KOMENTAR 165.

Smrt vraca Idmona, svestenika Apolonovog, kao i Tifisa, krmanosa glavnog Arga, pomeriti nesto ranije nego sto su te smrti kod Grevsa.

KOMENTAR 166.

Jos jedna mogucnost postoji za ostvarivanje izvesnih komicnih efekata u Argonautici koji se nece suprotstavljati, ali ce se na neki nacin u protivstavu slagati sa patetikom Argonautike. Noemis zeli da podrzava polubozanstva upravo zbog toga da se njegovo smrtno poreklo, odnosno njegova ljudskost, ne bi prepoznali i ne cini mu se teskim da postigne njihov uzviseni ton govora, stil stiha, dakle homerovski kotrljajuci daktil kojim oni govore, ili s vremena na vreme govore, ali i kad ne govore, nacin kako to cine u prozi, da tako kazem, uvek je uzvisen. Medjutim, kako Noemis nije uzvisenoga duha, sadrzina njegovih tzv. homerovskih stihova je zemaljska, trivijalna, pa prema tome i smesna. Njegovi napori jednako su komicni kao kada bi u daktilskom heksometru recitovali recepte za kolace.

KOMENTAR 167.

U vezi sa Komentarom 111. i celom pricom Demetra-Noemis. Kada Demetra Noemisu prica o Persefoni, govoreci o njoj bez imena, da se Noemis ne bi mogao setiti o cemu je rec, ili sa imenom - u kom slucaju ja moram da objasnim da je on, kao Pelazg, navikao u Arkadiji na druga imena za Trojnu Boginju, sa svim njenim ispoljavanjima i u svim onim imenima drugih osoba koja su sa njom u vezi, da prema tome Demetra moze da upotrebi zvanicna grcka imena; dakle, kad boginja sve to radi, ona se izrazava prostim jezikom kao da prica jednu obicnu nesrecnu porodicnu pricu. Ali izvesne izraze Noemis u stvari ne razume. On pogresno tumaci Demetrinu recenicu da je Had, koji ona naziva jednim pogodnim sinonimom, progutao njenu cerku. On misli da je rec o antropofagiji, kojoj je bio svedok tokom svog bekstva sa Peloponeza, kad je vise puta bio u prilici da nastrada i da bude pojeden, a i sam je dolazio u iskusenje da postane ljudozder. Naime, situacija je bila uvek takva da covek nikad nije znao hoce li pojesti ili biti pojeden. On se nadovezuje, dakle, na Demetrinu pricu sasvim prostodusno svojom pricom o ljudozderstvu koje je na putu video, koje se dogadja i ovde u Elevsini, ali ona ne obraca paznju na to. Ona je suvise zaokupljena vlastitom pricom i svojom cerkom, te nastavlja tu pricu. Medjutim, upravo ta rec - gutanje - daje Noemisu jednu ideju. On je gladan, skoro je obnevideo od gladi, i dolazi u iskusenje da pojede Demetru iako je ona stara i mrsava, ali ce ga ipak odrzati nekoliko dana, a dotle ce nesto ispasti. Jer do hrane je bilo vrlo tesko doci. Ljudi su se sklanjali jedan od drugoga. Nigde nisi mogao dva coveka da vidis zajedno, osim ako jedan jede drugoga. To je bio jedini nacin da se uspostavi kontakt izmedju ljudskih bica. Dakle, znaci da ti nisi mogao ni na kakav nacin da pristupis bilo kom coveku na tom putu, a da se ne izlozis napadu, i nikada nisi ni hteo da pristupas bilo kome, a da ti u glavi antropofagija nije bila. U ostalom, misli Noemis, to bi moglo biti i dobro delo, jer starici ocito bez cerke zivot nista ne znaci.

KOMENTAR 168.

Postoje dve varijante nacina na koji je Noemis posvecen u Elevsinske misterije. Ili mu Hijeru daje Demetra (koja sada izigrava u stvari hijerofanta, prvog hijerofanta), kao sansu da izbegnu kaznu bogova, presudu bogova, u stvari i kao odgovor bogova na Hironovu zelju da zameni Prometeja u paklu, da se oslobodi ljudske besmrtnosti, jer joj je nacinio neku uslugu koju jos moram da pronadjem, ili se ona, od radosti sto najednom vidi cerku koju Hermes vraca, toliko izbezumljuje da zaboravlja na Hijeru od koje Noemis misli da je hrana i halapljivo je jede.

KOMENTAR 169.

Po jednoj varijanti, Noemis nagovara Demetru na samoubistvo ne znajuci da je ona besmrtna, a u zelji da ne okrvavi ruke nego da se ona sama ubije, pa da njemu jedino ostane da je pripravi za hranu i pojede.

KOMENTAR 170.

Kako je mit bezvremen, ja moram pokazti da je cela epizoda Arga, ma koliko dugo trajala, u stvari van vremena i da ne utice na osecanje vremena koje Noemis sam ima. Dakle, postavlja se pitanje kako pokazati da vreme ne tece od trenutka kada je on nogom stupio u Elevsinu, odnosno od trenutka kada je ugledao Demetru to jest staricu na onom bunaru, izvoru, pa do casa kada se probudio na trakijskoj obali u paklu. Najpre po subjektivnom njegovom osecanju da je pred Elevsinom bio jos malopre, pre nekoliko trenutaka, i da je kao i sada padao mrak, da je sve bilo isto osim sto je predeo sada sasvim drukciji. Posto se ne seca nicega izmedju, dakle ne seca se Arga, on tu ideju o vremenu sasvim lako prima, ali ostaje da se pomiri sa idejom da se uopste vise ne nalazi na onom mestu gde je cas ranije bio. Predeo je definitivno drukciji nego u Elevsini. Sledi opis, a narocito more. Dok je more u Elevsini bilo, ja to moram da opisem, lazurno, bozanstveno u sumraku, ono je ovde celicno sivo i uljano u ovom polumraku, sumraku takodje, ispod jednog celicnog neba, sivog neba, kraj crne zemlje.

KOMENTAR 171.

Jedna recenica u horskim, ovoga puta, glasovima u Parnici sestoj VI knjige, dakle jedna od poslednjih recenica, ako ne i poslednja, mora da uporedi pakao sa istorijom; da je nama pakao u stvari ta istorija na koju je Adam osudjen. Iz bezvremenog mitskog Edena izbacen je u vreme, u istoriju, u smrt. To su prvi lajtmotivski nagovestaji teme VII knjige Runa.

KOMENTAR 172.

Vidim jednu belesku koju sam napravio da se, po jednoj varijanti, u Argu govori desetercem narodne pesme, jer bi to u stvari odgovaralo ljudskom duhu Homerovog daktila. Medjutim, jos nisam siguran: mislim da cu ja ipak ostati na Homerovom daktilu.

KOMENTAR 173.

Zasto nista ne znamo o Elevsinskim misterijama? Ja ne verujem u prostu zabranu odavanja tajne, jer ma kakva odmazda bila vezana za indiskreciju, neko bi je za sve ove hiljade godina ipak pocinio. Umesto toga verujem u indukovani tabu, u posthipnoticko stanje u kome su zaborav ili nemogucnost saopstavanja, dakle tzv. Sveta omutavelost, ugradjeni u podsvest hipnotickom zapovescu hijerofanta.

KOMENTAR 174.

Povodom Komentara 130. i arhetipa za jerusalimsku epizodu Hadzijinu koji sam, protumacivsi ga kao savest, kao delovanje savesti, iskljucivo sa Arga. Jedini arhetip bi bio u jednom demonu, koji ga s vremena na vreme prati i loce krv prilikom zrtvovanja. To je osoba koju je Noemis ubio, ali te scene su kod Grevsa tako izvrsno i humorno opisane da bih bio na prilicnoj muci da pronadjem nesto narocito.

KOMENTAR 175.

Povodom helespontske epizode. Pitanje je da li glavnu ulogu ovde treba da igra Orfej ili Mops? Mozda Mops, s tim sto ce Orfej posle od toga napraviti ep. Time ja dokazujem da su Ilijada, kao i Odiseja, pravljene vekovima, jer, opisujuci propast Troje u svojoj viziji, Mops se sluzi autenticnim Homerovim stihovima. Na primer, on zapocinje tu vizuju Homerovim recima:

Gnev mi, Boginjo, pevaj Ahileja, Peleju sina!…

Kroz celu Argonautiku, povodom drugih situacija upotrebljavam autenticne Homerove stihove koji su posle inkorporirani u Ilijadu i Odiseju.

KOMENTAR 176.

Dok Argonauti vide u Helespontu Helu u vodi, Noemis vidi jednog veselog delfina, ali naravno mora o tome cutati.

KOMENTAR 177.

U vezi sa Komentarom 152. Argonauti su uistinu postigli ono zbog cega su isli, Zlatno Runo besmrtnosti. Svojim podvigom su ucinili da se za njih jos uvek zna i znace se dok ima ljudi. A u spisku Argonauta nema Noemisa. On je kao prokletnik izbrisan iz spiska, iz knjige zivota i bacen u pakao. Prosao je, dakle, kao i svi pelaski heroji, obozavatelji Velike Majke, Trojne Boginje - Tantal, Sizif i Prometej.