KOMENTAR 238.

Racionalisticko tumacenje mita, odnosno njegova racionalizacija kako u nauci tako i u umetnosti (Grevs u Runu cini to dosta uspesno, premda nedosledno), plodonosno je, jer u njemu otkriva protoistorijske ljudske sadrzaje i izvesne vazece eticke norme. No radikalna racionalizacija iskljucuje iz mita metafizicki momenat, cak i kada prepoznaje njegove religiozne, ritualne, sadrzaje. Tako mitovi, dobijajuci na istorijskoj ubedljivosti, gube u onome sto je u njima duhovno. Unistava se njihova dvopolnost, divinstvo i antropoidnost u istoj ravni, za racun jedne nize stvarnosti. Po razumu, po kome je Argonautika gusarski pohod minijskih Grka na zlato Kolhide, odbacuje se paralelna visa stvarnost, po kojoj je Argo istovremeno plovio, odnosno u prvom redu plovio, da bi vracanjem Zlatnoga Runa ispunio volju bogova, dakle ispunio svoju sudbinu i ucinio Argonaute besmrtnicima. Moj je postupak obrnut u stvari, ja prici vracam njenu izvornu, ritualnu, vrednost. Ja mit metafiziciram, bez obzira na to sto ga umetnicki dajem kao sliku: za mene je on alegorija, ali je u stvari neka vrsta cudne autoalegorije. Ne, Zlatno Runo nije zlato, ono je u stvari najvise saznanje, saznanje svrhe kroz njeno nuzno ispunjenje.

KOMENTAR 239.

U razgovoru pre nekoliko dana, Perisic je spomenuo bezvremenost mita, ali imam utisak na jedan nacin koji je bio dosta akademski. Hocu da kazem da je ocevidno i u njegovim studijama mit igrao ulogu pomocnog sredstva u tumacenju filozofskog shvatanja istorije. Ali, toj bezvremenosti on nije pridodao onaj smisao koji ona ima u praksi dogadjanja mita, odnosno u vremenu koje u mitu postoji uprkos njegovoj bezvremenosti. Mit je bezvremen iskljucivo u odnosu na hronolosko, linearno vreme koje predstavlja kostur nase ljudske istorije. U samome mitu, medjutim, odvija se jedno vreme koje je kao i svako vreme linearno, on predstavlja, u stvari, plod spoja izvesnih uzroka kojima slede izvesne posledice, ali slede uvek iza uzroka. Jer da nije tako, da to linearno vreme i u tumacenju i dogadjanju mita ne postoji, moglo bi se slobodno pretpostaviti da je Tantal najpre stavljen u polozaj da ne moze dohvatiti vodu i ugasiti zedj, dohvatiti voce i utoliti glad, a da je tek potom uvredio i ponizio bogove, nudeci im za jelo svoga sina Pelopa.

KOMENTAR 240.

Odnos uzroka i posledice u mitu je, sa gledista empirijske logike, cudesan, ali on ima svoju logiku, koja se odvija u drugim dimenzijama logickim nego sto je to ova logika kojom se mi sluzimo, putem koje mi mislimo, i u obicnom i u svom filosofskom zivotu. Tako je i vreme mita njegovo vreme, i s njim se ne moze baratati u okvirima istorijskog vremena. Ali ako se covek u mitu nalazi, on mora postovati izvesne njegove zakone. Tako sam ja proveo dosta vremena ispitujuci razloge zbog kojih su izvesni pisci smestali u Argo izvesne junake, a druge ne. Zasto su klasicni pisci pravili jedan spisak, a klasicari kasnije neki drugi, na osnovu podataka koji su takodje bili ostavljeni kao pismeni? Zasto je toliko vremena na to potrosio jedan Grevs kada je birao svoje junake za Argo? Zasto je, na primer, sasvim pametno i ubedljivo iskljucio iz Arga Tezeja? Kako stoji sa prisustvom Autolika? U kom momentu je Herakle napustio Argo i zasto, uprkos izvesnim tvrdnjama da je on stigao do Zlatnoga Runa, - pored Orfeja - bio jedan od glavnih junaka koji su se domogli Zlatnog Runa, zasto to nije bilo mogucno s obzirom da je on u to vreme unistavao jednu od Troja?

Dakle, kao sto se vidi izvestan redosled, izvesni zakoni koji proisticu iz vremena, kao posledice toga da jedan uzrok mora stajati ispred posledice, a ne iza nje, u mitu odredjuju izvesna pravila kojih se pisac mora drzati.

Medjutim, ova protivurecnost muci. Ona kao da dovodi u sumnju, kao da unistava osnovnu pretpostavku mita, a to je njegova cudestvenost, njegova alogicnost. Naime, prividna alogicnost, alogicnost u odnosu na nasu logiku, na nasu euklidovsku logiku. Kao kad je Tezej vezan kauzalnim razlozima, dakle jednim elementom naseg istorijskog vremena, linearnog vremena u jednom mitu koje je bezvremeno, zbog toga ne moze biti na Argu. Ili isti slucaj sa Heraklom: njega u stvari ta mreza, te istorijske dimenzije, sprecavaju da se u jednom aistorijskom mitu krece kako god hoce i gde god hoce. Ti elementi, u stvari, predstavljaju sustinsku protivurecnost koju covek mora principijelno resiti. Ili ce u mit uneti istorijsko vreme, a onda dovesti u sumnju bezvremenost toga mita i pretvoriti ga zaista u jednu umetnicku sliku bez dubljeg znacenja, ili ce potpuno napustiti logiku istorije, logiku empirije, logiku vidljivog sveta, i preuzeti potpuno jednu nadlogiku mita, u kojoj ce cak i ovi kauzaliteti koji vladaju nasim vremenom biti odbaceni i zamenjeni nekim drugim kauzalitetom, dakle zaista cudom. Ne samo fizickim cudom, cudom u smislu leta Zeta i Kaleja, sinova Borejevih, za harpijama, ili onim sto je, na primer, bio kadar da uradi Orfej u okviru mita - ne, ne mislim samo na to, nego da se i postupci, i odnos posledica i uzroka, da se svi drugi elementi naseg linearnog vremena uniste i da se stvori jedna zaista krajnje neobicna prica koja ce odgovarati neobicnosti, odnosno praobicnosti mita.