KOMENTAR 218.

Povodom gubljenja sesira, tradicionalnog gubljenja sesira kod Simeona, sesira kao simbola i magijskog predmeta gradjanskog dostojanstva, onako kako je to kruna za kralja, tonzura za svestenika, ili kapa za djavola, gde mu je, po balkanskim narodskim predanjima, sva moc.

Moram tome da nadjem na Argu arhetip. Postoje razne varijante. Na primer, Noemis je dobio na dar jednu kacigu, od Orfeja recimo, ili jednu kacigu od nekog drugog Argonauta, koju je direktno skovao Hefest. Ta kaciga je bila, po recima Argonauta, carobna kaciga i pod njom covek nije mogao da bude ozledjen po glavi bar, recimo, ili uopste. I Noemis je nju nosio kad god je, uprkos izbegavanju, bio primoran da se tuce, ali je u jednom trenutku, jedne noci, u epizodi sa kraljem Kizikom, tu celenku izgubio i kao da je izgubivsi je, najednom opet postao kukavica, jer ona mu je u stvari svojim obezbedjivanjem davala hrabrost. On je shvatio da kaciga uopste nije carobna, da se sva njena carobna moc i snaga sastoje u njegovom uobrazenju da je ona carobna, sto mu je onda davalo snagu i iluziju da je neranjiv. Prema tome, on je smatrao u stvari da svaka kaciga moze da posluzi za tu svrhu. Uzeo je jednu drugu kacigu, koju je nasao u Kizikovom dvoru dok se boj vodio, ali zbog toga umalo nije poginuo, jer se ona pod prvim udarcem, i to slabim udarcem, protivnika potpuno raspala, a on bio onesvescen, gotovo polumrtav. Hefestova celenka, u stvari, zaista je bila carobna.

Stoga Simeoni, imajuci dakle u svojoj dubokoj proslosti jednu zastitu, jednu celenku koja ih je obezbedjivala, zadrzali su prema sesiru isto takvo postovanje i oni uvek uporno traze svoje izgubljene sesire, istovremeno u potajnoj mitskoj, mitomanskoj nadi, da ce pronaci i onu izgubljenu Neomisovu Hefestovu celenku.

Ovaj postupak ocevidno je potpuno obrnut od Grevsovog postupka ili od postupka ostalih pisaca - racionalista, koji pokusavaju da mit prevedu u racionalnu istoriju i u racionalno stanje. Naime, ja bih ostao na nivou Grevsa kada bih se zadrzao samo na cinjenici da je Noemis dosao do zakljucka da je u stvari sve to obmana, da celenka nije carobna, dakle da ga ne stiti od rane, nego da ga od rane stiti njegovo uobrazenje da je ona carobna, to jest njegova vera u nju, i da ga u stvari to stiti, a nikako snaga same celenke. Medjutim, ja idem korak dalje, vracam se zapravo u mit, i tvrdim da je Noemisovo racionalisticko tumacenje bilo samo psiholoski ispravno, odnosno da ga je moglo zavarati, da je to bila velika laz njegovog zivota zbog koje je mogao umreti, a da je celenka zaista bila bozanska, odnosno spasavala je, odnosno stitila svakoga ko je nosio.

KOMENTAR 219.

Povodom Konstantinoviceve tvrdnje da su se zaverenici, oni medju njima koji nisu stigli da direktno ucestvuju u ubistvu i kasapljenju kraljevskog para, trudili da sablje umoce u kraljevsku krv. Ocevidno da tu ima neceg ritualnog, neceg sto podseca na grcki mit i na tome treba insistirati. To umakanje sabalja u krv podseca istovremeno na lokanje krvi demona, samo u ovom slucaju, dok su demoni neutazeni ostaci nasilno ubijenih ljudi, ovde su u pitanju ubice kao demoni. Ovo se odnosi na 1903. godinu.

KOMENTAR 220.

Ocigledno je da je vojska oprostila kralju Milanu Slivnicu, jer nema kralja u srpskoj istoriji koji je medju oficirima bio toliko popularan kao kralj Milan. On je ovo postigao osobnom brigom o vojsci, a narocito izjednacavanjem sa njom kada je kao eks-kralj postao njen vrhovni komandant. On je tako prvi put stvorio kod vojske kastinski duh, nesto sto je tu vojsku sasvim odvojilo od narodnog duha koji je u njoj vladao kao u necemu sto je nastalo iz narodne vojske.

KOMENTAR 221.

Koji se odnosi na noc 29. maja 1903. godine. Ovaj komentar baziran je na pretpostavci koju Vasic ne pominje, ali drugi svi pominju, da je - kada je nastao mrak usled dinamitnog razaranja vrata "arapskog salona" - nekoliko oficira otrcalo (o tome pise i Borivoje Jovanovic) preko puta, negde u susedstvo da nabavi neke svece. Mogucno je da su ti oficiri u kapiji Ruskog poslanstva naisli na Hadzi-Tomu i na Gazdu. Da li je zapravo moguce da je tu lampu, da je jednu lampu njima dao sam Gazda? Tehnicki, to je izvodljivo. Gazda se vratio sa koncerta, naime na koncert te veceri otisao je naravno fijakerom, ali kada je izasao, kad se oprostio od kralja, njega je fijaker cekao;, on ga nije smeo ostaviti da ga ceka zbog toga da se po gradu ne bi pricalo kako je prisustvovao prevratu, nego je rekao da "oce da uhvati friskog lufta", slicno onom friskom luftu koga je hvatao za vreme nebeske skitije. Tako je otpustio fijaker, ali je zadrzao lampu - s obzirom na to da je to noc je l' tako, da mu je to trebalo, mada je to opet suprotno ideji da je bila mesecina i tako, no to se sve moze resiti - dakle, da je zadrzao lampu, a otpustio fijaker. Tada bi on mogao zaverenicima dati lampu. Drugi koji je to mogao da uradi je Hadzi Toma, a treca varijanta je da su oficiri samo prosli i kazali Hadzi-Tomi o cemu je rec, a da im ovi nisu dali svetlosti. Meni se uopste cini da tu malu epizodu mogu upotrebiti samo ako je u nju direktno umesan Gazda, i to ako on direktno tu svoju lampu da.

KOMENTAR 222.

Evo jednog primera samrtnickog humora. Jedna ceta prolazi dvoristem ili ulicom. Draga, koju zele da ubiju, s prozora vice: "Pomagajte, Srbi!" Vojnici i ne cuju sta ona zapravo vice i misle da je to pozdrav, i slozno odgovaraju: "Bog ti pomogao!"

KOMENTAR 223.

Povodom Beleske 151. na traci 33/66 - studija Runa VI. 1903. godina. Sve mi se ipak cini da je dramski najbolje da ono pismo koje je za vecerom 28. maja primio general Pavlovic, a nije ga predao kralju niti ga je zapravo otvorio, bude bas Gazdino anonimno pismo. To ga baca u tesko i delimicno stanje. Najpre kao da cini pokusaj da od pisma odvrati Pavlovica, pa onda dize ruke. To je po jednoj varijanti.

Po drugoj, on je sam zaprepascen upravo zbog toga sto najedanput shvata kakvo je to pismo, a doveo je sebe u situaciju da ga se uopste ne seca. On to pismo prebacuje Hadziji, koji se u njega uvukao i bez njegovog znanja to pismo napisao. Po varosi se, uostalom, tako nesto nakon tih dana i govorilo, da je to bilo Hadzijino pismo, da je to bio Hadzijin rukopis, kao da je Hadzija mogao ustati iz groba pa to svojim rukopisom napisati, jer do pisma se najzad doslo kada je ono nadjeno u mundiru generala Pavlovica, posto su ovoga zaverenici ubili. Medjutim, te veceri 28. maja, Gazda, uplasen da Hadzijino pismo ne upozori Aleksandra i da njega onda na taj nacin dovede u neugodan polozaj (mozda bi se i on onda kao clan zavere otkrio), uspeva da zavara Pavlovica i da ga spreci da to pismo otvori. Dakle, Pavlovic zaboravlja na pismo zahvaljujuci intervenciji Gazdinoj, a ne cini to iz nekakve svoje nebrige.

KOMENTAR 224.

Narodnu samoupravu nazivao je Gazda "narodnim samojebanjem". Jedna mala podzemna paralela ovde je moguca sa samoupravljanjem nasim, posebno u svetlosti cinjenice da je ta samouprava zapravo bila radikalska, jer su opstine bile u rukama radikala. Ima, dakle, izvesnih slicnosti izmedju te samoupravne situacije i ove danas, gde je samoupravljanje samo forma diktature jedne partije. Cini mi se da bi ovo bilo zgodno i kao tema, kao jedna paralela u dnevniku.

KOMENTAR 225.

Simeonsko aristokratoidno osecanje potice od njihovog drevnog porekla, zapravo od mitske Argonautike u kojoj su preko Noemisa ucestvovali. Ne treba, medjutim, zaboraviti da je Noemis na Argu bio pod laznom maskom i bez prava da putuje u Kolhidu.