane Parnica sa istorijom. Kao sto ce se videti, ja cu u jednoj varijanti pokusati da u VI knjizi iskljucim svako vracanje u objektivnu istoriju, ili bar neka od tih vracanja: to su dve varijante. U slucaju da to uradim u Parnici petoj, odnosno da iskljucim vracanje u pad Carigrada, onda bih bio onemogucen da ovu parnicu nazovem Parnicom sa istorijom, jer bi se ona svela iskljucivo na Srbiju. To znaci, Parnica peta bi bila Parnica sa Srbijom. Tada bi, ukoliko bi u Parnici trecoj ostali i Nemanjici i Obrenovici, ovo mogla biti Parnica sa istorijom, mogla bi, dakle, dobiti jedan siri znacaj. Ukoliko i Nemanjice iskljucim, onda bih morao pronaci za ovu Parnicu trecu jedno drugo resenje, bolje od resenja sa dinastima. Dinasti oznacavaju ovde mozda mocnike, mozda i u tom pravcu treba traziti neko resenje.

Parnica treca se sada sastoji od godine 1903. i godine 1298, dakle od Kir-Simeonove Parnice sa Obrenovicima, koja je data u obliku razgovora s mrtvim kraljem u staroj kapeli crkve Sv. Marka gde je grobnica Obrenovica, i od Kir-Simeonove Parnice sa Nemanjicima, koja je data u obliku pisma Glumca Simeona sa zenidbe Milutina i Simonide velikom Logotetu Vizantijskom. Koliko se secam svih komentara na tu temu, mislim da sam ovo organizovao vrlo dobro - kako same te Parnice za sebe, tako i njihove veze, prelaz sa jedne na drugu, iskljucivsi Simeonova predsmrtna razmisljanja, dakle iduci pravo na objektivnu situaciju. Naravno, jedna ideja koja mi je pala na pamet dok sam radio ovu kompoziciju: postoji mogucnost za iskljucenje ovoga pisma Nemanjicima. Ono ima i svojih prednosti i svojih mana. Naime, iskljucenje bi smanjilo komplikovanost citave price, a oslobodilo bi me i jednog problema koji postoji u pogledu vremena, dakle u pogledu vremenske harmonije koju ostvarujem u Zlatnom Runu: ova 1298. godina ne bi smela da dodje na tom mestu na kome dolazi zato sto sam ja sve to savijao u krug i posto imam na kraju Carigrad, onda bi normalno trebalo da ova godina dodje posle Carigrada, sto medjutim, s obzirom na odnos Galate i Buenos Airesa, ne bih mogao da uradim. Ukoliko bih, medjutim, primenio neke druge varijante - izbacio, na primer, Carigrad na kraju itd., onda bih mogao da tu vreme izmesam. To ostaje da se vidi, to moram generalno da resim. Inace, ako bi Nemanjici ostali, unutar ove parnice mislim da sam resio pitanje i prelaza i kompozicije.

Sledi dijaloski deo kojim se zavrsava ova parnica, koji je napisan; to su dijalozi Njegovan-Turjaskih, odlazak Jevreja, kako sam nazvao to egzodusom broj jedan. Ono sto bih morao ovde jos da uradim jeste da te dijaloge sazmem koliko najvise mogu, ali da njihova jasnoca zbog toga ne trpi.

Sledi Parnica cetvrta koju sam ja nazvao Parnicom sa potomstvom i mislim da je to sasvim u redu, bar sto se tice prvoga dela ili godine 1911, naime, Kir-Simeonove Parnice sa sinom Simeonom, uz sta ide eventualno parnica sa Hristinom. Ona se obavlja u okviru razgovora sa mrtvim sinom nad dnevnikom njegovim, koji je prekinut eksplozijom koja je njegovog sina ubila. Ovde, u ovoj parnici, osnovni je problem ovog drugoga dela ili godine 1427. sa referencom na 1389. godinu. U prvom redu je ne vidim na koji nacin bih mogao da i to podvedem pod Parnicu sa sinovima. Naravno da su tamo u Beogradu, prilikom izlaska Srba, i otac i sin i za sada vidim samo elemente ponavljanja one situacije koju smo imali kod osvajanja Beograda 1500 i neke godine kada su tom osvajanju prisustvovali Simeon Tebanski sa sinom Simeonulom, buducim Simeonom Sigetskim. Dakle, i ovde bi ta Parnica sa sinovima mogla u stvari da bude neka parnica humanistickog karaktera sa gledista sina, ali ja se u ovom slucaju, mada insistiram na ponavljanjima, plasim tog ponavljanja, jer mi se cini da ono ovde ne lezi: izgleda da bih, kao razlog Parnice sa sinom, sa potomstvom, morao naci nesto drugo. Sama ta Parnica druga, drugi deo Parnice godine 1427. sa referencom na Kosovo, interesantna je i zbog dva istorijska momenta, zbog odlaska Srba, nesto drukcijeg odlaska, ne nesto drukcijeg vec mnogo drukcijeg odlaska nego sto ce biti onaj 100 godina kasnije, kada Srbi budu konacno napustali Beograd. Ovoga puta oni pod ugovorom odlaze, odlazi plemstvo, i to sasvim drukcije izgleda. Osim toga, tu je i oklopnik iz 1389. godine, koji mi omogucava bacanje jednog narocitog svetla na taj nas najveci istorijski porez i nasu veliku moralnu pobedu, od koje nismo mnogo imali. Od poraza smo imali, a od pobede vrlo malo.

Ova parnica, kako sad stoji, ako ne izbacim godinu 1427. i 1389. cemu sam prilicno sklon, cak i ako Nemanjice ostavim, dobro je komponovana, naravno s tim sto, ako ostavim drugi deo, moram pronaci taj sustinski razlog Parnice sa potomstvom. Moram da nadjem nesto dramaticno, jako i novo, a sto ce opet ponavljati staru situaciju, mada na jedan sasvim nov nacin. I ova se parnica zavrsava dijalozima, dijalozima Njegovan-Turjaskih. U ovom slucaju je rec o jednom egzodusu, drugom odlasku Turjaskih. I ovde vazi ona primedba kao za prvu grupu dijaloga - da treba sto vise sazeti stvar, ali tako da se jasnoca ne unisti.

Parnica peta, s istorijom: o naslovu sam vec govorio u vezi sa Parnicom trecom, pa cu odmah preci na sadrzinu koja se sastoji od dve godine - godine 1919. i 1453. godine. Prvi deo, sa godinom 1919. mislim da je sasvim uredjen, narocito kada sam shvatio da uopste necu davati pravi sud, nego da cu dati samo Parnicu sa Srpskim utvarnim sudom, koja se nastavlja na onu prvobitnu iz V knjige, gde se uglavnom raspravlja o problemu okupacije i odnosa prema okupaciji, i daje slika zivota Srba u Beogradu za vreme okupacije. Ovde je vazan jedan momenat koji ne znam hocu li pod ovim novim okolnostima iskoristiti, ali mislim da hocu. On vrsi raspustanje, ono dramaticno raspustanje Srpskog utvarnog suda neposredno pre nego sto ce sici sa kocija i doznati u sudnici, jos ne znam kako, da suda i nece biti, da je sa najviseg mesta povucena tuzba i da je sud raspusten, dakle da je on lisen svih odgovornosti, cak su mu i izvesne pocasti nagovestene. Medjutim, naravno, Gazda ce odbiti to izvinjenje i po povratku, odlucivsi da zauvek ode iz Beograda, po povratku ce naci Tomaniju mrtvu, ali ne ovde, nego tek u iducoj, Parnici sestoj, Parnici sa dusom. Dakle mislim da ovde ovo sasvim dobro stoji kao i prelaz, koji jos mora da se nadje, na godinu 1453. ako ovaj drugi deo parnice ostane. Ovaj drugi deo, koji sam ja vec nagovestavao nekoliko puta, sveo bi se zapravo na Simeonovu situaciju u Hagija Sofiji, sa secanjem na bitke i na sve ostalo, kao i na smrt poslednjeg vizantijskog polusrbina kralja. Ali ono sto je za mene interesantno jeste fantasmagoricni prelaz na Galatu, a s Galate na Buenos Aires i buducnost. No ja imam tu jedno drugo resenje, ako budem izbacio sve ovo objektivno, dakle 1453. godinu, ja cu nju moci da unesem kao jedan elemenat vrlo skracen, naravno, elemenat u komi, u onoj fantasmagoricnoj rekapitulaciji vremena i da tu izvrsim prelaz na Buenos Aires, sto mozda i ne bi bilo lose cak i ako zadrzim ovo. Jer bi u tom slucaju buducnost dosla onda kad se zivot Simeonov gasi i kad on neposredno pred smrt u stvari predvidja buducnost. Predvidja jedan drugi grad, drugi svet, drugog coveka koji zapocinje jedan novi ciklus na zemlji, dok on taj ciklus napusta da bi zapoceo jedan svoj vlastiti ciklus - posthumni.

Slede poslednji dijalozi, dakle Badnjak 1941, odlazak Antonijev ili treci egzodus. Primecuje se, da dodam ovde, primecuje se da u sve tri ove parnice nema intermeca, dakle glasova Njegovan-Turjaskih, kao sto sam ranije predvideo. Ja jos nisam potpuno odstranio tu ideju, jer cu videti da li su oni horovi koji ce nastupiti u Parnici sestoj dovoljni; ako ne budu, ja bih onda u sve tri parnice ubacio glasove. Dakle bilo bi ih jos tri puta i uvek bi dolazili nakon dijaloga. Njima bi se, u stvari, zavrsavala parnica. Posto veze izmedju raznih objektivnih vremena, ako ih bude, obavljam unutar parnica, nemam nikakve potrebe da te veze sada, na vestacki nacin, nalazim izmedju raznih parnica, dakle izmedju sadrzina raznih parnica; one su vec ionako dijalozima odvojene. Dakle znaci, jos jedno odvajanje glasovima ne bi smetalo, ali to cu uciniti samo onda ako vidim da je neophodno, ako ne - gledacu da izbegnem. U prvom redu mislim da bi mozda bilo dobro ako mogu da izbegnem zbog toga sto dijalozi sa sobom vec sami predstavljaju na neki nacin te glasove. Glasovi su u stvari priblizavanje horskim kolektivnim izrazima misljenja, emocija, duse i situacije tih postojecih Njegovana na Badnjaku 1941. godine, i zbog toga se oni u Parnici sestoj i zavrsavaju tipicnim grckim horovima. E sad, mozda je to jedan nagao prelaz, mozda ja nisam bio dovoljno izvrsio pripremu poslednjim glasovima za horski prelaz, ali to mogu da odlucim tek onda kada ponovo sve glasove posebno pregledam i kada sasvim te poslednje horske glasove za Parnicu sestu. Onda da vidim da li tu nesto nedostaje.

Zatim dolazi Parnica sesta, ona sa vlastitom dusom, i mislim da je sustina tog naslova dobra, kako ce biti formulisana to je drugo. Takodje mislim da je unutrasnja kompozicija ove parnice dobra. Ona pocinje objektivno godinom 1919, kada Simeon Njegovan vraca sa sudjenja na kome je oslobodjen, odnosno koje nije ni odrzano, i kada zatice Tomaniju mrtvu. Zatim se on zatvara i nastaju njegovi prvi posmrtni razgovori sa njom i njegovo lagano osecanje da je zajedno sa njom umro i on, sto naravno odmah nece biti vidljivo, sto ce poceti da biva vidljivo onda kada se ti njegovi razgovori sa Tomanijom kraj odra pocnu mesati sa njegovim razmisljanjem iz 1941. godine, tako da se vremenski to sve vise i vise stapa. On je kraj odra, odnosno lezi na odru pored nje, pocinju sa svojim posmrtnim razgovorima, a istovremeno sedi i umire, i pocinje da umire stvarno u fotelji 1941. godine. To ce se sve prekinuti tim intermecom, horskim glasovima Njegovana, da bi se preslo na poslednju fazu - na komu Simeonovu kada, posto sam izjednacio ta dva vremena i posto je on racionalno shvatio da umire, i posto je na taj nacin citaocu dao do znanja da je on umro jos 1919, a da je ovo samo ponavljanje njegovog umiranja.

On onda moze da misli na onaj nacin na koji sam drzao da cu pronaci kako misli covek posle smrti. Dakle taj elemenat mesace se ovde sa kratkim, munjevitim, cesto fantasmagoricnim slikama rekapitulacije istorijskog vremena genosa, izmesanih vremena, on ce se vracati u sve svoje, da tako kazem, inkarnacije umiruci, i poslednja od njih bice Seoba Srba koja ce se vec tu pretopiti u Elevsinu, ali samo geografski Elevsinu, tako da cemo mi videti i misliti da je Simeon taj koji prolazi kroz pejzas, dok ce, medjutim, vec odmah u VII knjizi biti pokazano kako je to Noemis.

Ovde moram dodati da sam konacno odlucio da Seobu, onu veliku ispravku i popravku Seobe, ostavim za II knjigu Zlatnoga Runa, bez obzira da li cu to uciniti sada za Sabrana dela ili kasnije, a da ovde dam samo jedan odblesak tog starog doba, vezan iskljucivo za opstu atmosferu i antropologiju.

Generalno uzevsi, od najvecih promena u ovoj VI knjizi jesu one koje se ticu intermeca kojih ce biti ili cetiri ili jedan, ali najveca promena svakako je vezana za problem objektivnog vremena. Hoce li ga uopste biti? Dakle, prvo: hoce li ga biti u ovakvom obliku kako sam dao u ovoj kompoziciji na kartonima? Hoce li ga uopste biti, dakle po drugoj varijanti potpuno iskljucenog, s tim da se neki elementi o kojima cu ponovo sad govoriti pomere za tu fantasmagoriju rekapitulacije vremena, pa da tu imam Galatu i Carigrad, dakle odblesak pada Carigrada sa bitnim elementom u Galati, tako da pred kraj Simeon vidi svoju buducnost? Hocu li zadrzati samo Nemanjice, a iskljuciti u Parnici cetvrtoj 1427, 1389, pa da tu uopste ne bude objektivnog vremena, mada bi to mozda narusilo harmoniju? To su sve varijante koje su moguce. Dakle, u VI knjizi ja se ni za sta definitivno nisam odlucio osim za to da se u Kir-Simeonovo poslednje predsmrtno razmisljanje uvedu elementi njegovog posmrtnog razmisljanja iz I knjige. Sve ostalo jos ostaje otvoreno.

VII knjiga - najava -Zlatno Runo, Tefter utvare pete, Salda Kir-Simeona Njegovana, knjiga VII. Sve je tu isto. Posveta je u redu, moto iz Apolonija Rodjanina kao i ranije. Naslov koji sam sad kazao i moto iz Otkrovenja Jovanovog u dva momenta, jedan koji se ponavlja i jedan koji je nov. Saldo prvi - Smrt kao nov zivot, otpada, dakle otpada Simeonovo posmrtno razmisljanje i njegovi se elementi prebacuju na kraj VI knjige kao sto sam kazao. To znaci da se i naslov Salda drugog moze promeniti. Mesto Elevsina kao mit, koji mi se inace nije dopadao, treba tu da stoji nesto sto ce izraziti ovu misao - smrt kao zivot, smrt kao nov zivot. Dakle, sadrzina naslova Salda prvog prebacuje se na Saldo drugi koji obuhvata Elevsinu i tu, u Elevsini, ja ne vidim nikakvu specijalnu promenu: u detalje ne treba ulaziti. U svakom slucaju, vazno je samo kazati da se VII knjiga prirodno nastavlja na VI, da iz Seobe Srba vec krajem VI knjige ulazimo u nov geografski prostor koji se ovde objasnjava, premda moze zacuditi citaoca, jer mesto Simeona imamo sad nekoga Noemisa.

Saldo treci je mit kao sudjenje, to je mitska bezvremenost, ali i potraga za Zlatnim Runom. Ovde imam razradu po glavama, koja manje-vise stoji, i tu se u pojedinosti trenutno necu upustati. Ima samo jedan momenat koji je vazan. Mene je uvek mucilo pitanje radjanja Kentaura i do sada sam u komentarima uspevao da mu nadjem mesto u Saldu cetvrtom, kao jedan elemenat vracanja, jos dubljeg vracanja u mit. To nije sasvim korektno i najbolje mesto za ulazak jos dublje u svoje poreklo bilo bi zapravo to da se radjanje Kentaura napravi u okviru Arga. A to jedino mesto koje bi tome odgovaralo jesu Samotracke inicijacije, dakle tu bi doslo do radjanja Kentaura Spojenog sa jahanjem. Dakle, sa ritualom jahanja bio bi spojen ulazak dublje u mit i saznavanje Noemisa u svojoj pravoj, najdubljoj proslosti i svom poreklu. Naravno, on ce kasnije to da zaboravi, jer zaboravlja ceo Argo, ali ce se to zadrzati kao neko nejasno osecanje uspomene i kao zudnja kod svih Simeona. Jedina mana je sto sam ja u prvobitnoj projekciji kompozicije imao to na kraju, dakle Crnog konja koji je u samom pocetku citave price, imao na kraju Salda cetvrtog , pa je odmah posle toga dolazio Epilog i ponovna pojava Crnog konja koji izlazi iz vatre. Ako bih jos i to mogao nekako da zadovoljim eventualnim munjevitim ponavljanjem iskustva Arga, znaci da smo opsirno radjanje Kentaura sa Nefelom, sa Crnim konjem, dam u okviru Salda treceg, a da za Saldo cetiri, i to pri samom njegovom kraju, ostavim neki odblesak, neko mutno secanje na Argo koje nije definitivno, a koje je vezano za tog Crnog konja. Tada bih dobio i prelaz prema Epilogu i prema ponovnoj pojavi tog Crnog konja iz vatre.

I najzad, dolazi Epilog u kome za sada vidim jednu definitivnu promenu. Naime, do vecere koja se ceka evo vec sedam knjiga uopste ne dolazi. Banket je potpuno zamenjen jednom drugom vrstom ceremonije, a to je unosenje badnjaka. U prvom redu je dekorativnije, jer je vecera staticna i sve se oko te ceremonije badnjaka odigrava dok Emilijan vrsi osecanje badnjaka po starim obicajima, izgovarajuci odredjene fraze, dolazi do elemenata patroktonije, do Stefanovog finala, koga sam vec odredio u odnosu na mladog sina Stefana, do njegovog ponovnog preuzimanja vlasti koje se, navodno, u dijalozima odrekao i prepustio je svom sinu, da je vrsi u odnosu na Nemce. Dakle, sve se to dogadja oko badnjaka. Jedina opstrukcija ovome, izbacivanju takozvane Agape i ostajanju iskljucivo na ceremoniji badnjaka, jeste sto sam ja predvideo da taj badnjak donesu u stvari radnici i da se sa njim probijaju vrata. Sad moram da resim: svakako je ovo resenje sa badnjakom kojim se vrata probijaju vrlo interesantno i neobicno, ali sa iskljucenjem banketa i samo sa osvecenjem badnjaka mnogo vise dobijam u ritmu i u opstem znacenju. No mogucno je i da uspem sacuvati oba ova elementa, samo treba dobro razmisliti.

I najzad, normalno idu izvodi iz stampe, odjava Apolonija Rodjanina za koju mislim da je vec imam, nova genealogija koju moram da izradim i zahvalnice ljudima koji su mi u radu na Zlatnom Runu pomogli.