Petak, 11

Sve sto je na grckom u VII knjizi, mora biti na klasicnom grckom. Dakle, sve te recenice koje budem izabrao, ako ih nemam, ako nisam siguran da su u ovim knjigama na klasicnom grckom, moram popisati sa strane i poslati Mironu¹ na prevod.

Vec odmah na pocetku prvoga bloka dijaloga treba spomenuti da je Baltazar bio sa Nemcima u levom krilu, kao sto je obecao Stefanu, dok nije dosao Stefan i poceo pregovore. Dakle, znaci, ubaciti par misli o tim Nemcima, kakvi su, i tako povezati sa situacijom kojom ce se dijalozi i zavrsiti.

Pripremajuci se narocito povodom Argonauta i klasicne mitologije, pocinjem da sticem utisak da, bez obzira na moje namere u vezi sa arhetipovima, stvar postaje komplikovana. Naime, ja moram pokusati da kazem sve, ali jednom klasicnom jednostavnoscu. Ne smem dozvoliti da u tom kljucu bude bilo kakvih nejasnoca. Cela stvar je po sebi vec dovoljno komplikovana tako da je ja moram razjasniti u slikama, naravno razjasniti u citavoj epizodi Arga. Mora cak i onom citaocu koji nije dovoljno obrazovan u klasicnoj literaturi i filosofiji sve to da bude jasno, kao malome detetu kome se u slikama pokazuje istina. Ali dabome, ni u toj uproscenosti ne treba ici suvise daleko. Mora se zapravo naci jedna prava mera. Gde ce se ona naci to ostaje da se vidi. Ja se nadam da cu prosto instinktom da do nje dodjem. I to bi bilo sve za sada na tu temu. Ja cu se na nju vratiti kada oprobam prve tekstove, kad vidim dokle sam u stvari uspeo da to pitanje automatski resim, i da li cu morati da u jednom ili drugom pravcu popravljam tekst.

Opsta pljacka i unistenje imovine, koja se dogodila 6. aprila 1867. godine i koja je opisana u V tomu Runa, moraju biti opisani i u Argu, u jednoj od avantura Argonauta prilikom iskrcavanja na neko ostrvo. Ali to mora biti opisano uzvisenim tonom, pateticnim jednim tonom kome sama patetika daje ironicni prizvuk, a ne da ja, u okviru te navodne uzvisenosti kao u V knjizi /jer tu je vazio drugi stil i drugi propisi su vazili) ukazujem na komicnost citave situacije. Ta komicnost mora da proizidje sama upravo iz te uzvisenosti, iz kontrasta te uzvisenosti i same radnje, a narocito iz kontrasta onoga sto cine Argonauti sa onim sto cini i misli Noemis. Ta opsta destrukcija, kao arhetip destrukcije 1848. godine na Stefanplacu, 1867. godine pri predaji gradova ili 1941. godine pri upadu radnika u Gradscinu, dakle ta destrukcija postojace kao arhetip na Argu: kada je vrse bozanski Argonauti, oni moraju imati jedan narociti idealni cilj ili postupati po zapovesti bogova, u cemu svoj vlastiti. niski, ljudski, egocentricni cilj moze imati, dabome, samo Noemis. Osim ako i on, savladan opstom destrukcijom, opstom pomamom, jednim magijskim ludilom u stvari, ako i on ne zaboravi na te ljudske ciljeve i na svoju sebicnost i oda se potpunom unistenju Likona, necem fantasmagoricnom i neljudskom sto ga u datom trenutku priblizuje Bogu, Bogu bez obzira, bez racuna, bez svrhe, naime one svrhe koju covek moze saznati. To bi mogla biti jedna dosta jaka epizoda u Argu.

Na strani 266. V toma ja opisujem kako kroz andeon Gazde Simeona, kroz konak u Gospodskoj, obuceni u pokradene odece raznih Simeona, gegavci igraju fantasmagoricno demonsko kolo. To kolo ce biti ponovljeno ili na Samotraki u orgijama ili, jos bolje u ovom smislu u kome meni treba, onda kada Argonauti igraju oko Noemisa vezanog za jarbol. Jedno vreme, ja cu opisivati to kolo Argonauta, ali kako se to kolo vrti oko njega ritualno, ceremonijalno, tako ce i on da pocne da pada u jedno magijsko ludilo, predsmrtno magijsko ludilo, magijski san, i da u Argonautima vidja nesto drugo. Naime, to drugo pocinje da se kao neka stvarnost koja prodire kroz ovu stvarnost javlja i najpre lagano, u duplim linijama, a zatim potpuno da pokriva forme postojecih Argonauta; dakle, ta druga stvarnost nosi mu neke druge likove, u kojima on prepoznaje likove svojih predaka, dakle svih Noemisa pre njega. Isto onako kao sto su ovde, u jednoj slici koja je nastala na osnovu ovog arhetipa, Simeoni igrali ludacko kolo u raznim odecama, raznih postojecih stvarnih Simeona, tako se u tom kolu oko njega javljaju njegovi preci Noemisi, javlja se Hiron, Kentauri, pa cak i poslednji arkadski Crni konj sa belegom.

S obzirom na moj komentar 120, u kome uporedjujem hriscansku i klasicnu grcku mitologiju, moram videti kakvim se jos poredjenjem mogu sluziti na tom planu. Sta tu mogu jos da uprilicim? Na primer, u Arkadiji, kao sto je Adam u Edenu, Konj je crni normalno isao go, ali nakon kazne, nakon spoznaje greha, poceo je osecati Adam stid i sakrio se smokvinim listom. Nesto slicno bi mogao da uradi i prvi Kentaur. Dakle on je morao takodje da oseca promenu svog stanja, i ja to moram necim da pokazem. Da li ovim stidom, ne znam - s obzirom na plodnost Kentaura, ali u svakom slucaju necim sto bi odgovaralo smokvinom listu u odnosu na pol kod Adama.

Povodom epizode u Jerusalimu, koja pocinje na 290. strani V toma Runa, ja sam se pitao da li je potrebno da se ta epizoda nekako arhetipski poveze sa Argom. Dosao sam do uverenja da se to ne sme uraditi, jer citava ta epizoda lezi van okvira uobicajenih simeonskih arhetipova i predstavlja sliku savesti, dakle hriscansku supsumaciju, alegoriju te savesti, te u toj glavnoj liniji nema sta da trazi.

Kroz celo Runo ja provlacim mitski, bozanski obicaj ritualnog ubijanja oca. Neku vrstu Edipovog kompleksa. Moshopolit je kriv za smrt svog oca, Grk je ubio Moshopolita, Lupus Grka, Gazda je kriv za Hadzijinu smrt itd. Da li je moguce izmeniti mit? To bi bio vrlo interesantan pokusaj, pa napraviti da je Hirona ranio zapravo Noemis, a ne Herakle i da je stoga bilo nuzno da se on pre Elevsine ocisti, sto naravno nije ucinio, i zbog cega Demetrina pomoc nije mogla biti iskoriscena, pa je Noemis otisao u pakao. To pitanje treba ispitati.

S obzirom da cu imati jedan veoma ogranicen broj glasova Njegovan-Turjaskih, i to samo tokom VI knjige, po svoj prilici ne vise od pet grupa, moram otvoriti jedan poseban karton gde cu beleziti ideje za te glasove s narocitim obzirom na one ideje koje moram imati u vezi sa Beogradom, istorijom Njegovana i srpskim osobinama. Moram zakljuciti, dakle, istoriju Beograda, Njegovana, a dati konacan sud o Srbima. Takodje moram voditi racuna da poslednji glasovi moraju da se pretvore u potpune grcke horove.

Moram dobro da proucim genealogiju protokonja Ariona, jer, kako izgleda, odatle zapravo mora poticati, od Ariona, onaj Crni konj sa belegom koji se posle pretvorio u Kentaura. Drugo je, dakle, poreklo Kentaura, a drugo je poreklo Ariona. Ja moram imati ono osnovno arionsko poreklo.

Biblioteka | Sadrzaj | Sledece: Subota, 12