KOMENTAR 44.

Ovde govorim o orgijastickim momentima Elevsinskih misterija. Naime, gotovo kroz citavo Zlatno runo do sada ja sam govorio o takvim momentima, a ne o metafizickim, o kojima cu govoriti uglavnom u VI i VII knjizi. Ali, u VI i VII knjizi bice jos takvih orgijastickih elevsinskih momenata, u Argu na primer, a u dijalozima prvi takav momenat u celom Zlatnom Runu bice slucaj doktora Georgija sa jednom sobaricom. Moze se pretpostaviti da ce u takvom stanju pijani Fedor da ga nadje, i da ce onda doci do kastriranja.

KOMENTAR 45.

On se odnosi na glasove Njegovan-Turjaskih, a posebno na odredjene motive. U ovom slucaju motiv je istorija Beograda. Studirajuci ono sto sam do sada napisao, ja sam pratio tu istoriju Beograda kroz glasove i moram jos jedanput sve pregledati skroz, dakle da bih do kraja mogao tu istoriju da zavrsim, jer onako kako sam uradio meni se ne dopada. Naime, pogledavsi poslednju, V zavrsenu, knjigu Zlatnoga Runa i poslednje glasove Njegovan-Turjaskih na stranici 395, konstatovao sam da tu nema Beograda, sto znaci da sam ja mislio da sam u prethodnim glasovima na strani 158. sa Beogradom zavrsio. Smatram da je to greska koju treba u novom izdanju popraviti, pa i u V knjizi, poslednjim glasovima V knjige, na 395. strani uvesti Beograd. Kako, na koji nacin, to jos treba videti. Ovu recenicu da je Beograd izgubio svoju dusu na 158. stranici V knjige, da vise nema svoju istoriju, ja sam smatrao zavrsetkom price o Beogradu i zato sam dalje glasove oslobodio te teme. Medjutim, ja cu sad sve to vratiti i zavrsiti Beograd normalno, poslednjim glasovima u Parnici sestoj Njegovan-Turjaskih VI knjige.

Koje bi, dakle, teme mogle da dodju uopste u obzir za Beograd dalje? Jedna je Beograd pod bombardovanjem 1915. godine, s tim da to bombardovanje na neki nacin nagovesti aprilsko bombardovanje 1941. godine. Druga tema je zivot Beograda pod okupacijom, s tim da taj zivot i taj Beograd nagoveste Beograd pod okupacijom od 1941. do 1944. godine. Treci momenat bi moglo da bude oslobodjenje Beograda 1918. godine, tako da to oslobodjenje na neki nacin opet prejudicira i podseca na oslobodjenje Beograda 1944. godine, ali naravno sa izvesnim momentima koji ce pokazivati stvarnu razliku izrazenu tek u Crvenim i Belima. Sada ostaje pitanje da li da se u jednoj reviziji onaj podatak o gubitku duse na stranici 158. V knjige ostavi tamo gde je ili da se prebaci sasvim na kraj tih glasova. Mislim, zapravo, da o tome moze covek da razmislja i da to pitanje tretira, ali bi pravi kraj te linije istorije Beograda morala biti neka misao koja ce predvidjati njegovu buducnost, dakle - najpre sumiranje njegove proslosti, a zatim predvidjanje njegove buducnosti. I tako bi onda cela ta linija Beograda imala neku harmoniju, imala neki smisao.

KOMENTAR 46.

Kad se kruzno vreme na kraju svih knjiga i celoga Zlatnog Runa, kruzno vreme koje je obrazovalo jedan pravilan krug, razvije u jednu liniju, onda se otvara mogucnost da se svi motivi objasne, naime da svi motivi dobijaju svoja stvarna objasnjenja u mitu. Takvi su motivi vatre, jahanja, Runa, sminkanja, zudnja za konjskim stanjem i oblikom, i tako dalje. Ono sve sto mi kroz istoriju Njegovana, kroz istorijski deo njihove price, vidimo recimo kao: bezanje i seobe, beskrajne seobe, metanastevsise Simeona, njihovo bezanje od vatre, jahanje u odnosu na zene, zatim potraga za Zlatnim Runom, njihovo stvarno i prenosno sminkanje, i ta vecna zudnja za konjskim stanjem kod svih Simeona, sve to u mitu mora da ima svoje stvarno objasnjenje. Sve to mora da pocne od jednoga momenta.

Ovde je zgodan trenutak da pokusam to da objasnim na primeru vatre. Postavlja se pitanje kada se vatra prvi put pojavila u zivotu Simeona, Noemisa i njihovih precasnika, a znaci i u zivotu Crnog konja, jer od Crnoga konja je nastala cela ta simeonska linija. Kada se ona mogla pojaviti? Problem je sa vatrom verovatno najtezi, zbog toga sto je, generalno uzevsi, vatra elevsinski simbol, simbol prelaska iz zivota kroz smrt u jedan novi zivot. Ja, prema tome, taj prvi pocetak sa vatrom tesko da mogu dati kod Crnoga konja drukcije nego u jednom prenosnom smislu. Naime, u onome trenutku kada njegova bitka za svoju slobodu, koja je ambivalentna bitka u odnosu na Amazonku, jer on oseca i pocinje osecati izvesno zadovoljstvo od onoga sto se zbiva u vrhuncu tog momenta, Crnome konju se cini da prolazi kroz vatru i ta vatra onda simbolise u stvari njegovo pretvaranje od zivotinjskog, divljeg bica Crnog konja u poluzivotinjsko, poluljudsko - Kentaursko bice. To je, u stvari, jedan ritualni momenat radjanja Kentaura.

Medjutim, kasnije se, to se vidi iz Zlatnoga Runa, Simeoni strasno plase vatre i to je jedan paradoksalni osecaj, to je dakle strah od vatre, od one vatre, u stvari, koja ce na kraju krajeva u Epilogu da ih oslobodi, da oslobodi Gazdu. Dakle znaci, strah je paradoksalan zbog toga sto bi oni morali zudeti i teziti zapravo prema vatri, jer vatra za njih u stvari ne znaci smrt, ona znaci prividnu smrt, ali znaci stvarno oslobodjenje i vracanje u stanje Crnoga konja.

Mislim da ce ovaj momenat, ovo predosecanje sustine vatre, ovu gresku koju su oni ucinili bezeci od vatre, morati Gazda da shvati. To ce biti jedno od njegovih osnovnih saznanja u poslednjem predsmrtnom monologu, dakle u Parnici sestoj VI knjige, kada bude osetio zudnju za vatrom. Prvo saznanje o pravoj vrednosti vatre za njih, o ociscavajucoj vrednosti, o preobrazavajucoj, elevsinskoj vrednosti vatre, zatim ta zudnja za vatrom ucinice da on, u mislima naravno, pokusa i da je izazove; da je izazove time sto zamislja kako pokusava da pomeri nogu i da time onaj balvan, koji ce zapaliti Gradscinu, pomeri. Dakle, tu moramo da vidimo, pred samu smrt, u toku kome, ali dok je jos uvek na granici svesti, tu zudnju da izazove pozar i da u tom pozaru nestane. Fizicka radnja se tu, naravno, ne daje, on ne uspeva to da uradi, ali ce uspeti u Epilogu, kada mi taj pokret u stvari i vidimo, ja i Isidor, kada vidimo kako on izaziva pozar.

Ovde je jos jedan momenat interesantan, jer izmedju tog trenutka s kraja VI knjige, kada on pomisli da gurne glavanj, i trenutka kada je taj glavanj stvarno gurnut, ima 500 stranica teksta, a aktivnog vremena ne moze biti vise nego nekoliko minuta. Uzmimo i sav napor njegov da malo pomeri nogu i gurne taj glavanj, bez obzira koliko je vreme, ono je vrlo kratko, a u medjuvremenu se dogadja citava Argonautika, citavo umiranje Simeonovo, radjanje Kentaura, citavi mitski periodi prolaze, samo dok on pravi tih nekoliko palceva pokreta noge da bi oborio glavanj. To je jos jedan dokaz da vremena stvarno nema.

KOMENTAR 47.

Jedan od glavnih problema u epizodi o Argu VII knjige Zlatnog Runa jeste pitanje stila. Do sada sam to pitanje, bar imam takav utisak, dosta uspesno resio tokom Zlatnoga Runa i svaka epizoda imala je odgovarajuci stil, odgovarajucu strukturu, dakle formu koja je prirodno proizlazila iz sadrzine i iz cilja, iz smisla citave epizode. To se mozda jedino ne moze sasvim reci za poslednju glavu II knjige Zlatnog Runa, koja obradjuje Seobu Srbalja. Ali razlog nije toliko u izboru stila, mada je i tu, koliko u krajnje redukovanoj duzini citave glave i u tome da glava nije dosegla svoje epske razmere nego je ostala cak manje od torza. U ovom slucaju, naravno, posto predvidjam jedan veci obim epizode o Argonautici, do toga redukovanja materijala nece doci, ali moze doci pogresnim izborom pristupa, pogresnim izborom stila. Ovoga puta ne mislim iskljucivo na literarni stil, mislim i na misaoni stil, na sve ono sto ce zajedno ostvariti iluziju jedne mitske stvarnosti.

Imam pred sobom zapravo vise mogucnosti, ali mi se sve vise i vise nekako namece ideja o legendi. O jednom stilu koji bi bio ozbiljan, lirican, o stilu koji bi podsecao na stare price ispricane naravno jednim modernijim jezikom, ali jezikom koji je jos uvek sacuvao nesto od svoje patine. Naravno da ce to morati da bude tako, hteo ja ili ne hteo, ukoliko zelim da heroji govore u stihu, i to Romerovskim stihom, a da to bude u kontrastu sa realisticnijim pristupom jeziku koji ima Noemis.

No, to je ipak samo jedan deo problema. Rec je i o samom uvodu u pricu, mozda cak i o prvim recenicama koje treba da me uvedu unutra. Sam prizor koji ja tada treba da opisem cini se da mi je otprilike sada jasan: moram poceti sa Noemisom, sa Noemisom koji dolazi sa severa u Argos, sa Noemisom koji bezi kao mozda poslednji preziveli kentaur iz bitke sa Lapitima, ali u svakom slucaju jedan Noemis koji se nikada nije spustao na jug i koji, spustajuci se na jug, dakle dolazeci u Argos, dolazeci na mitski teren zajedno sa mnom, upoznaje taj mitski teren. Otprilike onako kao kad bi danasnji covek krenuo u mit, pa onda poceo da otkriva stvari za koje do sada nije znao.

Ja ne velim da bi pocetak price morao biti bas onakav kao sto pocinju bajke - bio jednom, itd. - ali bi mogao imati nesto od onih elemenata, od one atmosfere koju sam ja, cini mi se dosta uspesno, uneo u pocetak III knjige Zlatnoga Runa, mozda bez evokacije, da se stvari ne bi ovde ponovile, ali sa izvesnom patetikom. Dolazak Noemisa u jedan kraj, nepoznati kraj, vec sam sobom nosi nesto mitsko, legendarno, tajno. Mnoge bajke i mnoge price pocinju dolaskom nepoznatog coveka u jedan nepoznat kraj, njemu nepoznat kraj. Po drevnim tumacenjima vrlo cesto se dogadja da je taj nepoznati covek u jednom kraju sin kralja, poluboga ili sam bog. To sto ce Noemis postati polubogom, sto ce se kao polubog prikazati, odgovara, dakle, izvesnoj tradiciji, kako tradiciji u mitu tako i tradiciji pricanja bajke.

Premda ovde ne spada ovaj komentar, ja cu ga ipak uneti, a kasnije mozda razviti, jer nema veze sa pitanjem i problemom stila. Pala mi je na pamet ideja da ulaskom Noemisa u kraj koji nije poznavao, kraj za koji je mozda cuo, on prvi put ulazi u oblast imaginacije i u oblast mita. On dolazi zapravo iz jedne vrste ljudske istorije koju ce pretvoriti u bozansku istoriju, da bi se prilagodio tom mitskom dobu i mitskoj geografiji kroz koju prolazi. Ali on se, znaci, mora navikavati na cudo, na tajne koje pocinje da otkriva kao tajne, a koje su mu se, u njegovom zivotu i u njegovoj severnoj, hiperborejskoj, geografiji, cinile sasvim drukcijim, sasvim ljudskim, ovde sad najedanput imaju sasvim drugi oblik.

Zbog toga mi se jedna ideja, o kojoj sam nedavno razmisljao, cini dosta pametnom - da se on na tom putu za Argos eventualno sretne sa Orfejem. Orfej je krajnja tacka onih ideja koje ja zelim da sprovedem kroz Argo, pa prema tome s jedne tacke gledista pogodan, a s druge strane nepogodan da bas on bude prvi Argonaut koga ce sresti Noemis. Ako bi Orfej to bio, i ako bi Orfej bio u stanju da uradi nesto od onog asto mu pripisuje tradicija, da uspava zivotinje, to bi vec bilo jedno cudo, ali cudo koje bi moglo da se tumaci i racionalno i bilo bi dobar uvod za ona kasnija cuda, koja se racionalno ne mogu objasniti. Opasnost ovde postoji u tome sto je Orfej suvise snazna licnost u smislu mita i sto bi mozda bilo bolje da to bude jedan nepoznati Argonaut. Od tog Argonauta ma ko on bio, Orfej ili bilo ko drugi, cuce Noemis pricu o Zlatnome Runu, o Argu, i o tome da se junaci, polubogovi, skupljaju u Argosu da bi po Zlatno Runo isli, i to ce ga onda inspirisati za pokusaj da se i on medju Argonaute uvuce.

No Orfej, kako ga ja zamisljam, na jednog racionalnog Noemisa, na sustu racionalnost koju pretpostavlja Noemis, mora delovati u najmanju ruku cudno. Naravno da Noemis zna za lutajuce pesnike, da Noemis zna za barde, da je svet pun takvih osoba koje tadasnju istoriju podizu do kulta buducega mita, ali Orfej je nesto jos i posebno, ideje Orfeja su takve da se jednom Noemisu, racionalnom, moraju uciniti kao ludacke i onda nije daleko od mene pomisao da se zaista Orfej cini Noemisu ludakom jednim, jednim ludakom bezopasnim za sada, pa on mozda i nece potpuno poverovati u njegovu pricu o Argu i Zlatnom Runu sve dok ne dodje u sam Argo i dok ne vidi da je Orfej govorio istinu. Ko je zapravo Orfej, kad mu ovaj bude kazao, Noemis nece verovati i mislice jednostavno da je to lud covek, koji sebe zamislja polubogom i mocnikom mada to nije, dakle jednim poremecenim covekom. Nije daleko takodje od mene pomisao da ce tako nesto Noemis morati da pomisli o vecini ili o svim Argonautima s obzirom na ono sto oni budu pevali.