KOMENTAR 277.

Prenos sa Dnevnika od istog datuma.

O Sizifu, Noemisu, apsurdu za Zlatno Runo. Apsurd je odgovoran za komicno osecanje zivota i tako, osudjujuci nas na besmisao, daje nam u ruke orudje, ako ne za njegovo preovladavanje, ipak bar za njegovo podnosenje. Kamijev Sizif tragican je samo u trenutku kada mu se kamen dovaljan do vrha otme i vrati na podnozje, pa i ta slika, ako zanemarimo njeno nesrecno znacenje, izaziva na prvom mestu smeh, i to refleksno. Kada biste takvu situaciju videli u obicnom zivotu, vi biste se nema sumnje nasmejali, ne shvatajuci da se smejete sebi, svom zivotu i svojoj sudbini. Ostali aspekti sizifovskog procesa takodje su tragikomicni. Kad se coveku cije napore posmatrate sa strane kamen i po drugi put vrati, vi cete se, po liniji nagomilavanja efekata, jos vise nasmejati, ali kada, posto ste ustanovili da se kamen uopste ne moze do vrha dovaljati i preko vrha prevaljati, vidite coveka kako to ipak, i po treci put, pokusava, smatracete da je takav covek lud, i u vama ce se najedanput poceti da javlja sazaljenje, saosecanje, koje ubija smeh. I prica, ta vasa vlastita prica, koju vi ne prepoznajete kao svoju, za vas postaje tragicna.

Komedija ovde prethodi tragediji. Ponavljanjem slucaj postaje - pravilom, izbor - sudbinom, smisao se gubi, radnja postaje besmislena, a komedija se pretvara u tragediju. U Trakiji, dakle paklu, istoriji, zivotu, kad Noemis susretne Sizifa koga nece prepoznati, on ce proci kroz sve ove stadijume osecanja, smejace se, cuditi, osecace najzad saosecanje, sve dok ne spozna tragicnost ove pozicije, dok ne prepozna Sizifa, a zatim se seti mita i shvati da je ono sto ovde vidi u stvari ilustracija njegove vlastite sudbine, koja zapocinje na obalama Trakije, na obalama pakla, zivota i istorije.