KOMENTAR 66.

Prilikom studija Zlatnog Runa, kad sam radio Drugu spekulaciju u II tomu, video sam da samo tu nema Simeonovog monologa. Zbog jedinstva sam mislio da u jednoj reviziji unesem bar par stranica tog monologa tamo gde budem mogao u toku Parnica, mozda na pocetku. Medjutim kasnije sam dosao do jednog drugog ubedjenja, mada ni ono jos uvek nije definitivno. Ja sam uvek pravio kompoziciju koja je matematicki tacna i u kojoj su ponavljanja jedan od bitnih elemenata celine. Ali onda kasnije, kada bih napravio takvu kompoziciju, ja bih vrsio izmene u njoj, ne samih izmena radi nego upravo da bih tu paralelnost, i tu kompozicionu monotoniju koja nesto znaci, na izvesnim mestima razbio. Ako Druga spekulacija ostane bez Simeonovog monologa, onda naravno da mi to omogucuje da i u Parnicama taj monolog izbegnem svuda gde mi zaista nije neophodan.

Simeon se priblizava smrti. Mnoge stvari o kojima cu ja govoriti u tim Parnicama vise za njega nisu znacajne, njegova podsvest se njima bavi. On zivi dvostrukim zivotom, a njegova svest vec ulazi u metafizicke probleme i zbog toga bi mozda trebalo u Parnicama njegove intervencije, direktne, u monolozima ograniciti na bitne stvari i koncentrisati ih na Parnicu sestu, gde ce monolozi biti u potpunosti ispunjeni njegovim metafizickim problemima, odnosno koja ce u celini da bude Parnica sa sobom i njegov monolog.

Dakle, mozda te Parnice uopste nece imati, sem na pocetku, za ovu trecu, radi harmonije, simeonskih monologa. Mislim da neku odluku u tom pogledu ne moram jos da donesem. Mogu da radim, mogu da pretpostavim da ce ih biti, mogu da ih cak i napisem, pa onda da vidim kako citava stvar stoji. Ovi simeonski monolozi, u stvari, ako se odstrani njihov metafizicki, duhovni sadrzaj, misticni sadrzaj, koji se sve vise u njih uvlaci, mogu biti samo ponavljanje. Naime, vrlo cesto ce postojati opasnot od tih ponavljanja, narocito recimo u Parnici trecoj, gde se on obracunava sa Obrenovicima, zatim kasnije kada govori o srpskom sudu; mozda ce toga jedino biti manje u Parnici sa Simeonom sinom i povodom njegove smrti, jer je to potpuno nova tema. Premda se ona na izvestan nacin naznacuje tokom knjige, emotivna tezina te teme, psiholoska tezina njena, kao i njegovog raskida sa Kristinom, nigde nije dosla do punog literarnog izrazaja.

Mislim da ne treba ovde da budem uzaludno, besmisleno konsekventan upravo zbog toga sto bi me konsekventnost odvela u imitaciju samoga sebe i u ponavljanje. Ja imam cak i stvarne razloge da te simeonske monologe sve vise svodim na sustinske stvari; kao sto sam rekao, ti razlozi su metafizicki, i priblizavanje smrti i priblizavanje kompletno nove teme i nove dimenzije u citavoj stvari. A osim toga, ta VI knjiga se mora i kompoziciono na neki nacin razlikovati od svih ostalih. Tako da mi se sve vise i vise, ukoliko razmisljam, namece pitanje iskljucenja tih simeonskih monologa, odnosno ako ne iskljucenja ono njihovog krajnjeg svodjenja na minimalne tehnicke uvode.

Medjutim, ako ti tehnicki uvodi budu svuda, onda moram izvrsiti reviziju i u Drugoj spekulaciji, makar sa jednom stranom u stvari. Jer to onda harmonija zahteva. Dakle, moram doneti generalnu odluku i pitanje revizije ostaviti tek nakon donosenja te odluke, znaci nakon komponovanja, totalnog komponovanja VI knjige Zlatnoga Runa definitivnog, nakon cega nastaje pisanje. U slucaju odricanja od tih monologa, u izvesnim poglavljima ostaje mi pitanje prelaska sa sadasnjosti, dakle sa 1941. godine, na proslost. Nacin na koji budem napravio taj prelaz ostaje mi tada otvoren, jer sa monolozima je taj nacin laksi.

Sa monolozima ja uvlacim citaoca, a i samog Simeona, u proslost. Ovako bih morao vrsiti izvesne nagle skokove, sto bi mozda bilo dobro kao nov kompozicioni elemenat, a mozda i na neki nacin predvidjalo, odnosno upucivalo citaoca na nove teme, nove oblike, nova cuda u stvari - potpune neocekivanosti koja ga ocekuju u VII knjizi. Nacelno uzevsi, i pravilnosti i nepravilnosti kompozicije, forma uzeta u celini, sluze Zlatnome runu samo zato da se kroz njih saopsti na najbolji mogucni logicki nacin sadrzaj. Forma sama za sebe, dakle, ne moze imati nikakve zahteve koji su van zahteva sadrzine. Zbog toga bi mehanicki bilo primenjivati kompoziciona pravila ukoliko ona vise nisu ziva, ukoliko ona toj sadrzini nista ne doprinose.

KOMENTAR 67.

Jedna bitna stvar, potcrtavam bitna stvar, jos uvek je nejasna. Ranije, dok koncentracija nije u ovoj meri bila metafizicka (mada je ona metafizicka uvek bila, i ja sam celo Zlatno Runo kao ideju od pocetka vodio u tom pravcu), dok ona nije dobijala te elevsinske oblike kroz Argo, ta manjkavost, ta bitna stvar koja nedostaje nije tako upadljivo dolazila do izrazaja i mogla se mozda resiti onako kao sto sam i mislio da je resim - prostim odgovorom koji Gazda daje na presudno pitanje Porodicnog Duha - zasto? Cemu sve to? Cemu cela ta Argonautika i visevekovna potraga za Zlatnim Runom?

Sada, medjutim, postavlja se pitanje zasto je druga inicijacija Simeonova uspela? Zasto je Simeonu najzad dopusteno da postane Crni konj, bez belege, dakle da postigne nirvanu, stalnost, savrsenstvo, da pobegne iz vremena u nevremenost, sta je on ucinio u stvari da to zasluzi? Jer prva inicijacija, kao sto znamo, nije uspela: Crni konj je bio na pragu inicijacije, ali je imao belu belegu, onu manu o kojoj sam vec govorio. Sad, medjutim, on dolazi na Jug, u bezvremenost, bez te belege, bez te mane. Cime su Simeoni od budjenja Noemisa na trackoj obali posle Arga zasluzili to, kad im zivot, kako ga vidimo kroz sve knjige Zlatnoga Runa, nije bas obilovao ni vrlinama ni nekom teznjom prema duhovnom savrsenstvu, prema svemu onome sto sve religije koje se zasnivaju na reinkarnaciji zahtevaju od onih koji zele da odu stvarno u smrt, dakle u vecnost?

Ocigledno, to moze biti samo neko najdublje saznanje iz koga treba da proizlazi delo. Ali ono saznanje, kako sada stoje stvari, iz koga proizlazi za Gazdu delo jeste zapravo saznanje o besmislenosti citavog njegovog dosadasnjeg zivota i zivota svih Simeona, dakle kompletne ljudske civilizacije koju oni u stvari predstavljaju, a delo koje iz toga proizlazi je u stvari samoubistvo, odnosno pokusaj unistenja te civilizacije metaforicno uzevsi, kada Gazda obara deblo i izaziva pozar u kome ce najzad postati Crni konj.

To trenutno ne izgleda bas veoma uspesno resenje, jer premda unistenje, destrukcija, mora stvaranju prethoditi, stvaranju nove civilizacije, novog sveta i tako dalje, ako to bude svedeno samo na unistavanje, onda se bojim da ideja nije dosla do svoje najvece dubine. Medjutim, ja trenutno nemam neko povoljnije resenje i ovo me resenje moze odvesti pravome tragu, dakle saznanje i delo. Ali ono sto je bitno, i zbog cega sam ovaj komentar zapoceo, jeste da ja moram taj proces da ucinim savrseno jasnim citaocu, da jasno stavim citaocu do znanja - sta je Zlatno Runo, kakvo je bilo pitanje, kakav je odgovor, zbog cega je inicijacija uspela, u cemu se promenio bitno Simeon, zasto je zasluzio u stvari da postane savrseni Crni konj, Crni konj bez belege; inace, stvar ce u svojoj osnovnoj ideji ostati neobjasnjena, odnosno literarno nezavrsena.

KOMENTAR 68.

Argonautika u VII knjizi, dakle posle Simeonove smrti, u stvari je neka vrsta naknadne memorije koja deluje posle smrti. Ona ga vraca u kljuc tajne, sto mu je dopusteno upravo zbog njegovog predsmrtnog saznanja, odnosno dela, za sada samoubistva, a ako nadjem neko jos jace resenje, onda na osnovu tog jaceg resenja. Time se, u stvari, i mehanicki i idejno potpuno zatvara krug.

KOMENTAR 69.

U mojoj verziji reinkarnacije, ona je uvek i iskljucivo geneticka. Simeoni se reinkarniraju iskljucivo u Simeone, naravno na kraju i u Crnoga konja, kao sto su u pocetku bili Crni konji, ali to je tipski oblik Simeona, dakle onaj vecni oblik. Ne postoji mogucnost za reinkarnaciju u onom smislu u kome se ona tumaci u nekim istocnjackim religijama, gde su moguca pretvaranja u druge vrste zivotinja, ili u druge ljude, ljude koji ne pripadaju istom genetickom semenu i obliku. To, dakle, znaci da ona licnost u Buenos Airesu, odnosno Buenos Airesu koji je pretvoren od carigradske Galate, na zavrsetku istorijskog ciklusa Runa, vise u stvari nema sa Simeonima nikakve veze. Ja sam vec u predgovoru Zlatnog Runa napomenuo da ona pripada jednom drugom genetickom ciklusu, dakle drugom orfickom ciklusu, i da ona nije nastavak Simeona nego u stvari pocetak nekog drugog kruzenja. Tako da se simeonska istorija ne nastavlja. Savrseni Crni konj je nju zavrsio za vecnost i tu vise nema nikakvih promena.

KOMENTAR 70.

To mi je palo na pamet dok sam sada nastavio studije Zlatnoga Runa, narocito povodom dijaloga koje vode Kir Andonius Iasija i Simeon Moshopolit. Ja sam predvideo, u stvari, da se ponavljanje izvesnih dijaloga, kao recimo dijaloga Julijane i Simeona, koji se zatim pretvara u dijalog Atalanta-Noemis, a zatim Amazonka u odnosu na Crnoga konja, pa onda dijaloga Andonius Kir Iasija - Simeon Moshopolit i neke druge osobe koje predstavljaju u stvari taj andoniuski princip u odnosu na Simeona, sto se verovatno ponavlja u Argu izmedju Noemisa i Orfeja ili Mopsa - dakle, da se sve to obavlja na taj nacin, specijalno u Argu, sto ce ovi dijalozi, koji su ovde prozni, tamo u stvari biti i u stihu bar od strane Polubogova, odnosno sagovornika Noemisovih.

To znaci da se arhetip stvara na jedan pesnicki nacin, da se u stvari ponavlja ne doslovce dijalog nego njegov smisao, njegova sustinska sadrzina. Sadrzina, dakle, ostaje ista, samo se izrazava pesnickim jezikom, osim tamo gde je sâm taj prozni dijalog vec na neki nacin pesnicki, pa bi se mogao zadrzati u Argu. To me opet sad navodi na jednu novu ideju i jednu novu mogucnost. Da bih te kljucne, lajtmotivske dijaloge nekako izdvojio iz pesnickih polubogova, ja bih mogao samo njih ostaviti u prvobitnoj dijaloskoj proznoj formi, posto su oni kratki: to bi moglo delovati pesnicki iako nije pesma. Na taj nacin bih ja te dijaloge izdvojio od ostalih na Argu i zaista ih ucinio arhetipskim. O tome treba razmisliti.