Ponedeljak, 11

Moj problem u vezi sa Noemisom sastoji se u sledecoj stvari. Kako se u secanju Noemisovom na prilazima Elevsini, i u prici sto je on prica starici Demetri, kako se vidi Heraklova kentauromahija? Ranije sam vec rekao da su Kentauri zbog sukoba sa Heraklom kaznjeni da postanu ljudi, a da je Hironu, koji je bio besmrtan i u agoniji, dopusteno da umre tako sto je pristao da na taj nacin zameni kaznjenog Prometeja u paklu. To znaci da su Kentauri, u tom datom trenutku u sukobu sa Heraklom, bili poluljudi - polukonji. A ukoliko je Noemis tada bio mladic od 18 godina, to bi znacilo da je i on bio polukonj - polucovek, a to opet znaci da se prema cudima i bogovima ne bi mogao odnositi tako nepoverljivo, podsmeslivo i racionalno kao sto se odnosio u Elevsini i Argu. Onda bi citava moja teza izgubila svoju osnovu. On, dakle, ne bi smeo da se oseca tog rata i ne bi ni mogao da ga se seca jer se rodio posle Hironove agonije, kada su Kentauri, prvi put u svojoj istoriji, mitskoj istoriji, poceli radjati ljude: on je u stvari prvi covek rodjen od Kantaura.

Drugo je pitanje ciji ce on biti sin. Naime, po jednoj varijanti, on moze biti vanbracni sin Kentaura Hirona sa jednom zenom, a po drugoj varijanti, takodje vanbracni sin Hirona sa nekom Kentaurkom. Dakle, u prvom slucaju bio bi rodjen od zene, u drugom slucaju od poluzene - polukobile. Ovde je osnovno da je on kao naslednik, ljudska inkarnacija Hirona, predodredjen za pakao, odredjen je da zameni Prometeja u paklu i, naravno, kao covek, kao prvi covek, on to odlaze. On, naravno, ne zna za tu kaznu, njega sudbina, odnosno zapovest bogova, upucuje Elevsini, gde je ulaz u pakao, ali on ne zna za tu sudbinu. Hiron je umro, Noemis, njegov ljudski lik, mora u pakao i on ce paklu, iako to ne zna, krenuti. On ce dobiti jedno sansu, kao sto sam rekao, ali je nece iskoristiti i najzad ce se u paklu i naci.

Sta ce Noemis o svojoj istoriji i o svojoj sudbini pricati starici? On vrsi totalnu racionalizaciju. On je, naravno, cuo legende o Kentaurima, ali naravno da u njih ne veruje. On ima svoju racionalnu pricu i evo kako je otprilike Demetri pricao. On kaze da je njegovo pleme zivelo u Arkadiji, kraj reke Orfeusa na oko 180 stadija od Svete Olimpije. Da je njihov poglavica i poglavica plemena - to je bilo pre njegovog rodjenja - bio Fol, dok im je kralj i provosvesenik Velike Majke ziveo u Lakonji na rtu Maleji, zvao se Hiron i bio je veliki mudrac. Da je Folu u posetu dosao jedan njegov stari prijatelj, varvarin iz Tirintsa, Herakle i bez dopustanja pio zajednicko dionizijsko vino, da je napadnut od Kentaura i da je u tom okrsaju unistena vecina polukonja-poluljudi kentaurskog, Folovog plemena; da se ostatak povukao, odnosno bezao prema rtu Maleji da trazi zastitu od kralja. Herakle ih je sledio, i onda slucajno, kako tvrdi, (Noemis i u to sumnja) ranio otrovnom strelom svog prijatelja Hirona, koji se, ne mogavsi izdrzati stravicne bolove, ubio skocivsi s jedne stene u more. Upravo u tom casu rodio se Noemis. On je bio tada zapravo sam na svetu, njegova porodica je bila unistena, celo pleme je bilo unisteno i on se nasao kao odojce u planini, onako kao sto se prica obicno u mitovima, i njega su othranili divlji konji. Nasao ga je pastir, moguci vlasnik tih konja, onaj koji ih je nadgledao, ako ne vlasnik ono u svakom slucaju covek koji se s vremena na vreme o njima starao i koji je tvrdio da je takodje bio kentaur: sve te price od njega i poticu. Za njega, naravno, zbog te tvrdnja mislice Noemis (a on ga naziva ocuhom,) da je lud, jer mu je pricao cudnu pricu. Pricao mu je kako je nekad bio polukonj, ali da je posle borbe sa Heraklom pretvoren u coveka i to na vrlo cudan nacin. Od njega i njegove porodice postala su cetiri konja, oni koji su othranili maloga Noemisa, cetiri konja dakle i cetiri coveka. Od zene i cerke, dve kobile, i dva ljudska stvorenja zenska, a od njega i sina dva zdrepca i dva muskarca - on i sin mu. Zena mu je posle radjala samo ljude. Stoga on ta cetiri konja smatra takodje svojom porodicom i zapravo drugim zivotinjskim delom sebe.

Kad Noemis bude starici Demetri ispricao ovu cudnu pricu - ispricao je podsmesljivo, jer on ne veruje u legende, on je racionalan - ona ce mu kazati da je i ona cula za to, ali cula upravo ono u sta Noemis ne veruje. Ona je, naime, cula za kentauromahiju, za Heraklovu borbu sa poluljudima-polukonjima, cula je da su Kentauri zaista bili poluljudi-polukonji, da je Hiron oslobodjen besmrtnosti obecanjem da ce u paklu zameniti Prometeja, ali da je, cim je postao covekom, odustao da ispuni obecanje, pobegao, nestao i da ga Prometej jos uvek ceka u paklu, a da su bogovi veoma ljuti na Hirona. Naravno da se Noemis tome smeje i ta ga prica, pored kasnije Demetrine price o njenoj sudbini, utvrdjuje u uverenju da je ova starica luda.

Noemis ce dati jedan sebi svojstven odgovor. Odgovor, naravno, koji ce se, u svetlu njegove buduce istorije i njegovih buducih avantura, pokazati duboko pogresnim i duboko nesrecnim.

Zasto Demetra, koja u Noemisu, kao boginja, mora prepoznati odbeglog Hirona, odnosno njegovu inkarnaciju, ne deli gnev bogova u odnosu na Hirona? Upravo zato sto je i ona sama na bogove ljuta zbog njihove ravnodusnosti prema Persefoninoj sudbini. Ona zato i daje Noemisu, odnosno Hironu, sansu da izbegne pakao. Pada mi ovde na pamet jedna protivprimedba, odnosno jedno pitanje. Zasto je, kako se vidi iz ovog mog tumacenja, Demetra tako ravnodusna prema svom miljeniku Prometeju, ljubimcu i obozavatelju Velike Majke? No, da je Prometej obozavatelj Velike Majke - to je u stvari Gresovo tumacenje u njegovom pokusaju da objedini sve grcke mitove. Ja se toga ne moram drzati. To je jedna od mogucih, ali ne i jedina interpretacija Prometejevog postupka sa kradjom vatre.

Moram ipak uvesti lapitsku pricu pre svega ovoga, odnosno bar je spomenuti, jer je upravo ona razlog sto Noemis stize sa Peloponeza u Elevsinu. On je, naime, stigao u Elevsinu na putu za Tesaliju, za Magneziju goru, jer je cuo da su oni odatle dosli na rt Maleju posle bitke sa Lapitima, i jer se nada da ce tu mozda jos naci stvorenja svog plemena.

Odnosi se na Samotracke misterije. Kao prvo, ja moram uskladiti mit o Iksionu i Nefeli sa svojom interpretacijom radjanja Kentaura. Moguce epizode u mojoj interpretaciji, koje ce se u svesti Noemisovoj pojaviti tokom Samotrackih misterija, su sledece: on je Crni konj sa belom belegom, pase u Arkadiji, zudi za drugim stanjem, za razliku od svoje zadovoljne knjske brace, potomaka Ariona, koji ce se kloniti ljudi. Posto u misterijama Noemis zadrzava misao, on sada misli kao konj, ali buntovni konj, nezadovoljan konjskim postojanjem i svojom konjskom formom, isto onako kao sto ce Simeon biti kasnije nezadovoljan ljudskim postojanjem i svojom ljudskom formom. Svojom krivicom, dakle, bice zajahan od Amazonke Nefele i ceo proces krocenja i pretvaranja njegove psihe, uz maksimalnu eroticnost, bice dat u toj epizodi. Nefela radja prvog Kentaura koga nazivaju Noemis, odnosno Hiron. To moram da rascistim, kako ne bih napravio neke nepotrebne komplikacije.

To bi, u stvari, mogao biti sadrzaj Samotrackih misterija, ali bi se on, po jednoj drugoj varijanti, mogao produziti i na istoriju Kentaura. Naime, da tek ovde vidimo pravu mitsku istoriju, odnosno borbu Lapita i Kentaura, a zatim Heraklovu kentauromahiju, sa smrcu Hironovom i sa svim onim sto je u vezi sa tim, i to prvi i jedini put. Jer pastir moze ne govoriti o tome, vec samo o preobrazaju svoje porodice, za koji ne zna prave razloge. Naime, verovatno je uvredio bogove, ali kako, zasto, kojom prilikom - ne znam. On, naime, nije ucestvovao u ratu sa Heraklom. Demetra takodje pravu pricu o Kentaurima ne kaze Noemisu, ni celu pricu. Ona samo potvrdjuje da je cula kako u Arkadiji zive poluljudi-polukonji i kako je medju njima najmudriji bio Hiron. Dakle, tek u Samotrackim misterijama saznaje Noemis istinu o svom poreklu. Kako se on prema njoj odnosi, to je jos jedan korak u njegovom preobrazaju na Argu. Razgovor sa dodonskom granom, na primer, je drugi.

Na Argu je Noemis slagao Argonaute da je Kronosov potomak i kraljevic Kentaurski. Ispada prema svemu ovome, medjutim, da on na neki nacin njih nije slagao; medjutim, ipak ih je slagao, jer veza izmedju bozanstva i Hirona prekinula se onog casa kada je on, da bi se spasao vecne agonije u zivotu, pristao da zameni Prometeja u paklu i preuzme na sebe vecnu neosetljivost, odnosno zivot mrtvaca. Od tog trenutka, Noemis je obican covek i to covek koji je uvredio bogove.

Prema svemu onome sto je do sada receno, prva "geografska tacka" Romejskog prstena je neka livada kraj reke Alfej u peloponeskoj Arkadiji, gde pase Iksion, Crni konj sa belom belegom na celu. On ce se, u zudnji za ljudskoscu, sa jakim erotickim akcentom, uputiti za Amazonkama, pa ce ga Nefela uzjahati na jednom drugom mestu, recimo na granici Lakonije, i tamo ce se roditi prvi Kentaur.

Radjanje moze biti dvostrukog karaktera. S jedne strane, moze biti radjanje u smislu da Nefela, koju je obljubio Iksion, rodi Kentaura, kako kaze mit, bez obzira sto je u mojoj interpretaciji Iksion Crni konj sa belom belegom. S druge - gotovo metafizicko radjanje je jedno spajanje, jedno haoticno spajanje dva fizicka bica i pretvaranje u Kentaura u datom trenutku, bez fizickog radjanja, onako kao sto je prikazano na cuvenoj carigradskoj tapiseriji o kojoj s vremena na vreme pisem u Zlatnom Runu.

Osnovna sema mape je protoistorija, kojoj prethodi mit kao svevremenost; zatim Elevsina, medja istorijskog i mitskog; zatim mit kao spoznaja, kao svevremenost; zatim istorija, koja se izjednacava sa paklom i zivotom, a istovremeno predstavlja novu inicijaciju, u stvari novi Argo, samo nevidljivi, neoznaceni; i najzad vanvremenost, u stvari kao izlazak iz kruzenja.

Jedna anegdota koju sam i u dnevniku zabelezio i koju je Tejlor ponovio, a pripada istoricaru Nimijeru. Moze se primeniti na trenutak razgovora izmedju Demetre i Noemisa. Kad boginja vidi da on ne veruje u bogove, da ne veruje u cuda, onda ga pita:

"Ali kada bih i treci", nervirajuci se, pita Boginja, "treci put pala na isti nacin i opet ostala ziva, sta bi to bilo?"

"Onda bi to bila rdjava navika", rekao bi Noemis, koji je racionalista i koji niposto u ovom trenutku ne moze verovati u cuda.

Mislim da ova anegdota, premda malo suvise humoristicka, moze dobro posluziti - dobro obradjena, naravno stilizovana - da pokaze odnos Noemisa prema bogovima, prema cudima, prema svemu onome sto ce on da dozivi u Argu i gde ce njegovo uverenje i misljenje lagano poceti da se menjaju, ne dovodeci naravno do srecnih posledica, jer je sve to kasno i on ce ipak otici u pakao, tamo gde je upucen Hironovom sudbinom, odnosno Hironovom pogodbom sa sudbinom.

Biblioteka | Sadrzaj | Sledece: Utorak, 12