KOMENTAR 194.

Kad je na Aleksandra ljut, Gazda ima obicaj da ga naziva ruskim kumcetom. Posto su i Obrenovici sa Njegovanima u nekom kumstvu, njega je Milos krstio, to ispada da su sad nekako preko Obrenovica Rusi i Njegovani u kumstvu, da je Gazda u kumstvu sa majcicom Rusijom. Ta je Rusija, prema "S.P. Vjedomostima" (prestampano u "Odjeku" od 4. 1. 1903. godine iz nekog inostranog lista, a citirano po Vasicu na strani 170) nasa velika sestra - razmislja Gazda - no bojim se da ce nam uskoro biti i majka, dok se najzad ne pokaze da nam je, kao i celom Balkanu, maceha. U naprednim se zemljama takvim majkama zbog inkompetencije oduzima starateljstvo nad decom.

KOMENTAR 195.

Centralna tema razgovora Gazdinog sa mrtvim kraljem, Aleksandrom Obrenovicem, jeste Gazdino misljenje o odnosu naroda i njegovog vladatelja, sa narocitim obzirom na ustavna dokumenta. Tu Gazda daje svoje misljenje o upravljanju narodom koji ocito ne ceni, ali jos manje ceni vladatelja koji narodom ne ume upravljati. Jer ako narod - kaze Gazda - pogresi, on je beslovesna stoka, pa mu se omaske dadu odbiti na slabomocje umno. Ali vladatelja nista ne iskupljuje. Dva su momenta bitna u Gazdinim tezama: njegovo poredjenje drzave i Firme, kao i paralela izmedju upravljanja drzavom i jahanja neuzdana konja. Drugo: to je polaganje na formu. Kralj nije smeo da krsi Ustav i zakletvu, jer time dresi ruke i drugim, na taj Ustav i zakone zakletim, faktorima. Morao je Ustav zaobilaziti, drzati se forme, ali mu davati svoju sustinu. Dakle drzati se forme, ali kroz nju izrazavati svoju sustinu, koja moze cak i suprotna formi biti, ali se prividno forme mora drzati. To su otprilike bili uvek saveti koje je on Aleksandru davao - i kod nasilnog proglasenja punoletstva, odnosno ukidanja namesnistva, i kod zabrane ocu Milanu da se vrati u zemlju, i kod slucaja Drage Masin, itd.

KOMENTAR 196.

Pada mi na pamet, to sam sada obradio i u komentarima na knjigu Zastavnikovicevu, mogucnost da do nekih republikanskih, prinudnih resenja Gazda dodje pred perspektivom povratka Karadjordjevica. On nesto od toga, naravno, natukne i Hadzi-Tomi i ovaj ga odmah, naravno, optuzi za komunarstvo, sto je potpuno smesno kad je u pitanju Gazda. No Gazda, naravno, ne moze nista dobro da ocekuje od Karadjordjevica, premda Nenadovic, njegov rodjak, radi u Zenevi na rekonsilijaciji sa Petrom, ali ga najvise plasi uticaj Rusije koji bi, on se boji, bio jos veci s obzirom na crnogorsku Jelenu i na odnose Crne Gore sa Rusijom. Republika bi mogla, po njemu, da spreci taj uticaj ruski, republika ne bi prema Rusiji, kao jednoj apsolutistickoj imperiji, mogla imati veliku naklonost, a pogotovo apsolutisticko carsko samodrzavlje rusko ne bi moglo imati naklonosti prema jednoj srpskoj republici; tako bi Rusi, prestajuci da imaju interese u Srbiji, prestali da imaju i uticaj na Srbiju, pa bi se Srbija opet mogla vezati za svoje prave zapadne izvore, ako ovoga puta vise ne za Austriju (jer uvidja i Gazda da je ta politika zastarela, ne samo zastarela nego da koci razvoj Srbije), a ono narocito za Francusku i Englesku, za zapadne sile, jer se vec u vazduhu mogao osetiti buduci sukob, sukob izmedju centralnih sila i saveznika. To je bila 1903. godina, uskoro ce biti marokanski sukob, uskoro se priblizavaju dogadjaji koji ce konacno da razdele svet u dva tabora, i mesto Srbije u toj podeli svakako bi moralo biti na strani zapadnih sila.