KOMENTAR 63.

Treba jos jednom da predjem svih sest knjiga Runa, sada iz jedne posebne perspektive. Moram izdvojiti sve bitne epizode iz zivota svih Simeona, da pronadjem njihovu sustinu, njihov sadrzaj, narocito ako se ovaj ponavlja kao lajtmotiv, bez obzira na spoljne razlike. Dakle, da vidim sta je u tim epizodama sto ih povezuje sustinski i da na taj nacin stvorim neku vrstu sadrzaja njihove istorijske Argonautike po epizodama. A onda, kako bih stvorio arhetipove tih epizoda, da ove prilagodim putovanju Noemisa Argom, dakle Noemisovoj Argonautici, i da sa epizodama iz Apolonija Rodjanina izmesam ove simeonske epizode i tako omogucim da se one posle, u istorijskoj perspektivi, jave kao istorijske.

Na taj nacin filosofski ostvarujem karmu. Naime, ostvarujem dosudjenost Simeonima onoga sto im se zbilja kao bitno u njihovim zivotima dogadja. Moram tako napraviti kompoziciju tih epizoda i sada kao primer iznosim recimo samo jahanje koje se na Argu i u radjanju Kentaura ustolicuje, zatim secu knezeva, sto znaci da i Noemis mora da ucini nesto slicno onome sto je uradio sa srpskim knezevima, a verovatno i da da objasnjenje, ono koje je u jednom trenutku Simeon Grk dao, da bez toga ne bi bilo ni Bune, ni slobode za Srbe, te da je prema tome on tim zlocinom u stvari ucinio Srbima uslugu, itd.

KOMENTAR 64.

je u stvari nastavak KOMENTARA 63.

Palo mi je na pamet da bi i u pogledu smisla i u pogledu dramaturgije dobro bilo kada bi u predsmrtnoj komi, dakle u poslednjem svom svesnom unutrasnjem monologu, Simeon pao u komu koja bi se sadrzala u sledecem: ta koma, ti poslednji njegovi trenuci na kraju VI knjige, bili bi u stvari uvod u posmrtni njegov monolog na pocetku VII knjige i sastojali bi se u ponavljanju, u jednom brzom ponavljanju u vidu munjevitih slika, osecanja, secanja, dozivljaja iz svih simeonskih zivota od pocetka do kraja, ukljucujuci i Noemisa. U stvari, na pocetku dakle njegovog nalazenja na trakijskoj obali, namazanog izmetom, Orfejeve glave, sece knezeva, jahanja, itd., i da sve to bude pomesano u jednu fantasmagoriju, u jednu stravicnu fantasmagoriju i grotesku, koja bi na jedan izvanredan nacin zavrsila VI knjigu, ali ne samo stilski, nego i misaono, jer bi sve te epizode koje bi povezale sve ovo sto smo do sada procitali u jedan fantasmagoricni galimatijas u trenutku smrti, u stvari pripremila teren za Argo, dakle za sve to, za ponavljanje tih epizoda kao kodova, kao arhetipova, ovoga puta u okviru jedne jasno izradjene i precizno saopstene klasicne price.

KOMENTAR 65.

Tokom diktiranja ove primedbe pala mi je na pamet jedna, ne znam koliko dobra, ali u svakom slucaju stravicna ideja. Mit kaze da je Orfej umro kasnije, nakon Argonautike; nemojmo zaboraviti da je on imao i svoja hadska iskustva sa Euridikom, od koje se moze napraviti nesto tokom Arga, bar kao prica. Po mitu je on umro za vreme Dionizijskih svetkovina, kada su ga poludele bahantkinje, koje je zapravo i on na izvestan nacin, kao deo tog Dionizijskog kulta ucinio poludelim, napale, raskidale ga, i to onako kao sto je pod Sigetom mali Simeon sanjao raskidanje vucjaka, otkinule mu glavu i bacile je, tako da je ona pala u more i plovila oko ostrva Eubeje, pevajuci orficke pesme.

Ja sam kasnije kazao da je Noemis sreo Orfejevu glavu negde medju trackim rekama, eventualno. Medjutim, pada mi na pamet da je mozda u stvari ubistvo Orfeja izvrsio upravo Noemis. Ako bih to uradio, ako bi Noemis izvrsio ubistvo Orfeja, onda je potpuno jasno da bi to bila ona seca knezeva, koja se kasnije ponavlja. E sada, zasto bi Noemis ubio Orfeja i da li Noemis moze ubiti jednoga boga, jednoga poluboga? Dobro, bahantkinje su ga ubile, znaci ako bogovi dozvole, polubog moze biti ubijen. To bi znacilo da Orfej nije besmrtan, da u stvari nije jos besmrtan. On ce tek smrcu postati besmrtan.

Dakle, treba resiti problem smrti Orfejeve. Zasto on umire od Noemisove ruke i da li Noemis u stvari trazi poslednji dokaz onoga sto mu se na Argu prica? Naime, sve vreme mu na Argu govore o besmrtnosti, o jednom duhovnom putu koji Argo predstavlja, o Zlatnom Runu koje je neki visi smisao a ne obicno zlatno runo, i on sada hoce to da proveri konacno, kad mu je dozlogrdilo, upravo na onom coveku kome je najblizi, na Orfeju koga je prvi put u toj mitskoj pustolovini sreo. On u stvari pokusava da ga ubije. Zna se kako ce Orfej umreti, o tome se vec i na brodu govori. Govori se zato sto to zna Periklimen na primer, ili sto je Mops u stanju da predvidi Orfejevu smrt, tako da Noemis zna kojim nacinom u stvari jedino moze Orfej da umre, kao sto je Ahil mogao da umre samo onda ako bude pogodjen u petu. Tako Orfej moze da umre samo ako mu se odsece glava onako kao sto ce se seci vampirima kasnije, i to je jedan arhetipski elemenat koji se moze upotrebiti. Tada, kazem, da bi to dokazao, on odseca glavu Orfeju i to je onda znak nepostovanja, neverovanja, zbog cega oni vezuju njega za jarbol i zatim ga izbacuju u Trakiju. To je, naravno, suvise jak razlog: a onda ona pesma koja se peva na racun Noemisa, koju je navodno spevao Orfej, mada ne mora to biti Orfej, nece doci u obzir, naime nece moci Orfej da je speva, morace je spevati neko drugi, a onda se postavlja pitanje - kako on tu pesmu ponavlja iz onog izvora u kome ga Noemis zatice u Trakiji.

To su komplikovana pitanja koja ja ne mogu da resim ovoga trenutka, kada mi ta ideja pada na pamet. Cini mi se da je ona mozda prejaka. Ona pokazuje da mitovi nisu tacni, izmedju ostaloga, da su se neke druge stvari dogadjale, ali jos uvek nisam siguran nije li to jedan grublji nacin i da li uopste Noemis kao racionalac s jedne strane, i zatim i kao covek, jedini covek s druge strane, moze da se tako direktno mesa u nesto sto je daleko izvan njegovih moci i njegovog shvatanja.