Zapocinjem na ovim trakama

u cetvrtak 27, 1. 1983. godine

KOMENTAR 1.

I VI i VII knjiga Zlatnog Runa pocinju na isti nacin Simeonovim monologom. Na taj nacin pocinju i sve ostale knjige, odnosno ostali Tefteri Zlatnog Runa. Razlika je medjutim samo u tome sto ce Simeonov monolog u VI knjizi, odnosno drugoj knjizi Parnica Kir-Simeona Njegovana, zapoceti recenicom: "Jos zivim" ili "Da li jos zivim?" Dakle recenicom: "Bonedzu" ili cincarskom frazom koja odgovara pitanju: "Zivim li jos?"

Medjutim, VII knjiga Zlatnog Runa, odnosno prva i jedina knjiga Salda Kir-Simeona Njegovana, zapocece najzad recenicom: "Ne zivim", odnosno cincarskim ekvivalentom ove misli.

KOMENTAR 2.

Pitam se da li i u slucaju Parnica, a zatim u slucaju Salda, mada ovo drugo pitanje moram ostaviti za kasnije, treba da primenim isti metod koji sam primenjivao i ranije u smislu da svaka Parnica pocinje odlomkom Simeonovog monologa. Posto se ovde priblizavam finalu, mozda mi je dopusteno da ovaj kljuc sada promenim i da primenim jedan drugi koji ce mi omoguciti izvesnu novinu. Naime, da drugu knjigu Parnica zaista zapocnem Simeonovim monologom kao sto sam zapoceo i prvu knjigu, ali da onda sve te sporove i dalje Parnice ne prekidam njegovim monolozima posto ce tu vec biti dijaloga koji ce predstavljati strano telo; bice bolje ako ostavim Simeonov monolog za kraj Parnica, tako da nakon zapocinjanja nad odrom Tomanijinim razgovara sa njom, razgovorom u krevetu koji ce se i kasnije produziti, s tim sto ce Simon, u svom ludilu zbog smrti Tomanije, mozda leci kraj nje na odar i tako zapoceti te svoje razgovore s njom, dakle zaista na nekoj vrsti kreveta, a da odatle predjem na sadasnjost, dakle na 1941. godinu i zavrsim sa njegovim monologom u prezentu, njegovim monologom koji ce se onda ponovo nastaviti u VII knjizi, ali vec van zivota, kada je on vec mrtav i kada zapocinje svoj monolog recju: "Ja ne zivim".

KOMENTAR 3.

Mislim da sam sada pronasao u nadahnucu, zaista sasvim slucajno, a i kombinacijom ovih monologa o kojima govorim, jednu izvanrednu ideju. Naime, ranije sam obicno mislio da ce Simeon Njegovan umreti neposredno pre Epiloga drame, spajanja drame i proze i vracanja u 1941. godinu u onom trenutku kad ga sminkaju, da ce on biti jos ziv. To jeste jedna ideja, dobra ideja, koja je onda oneobicavala njegov kraj, ali mi se cini da je ova ideja koju sada imam daleko dublja i daleko bolja. Naime, na kraju VI knjige u finalnom njegovom oprostaju od Tomanije nad njenim odrom, kad se vratio sa suda, sa pravog srpskog suda, u toj patnji, u tom ocajanju, trpeci najtezi udarac u svom zivotu, Simeon Njegovan gotovo da gubi razum.

Spiritualizacija citavog njegovog zivota ovde je jako izrazena i ona se nastavlja, na neki nacin, kao spiritualizacija citave knjige, citave teme iz njegovog prvog monologa na pocetku ove druge knjige Parnica, ali dolazi do veceg stepena. Simeon, kao sto rekoh, kao da gubi razum i leze pored Tomanije na odar, zapocinjuci sa njom, tako lezeci, svoj prvi razgovor, takozvani razgovor u krevetu, koji ce se kasnije nastaviti, odnosno koji se vec nastavio, jer ja hronoloski ne razvijam radnju. Dakle u tom trenutku, ako bismo celu radnju rasprostrli hronoloski, u tom trenutku nad odrom Tomanijinim, odnosno lezeci na tom odru, on je zapoceo svoje cuvene razgovore u krevetu. Medjutim, od tog trenutka, u jednom momentu tog razgovora, njegovih razmisljanja, njegovog ocajanja, njegovog svodjenja nekog racuna sa samim sobom i tako dalje, on ce lagano osecati kako zaista de fakto umire i tako ce ga zapravo preneti u 1941. godinu, prenece ga u njegovu fotelju, gde ce doziveti komu: ta dva momenta ce se stalno mesati. Da li je on tu, 1941. godine, u Turjaku u fotelji kraj vatre i okruzen svojim potomcima, ili je sam, lezeci na odru, pored Tomanije? Simbolicno uzevsi, on je onda umro 1919. godine. On je umro tada i sve ovo sto dolazi nakon 1919. godine jeste neka vrsta vampirskog zivota.

Simeon dozivljava, dakle, komu i na kraju VI knjige citalac treba da shvati da je on umro, dakle - do tada idu njegova predsmrtna razmisljanja. Ta razmisljanja su zapravo na kraju VI knjige kada on kaze - jos nisam siguran sta ce reci - da li ce kazati "ja vise ne zivim", ili "da li ja jos zivim?". Tako da VII knjiga pocinje njegovom apsolutnom konstatacijom u tom monologu, kako on ne zivi vise. I njegov dalji monolog u VII knjizi, kojim ona zapocinje, jeste transcendentan monolog, metafizicki monolog, monolog s one strane, i onda je potpuno jasno da u takvom jednom monologu on moze uci u mit, u Elevsinske misterije, u stvari u Argonautiku, koja predstavlja simbolizaciju Elevsinskih misterija. Dakle, ja sam, kao sto se vidi, odustao od toga da dam Elevsinske misterije u smislu rituala. Ja ih dajem u smislu jedne mitske radnje, jer je sustina Elevsinskih misterija po svoj prilici bila ta mitska radnja, ne bilo koja - tako da Argonautika istovremeno predstavlja simboliku umiranja, odlaska po Zlatno Runo, po novo Zlatno Runo zivota, preobrazaja i svih onih elemenata za koje se misli da predstavljaju sustinu Elevsinskih misterija.

KOMENTAR 4.

Razgovaram telefonom sa Ljiljanom i obavestavam je kako sam zadovoljan onim sto sam pronasao sada, ne samo u vezi sa kompozicijom VI i VII knjige Runa vec i sa Simeonom Njegovanom na putu njegove spiritualizacije. Ona vrlo ispravno primecuje da onaj monolog, monolog kojim ce zapoceti VII knjiga u kojoj Simeon nije vise ziv, da taj monolog mora biti na narocit nacin pisan: on ne moze biti radjen kao svi ostali. Njegov stil, njegova forma, njegov jezik, njegove teme, moraju biti potpuno drukciji nego sto su bili do sada. Sve one teme o kojima sam govorio kao sto su materijalisticka civilizacija, novac, trgovina, zedj za moci, sve ono sto cini ljudski zivot, sve to nema nikakvog znacaja s one strane zida i s one strane vremena.

Ja Simeona, prema tome, moram formalno pripremiti za ulazak u mit, koji u stvari predstavlja na izvestan nacin neku rekonstrukciju istorije ljudske rase na njenom duhovnom planu u smislu da su sve price koje ce ucestvovati u toj rekonstrukciji mita zapravo simbolicne, to povodom Elevsine narocito. Autori se uglavnom slazu da je Elevsina bila u stvari ritual prolaska kroz tajne zivota i smrti, naime umiranje iz kojeg se covek radjao drukciji i sa dubljim saznanjima o kojima nikome nije smeo pricati nista, bez obzira sto je ritual, odnosno sama svetkovina elevsinska, bila posvecena Demetri i Persefoni, dakle radjanju i umiranju, odnosno najvecim tajnama prirode. Ako je Elevsina, ritual Elevsine, umiranje i ponovno radjanje, onda Simeon Njegovan iniciran umire i onda prolazi kroz sve one faze kroz koje prolazi i visoki inicijant Elevsinskih misterija, pri cemu su Argonautika i potraga za Zlatnim Runom u stvari simbolicna potraga za tajnama zivota i smrti. On tu tajnu, znaci, nije otkrio jer su ga Argonauti izbacili sa broda.

To je jedan momenat o kome moram voditi racuna i koji moram ispraviti ili ga protumaciti tako sto je Simeonovo vracanje u formu Crnog konja, bez obzira na njegova osecanja slobode i prirode, jedan nizi stepen u stvari, zato sto nije prosao kroz inicijaciju. On nije zadovoljio ritual, on nije zadovljio bogove, zato sto je mislio kao covek, on covekom na visem stupnju vise ne moze biti.

KOMENTAR 5.

U finalu VII knjige, naime u Epilogu gde se vracam na Turjak 1941. godine, cime zavrsavam celu knjigu, a i celo Zlatno Runo, ja ponovo preuzimam ulogu pripovedaca. Pocinjem kao sto sam zapoceo i ceo roman, prizivanjem Porodicnog Duha da pomogne u tom oprostaju od Simeona i cele moje price, a zatim, kao sto sam uradio na pocetku romana, dajem sad novu situaciju u pogledu onoga sta se zbilo - ko je ostao, ko je otisao, kako tece banket i tako dalje. A zatim lagano ulazim u samu radnju u kojoj ce radnici umesto badnjaka doneti prvi dah revolucije, govorim o sminkanju Simeonovom, sminkanju koje ce on osetiti jos u Argu, kada bude mazan govnima od bogova zato sto je zloupotrebio njihovo poverenje, izdavao se za poluboga, a bedni je, mizerni, covek, i zato sto je sporio duhovnu vrednost njihove avanture. Zatim cu imati pozar, ulogu Isidora, predaju u stvari zaveta na neki nacin, i odlazak Simeona kao Crnog konja u Alpe, u prirodu, u pramit, proslost, u praoblik.

Zavrsetak ovog Epiloga, pre nego sto dodju izvod iz "Novog vremena", prvog broja "Novog vremena" iz doba okupacije, i odija Apolonija Rodjanina, bice u stvari moj vlastiti, kao pisca, oprostaj od Simeona, od Njegovana, od Zlatnog Runa, otprilike onakav oprostaj kakav je nacinio Tomas Man na kraju Carobnog brega.

KOMENTAR 6.

Bojim se da ce biti vrlo tesko uskladiti ovu kompoziciju koju sam danas napravio sa onim mojim lucnim vremenom u kome bi istorijsko vreme, pre nego sto nastane mitsko, moralo da se sklopi 1453. godine u carigradskom predgradju Galata sa Buenos Airesom 1999. godine. Ovo zato sto smeta jedan novi momenat, a to je unosenje epizode sa Milutinovom zenidbom Simonidom, jer ona dva druga momenta, u kojima se datumi vracaju iza pada Carigrada, mogu se sklopiti sa Carigradom, naime uneti u tu epizodu kao secanje. Dakle, 1427. pa i Kosovska bitka od 1389. godine ne smetaju toj hronologiji, ali joj se protive jako i za sada ne vidim resenje, protive joj se jako godine od 1288. do 1321, dakle Milutinova vladavina u okviru koje dolazi do vencanja sa Simonidom.

Po sadasnjoj kompoziciji ja sam to prenebregao. Dao sam ovu godinu ranije, dakle ne onako kao sto sam ranije radio da se s jedne strane vreme krece od Moskopolja, pa i pre Moskopolja prema Beogradu 1941. godine u jednom pravcu, a u drugom od Moskopolja prema Carigradu, jer na ovoj drugoj liniji sada postoji protivurecnost da ja pre Carigrada imam Milutina, a u stvari trebalo bi da bude u toj drugoj liniji Moskopolje, pa zatim Teba sa Sigetom, pa zatim pad Carigrada sa secanjem na predaju Beograda Ugrima 1427. godine i Kosovsku bitku, a tu mesta nema za 1288. godinu jer bi sada ona morala doci tek na kraju i znaci da bi se Simeoni sa istorijskim vremenom razgranicili tek, odnosno jos tu, izmedju 1288. i 1321. godine, a ja tu ne vidim mogucnost za preskok na latinski odnosno na spanski, koji vidim u predgradju Galate. Naime, mogucnost ipak postoji. Postoji na Milutinovom dvoru u smislu da postoje Spanci, da se govori spanski i taj prelaz bi mogao biti iskoriscen, ali nema trgovine, nema grada, nema pocetaka novih, jer ne vidim nikako kako bih mogao sa dvora srpskog, bez obzira sto cu biti u jednoj mozda diplomatski ogranicenoj spanskoj, venecijanskoj, sredini, moci preskociti na torbarenje u Buenos Airesu 1999. godine, a da to ne izgleda krajnje, krajnje konstruisano.