Predgovor

Kako se pokazalo tokom poslednjih nekoliko godina, pored grandioznog proznog dela, Borislav Pekic je ostavio iza sebe i veliki "paralelni" opus dnevnickih zabelezaka, komentara i studija vezanih za svoj rad. Rec je o gradji izuzetne vrednosti, koju je jos sam pisac za zivota poceo da objavljuje u formi eseja, ili dnevnickih zapisa.¹Dobrotom i marom pisceve supruge, gospodje Ljiljane Pekic, koja od pisceve smrti njegovu zaostavstinu predano obradjuje i priprema za stampu, ovaj dragoceni materijal postupno postaje dostupan citaocima i tumacima Pekicevog dela. Tako je bilo moguce da se, nakon njegove smrti, objavi i skoro potpuno zavrseni roman Graditelji, kao i nekoliko drugih knjiga iz zaostavstine, pre svega dnevnickih zapisa i komentara knjiga na kojima je Pekic radio.

Vec i knjige koje su do sada objavljene iz Pekiceve zaostavstine² pokazuju da sav taj ogroman materijal, ciju smo velicinu i vaznost tek poceli da sagledavamo, predstavlja jedinstveni fenomen u nasem citalackom iskustvu. Drugim recima, da tu niposto nije rec o nekoj sekundarnoj gradji, zanimljivoj samo za znatizeljne, o knjizevno-istorijskom svedocanstvu ciji je prevashodni cilj da nam priblizi jednog velikog pisca i njegovo delo, ostajuci kao "radni materijal" iskljuceno iz tog dela. Naprotiv, sve do sada objavljene knjige iz zaostavstine potvrdjuju da na gradju iz Pekiceve radionice valja gledati kao na integralni deo njegovog autorskog projekta, kao na esejisticku, metanarativnu komponentu njegove prozne gradjevine.³ To je posebno uocljivo u tekstovima koji se neposredno odnose na nastanak pojedinih Pekicevih dela, za koja je on radio obimne pripremne studije i komentare. Iako nisu neposredan deo konacne verzije proznih celina o kojima govore, ta razmisljanja i zapisi povezuju se sa njima na poetickom planu, kao jedna vrsta unutrasnjeg, misaonog ogledala njihove dubinske strukture.

To nesumnjivo potvrdjuje i obimna gradja vezana za nastanak romana Zlatno runo. Po kompleksnosti forme, po sirini i obuhvatnosti tema i bogatstvu znacenja, ovaj roman⁴, odnosno fantasmagorija, kako Runo zanrovski odredjuje sam pisac, ili epska saga, kako cesto govori kritika, predstavlja jedinstvenu pojavu u savremenoj srpskoj prozi. Roman Zlatno runo bio je prvobitno zamisljen kao prvi deo "romejskog prstena", koji je jos trebalo da obuhvati i Crvenu fantasmagoriju, Crveni i crni, Crnu fantasmagoriju Graditelji, i Portrete i autoportrete Njegovan-Turjaskih.⁵ Nazalost, preostale delove "romejskog prstena" autor nije uspeo da dovrsi. Zlatno runo objavljivano je u periodu od 1978. godine, kada su se pojavile I i II knjiga, do 1986, kada su se pojavila dva zakljucna toma, VI i VII. I dok se prvih pet knjiga Runa pojavilo u relativno kratkom roku (III i IV tom usledili su 1980, a V vec 1981. godine), na zakljucne delove romana valjalo je cekati nekoliko godina.

Tekstovi sabrani u ovoj knjizi nastajali su uglavnom tokom 1983. godine, u vreme intenzivnog rada na VI, i posebno, VII knjizi Runa, zamisljenoj tako da u sebi sazme i kontrapunktira sva bitna pitanja otvorena u prethodnim tomovima. Moglo bi se zapravo reci da i VI i VII knjiga imaju funkciju zakljucnih delova romana, s tim sto VI knjiga dovodi do kraja zbivanja u istorijskom vremenu, dok VII zaokruzuje radnju romana povratkom u mitsko vreme. Tako su i komentari VI knjige Runa najvecim delom posveceni pitanjima vezanim za istorijsku gradju koja se obradjuje u tom delu. Najvise je reci o dva istorijska dogadjaja koja se kontrapunktiraju u ovoj knjizi, o ubistvu Aleksandra Obrenovica i Drage Masin, i o svadbi kralja Milutina i princeze Simonide. Komentari i studije VII knjige bave se kompleksnim pitanjima prirode mita, i posebno, antickim mitovima vezanim za Elelvsinske misterije i pohod Argonauta na Zlatno runo.

Za citaoce i tumace Pekicevog dela ovi komentari visestruko su vazni i zanimljivi. Najdirektnije, oni ga uvode u piscevu radionicu i otkrivaju neke tajne vezane za njegov rad. Pokazuju mu na koje je sve nacine pisac sakupljao gradju za svoje romane, kako je belezio, i kako potom prenosio u svoje tekstove. Oni otkrivaju i neke skrivene unutrasnje mehanizme samog romana, jer neposredno ukazuju na znacenjske linije kojima je sam autor davao posebnu vaznost. S obzirom na slozenost strukture Runa, takva autorova objasnjenja znacajno obogacuju citaocevu percepciju romana i olaksavaju mu razumevanje teksta. Tako citalac moze mnogo lakse, i sa vise samopouzdanja da se krece po "fikcionalnoj sumi" Zlatnog runa, kako bi to rekao Umberto Eko⁶. To, naravno, ne znaci da je citalac obavezan da sledi "uputstva" pisca, kao sto ni tekstove koji su pred nama ne treba razumeti kao "uputstvo" za citanje. Prihvatimo li Ekovu sliku teksta kao "fikcionalne sume", onda smo prihvatili i njegovu tvrdnju da je citalac slobodan da kroz tu sumu seta po sopstvenom nahodjenju, birajuci one staze koje se njemu cine najprivlacnije. Ali, citalac je na tom putu neprestano primoran da pravi izbore, koji odredjuju pravac njegovog citanja i razumevanja teksta; od toga zavisi na koji ce nacin proci kroz "fikcionalnu sumu", i sta ce uopste uspeti da vidi i da dozivi u njoj. Citalac, medjutim, ne mora uvek praviti najbolje izbore; njegov put moze biti i neka sasvim sporedna precica, koja ga brzo izvodi iz sume i lisava poznavanja njenih tajni. Nekima je i takva setnja dovoljna; ali oni drugi, koji zaista zele da upoznaju cari sume u koju su se zaputili, moraju pokusati da slede pravila koja im u tome mogu pomoci. A to su pravila koja pred njih postavlja sam tekst. Jer, svaki tekst, kaze Eko, kao deo svoje narativne strategije, generise sopstvenog idealnog citaoca, Model Citaoca, koji jedini moze da odgovori na sve zahteve tog teksta. Ne znam koliko se bilo koji empirijski citalac moze pribliziti Modelu Citaoca Zlatnog runa, znam samo da ce generacije tumaca pokusavati to da ucine. Autorovi komentari i studije za Zlatno runo mogu u tome da im pruze dragocenu pomoc.

"U VI i VII knjizi svi motivi zapoceti ili razvijani u ostalih pet knjiga moraju da budu zavrseni i razreseni. Svaka kopca mora da se zakopca. Sve ono sto se u dijalozima dogadjalo i radnje koje su otvorene, a koje zahtevaju zavrsetak u Turjaku, moraju biti zavrsene. Gradjevina mora biti potpuna, ni jedan kamen iz nje ne sme nedostajati", kaze Pekic (Komentar 20). Studije i komentari u ovoj knjizi mogu pomoci citaocu da razume nacin na koji su "zakopcane" neke vazne "kopce" u Zlatnom runu. I to ne samo one velike, koje povezuju osnovne relacije u romanu, vec i one mnogo sitnije, koje pokazuju da je ta ogromna, neobicno slozena struktura bila promisljena do svojih najmanjih detalja. Prateci nacin na koji se "zakopcavaju" razlicite vrste "kopci" u romanu, citalac naprosto mora ostati fasciniran merom unutrasnje kontrole koju Borislav Pekic ostvaruje nad tekstom. Ona se tice svih planova teksta, od formalnih do simbolickih.

Na primer, u komentarima se u nekoliko navrata govori o ulozi koju u romanu imaju glasovi Njegovan-Turjaskih, preko kojih se u karakteristicnu proznu naraciju unose elementi dramske forme i unutrasnje dinamike dramske radnje, sto na formalnom planu direktno narusava mogucnost jednostavnog zanrovskog imenovanja teksta. Na znacenjskom planu, ovim glasovima i njihovim visestrukim i viseznacnim komentarima, razbijaju se unutrasnji monolozi Gazda Simeona, i svih drugih Simeona koji kroz Gazdu govore. Tako glasovi Njegovan-Turjaskih postaju i jedan od znacajnih cinilaca u gradjenju Zlatnog runa kao dijaloskog romana u Bahtinovom smislu reci, jer neposredno pokazuju na koliko se razlicitih, medjusobno nepomirljivih stanovista, razlaze njegovanska porodicna ideologija "racunskog" nacina zivota. Kako pokazuje Komentar 19, ti glasovi na kraju treba da se pretvore u neku vrstu antickog hora, cime se u Runu uspostavlja jedna vrsta intertekstualne relacije sa antickom tragedijom. Na poetickom planu, ova veza moze biti shvacena kao jedna od indikacija citaocu na koji nacin da cita tekst. Preko nje se, istovremeno, sam Pekicev roman situira u odnosu na tradiciju pisanja utemeljenu na grckoj tragediji. Kao neposredna reinterpretacija price o Argonautima, sama VII knjiga Runa vezuje se uz dugi niz dela iz zapadnoevropskog kulturnog kruga koja svoju gradju nalaze u mitskom nasledju anticke Grcke. Kao simbolicka evokacija price o traganju za smislom zivota, koja u mitu trazi odgovore na osnovna pitanja ljudske egzistencije, Zlatno runo se kao celina vezuje uz grcku tragediju kao ugaoni kamen jedne tradicije pisanja iz koje je, u krajnjoj liniji, proizisla evropska kultura.

Unutrasnji mehanizmi kontrole teksta koju Pekic uspeva da ostvari u Runu mogu se najbolje pratiti na nivou detalja. Uzmimo za primer belu fleku koja se neposredno pred smrt pojavljuje na celu Simeona Gazde (Komentar 74 - Zlatno runo VI, str. 340 i 359). Sasvim racionalno, njegovi sin i snaha u tome vide mrtvacku fleku, koju zure da nasminkaju kako ostali ukucani, na sam Bozic, ne bi shvatili da je mrtvac u kuci. Preko te bele fleke, medjutim, uvodi se citav kompleks slozenih znacenja, koja citalac moze da rekonstruise tek naknadno, kada zavrsi citanje citavog Runa i kada dobije mogucnost da konacno poveze sve "kopce" u tekstu. Tada Stefanovo i Emilijino sminkanje fleke prestaje da bude samo pokusaj da se za nekoliko casova odlozi javno saopstenje o Gazdinoj smrti. Ovaj cin otkriva njihovu pripadnost racionalistickom svetu svih Simeona, odnosno svih Njegovana, onom istom nacinu gledanja na svet koji je jos Noemis pokusao da uvede na Argo. U suocavanju sa smrcu, kao najvecom tajnom, oni reaguju "racunski", pokusavaju neometano da okoncaju svoju kucnu svetkovinu.

Bela fleka, medjutim, koja se pojavljuje na Gazdinom celu, jeste i znak njegove veze sa prvobitnim Arionom, konjem od kojeg su potekli Kentauri. Tako se poslednji Simeon u genetskom lancu povezuje sa prvim pretkom svih Njegovana. Arion, koji je bio sav crn, imao je takodje na celu jednu belu fleku, koja je predstavljala znak njegove nesavrsenosti, prvi razlog njegove zelje da se promeni i da napusti svoje konjsko oblicje. Arion je pozeleo da bude covek, i tako je zapocela njegova metamorfoza, koja ce ga, u ljudskom liku, odvesti u pakao istorije. Tragajuci za svojim Zlatnim runom, njegovi potomci Simeoni zudeli su da predju obrnuti put, da se vrate u svoje prvobitno, konjsko oblicje, sto ce Simeonu Gazdi na kraju i uspeti. U trenutku svoje smrti, on se pretvara u Crnog konja, savrsenu formu, bez i jedne belege. Tako njegova predsmrtna bela fleka na celu postaje i simbol rastanka sa nesavrsenom formom u kojoj su Simeoni trajali u istorijskom vremenu.

Na drugoj strani, pokusaj Stefana i Emilije da maskiraju belu fleku na Simeonovom celu priziva u citaocevo secanje i neke od kljucnih prizora iz III knjige Runa. Rec je o epizodama u kojima je Simeon Sigetski sminkao mrtvog Sulejmana Velicanstvenog kako bi se od zamorene turske vojske pod opsednutim Sigetom barem za neko vreme sakrila sultanova smrt. Tako se ovde sklapa jos jedna unutrasnja "kopca" koja visestruko usloznjava znacenje ove kratke scene i naoko nevaznog detalja sminkanja Gazde koji je na samrti.

Tema sminke i sminkanja, jedna je od najznacajnijih u citavom Runu. Ona se razvija kroz svih sedam knjiga, i moglo bi se reci da je sudbina svih Simeona na neki nacin bila povezana sa sminkom i sa sminkanjem, bilo najneposrednije, u doslovnom smislu reci, ili na simbolicki nacin. U jednom periodu svog postojanja Firma Simeon & Sin bavila se upravo pravljenjem i prodajom sminke, koja ce se kasnije pretvoriti u citavu industriju boja… Na jednoj strani, sminka je roba kojom Simeoni trguju i tako pokusavaju da dodju do svog Zlatnog runa. Iduci tom linijom, mi je moramo posmatrati kao deo materijalnog sveta, za koji su se oni opredelili. Na drugoj strani, medjutim, koriscenje sminke pretpostavlja odredjeno umece koje izlazi iz okvira "racunskog" zivota. Simeon Sigetski bio je pravi umetnik sminke, a svi Simeoni, bez obzira na to cime su se bavili, vladali su ovim umecem. Tako poznavanje sminke i sminkanja postaje jedna od manifestacija kentaurske prirode Njegovana, koji zive po pravilima "racunskog" zivota, ali jednim delom svoje duse uvek strasno zude za onim cega su se odrekli, za svetom nematerijalnih vrednosti. Ta se zudnja, kao sklonost prema umetnosti, iskazuje na razlicite nacine. Simeon Moshopolit je bio umetnik-grncar, a Simeon Adrijanopoljski umetnik-glumac.

Motiv sminke ima i druga znacenja. On se povezuje sa kompleksnim znacenjima koje ima maska, sa potrebom da se doslovno sakrije sopstveno lice, ili da se, na simbolickom planu, "prefarbaju", prikriju pravi motivi i razlozi necijeg ponasanja. Na ovoj ravni, sminka se povezuje i sa cuvenom simeonskom "striklom", koju oni prevlace preko noseva i lica svojih protivnika.

Kao i svi ostali sredisnji motivi u romanu, i sminka se povezuje sa mitom. Komentari pokazuju da je za Noemisa sminkanje bilo jedna vrsta racionalnog maskiranja. On se mazao konjskim izmetom da bi smrdeo onako kao sto smrde Kentauri, zeleci time da obmane svoje saputnike na Argu, da i njima i bogovima koji su Argo poslali na put prevuce simeonsku "striklu" preko nosa. Kada Argonauti otkriju da je Noemis varalica, oni ga vezuju za jarbol i simbolicno mazu izmetom (Komentar 50). To je obredni cin unizavanja, obelezavanja uljeza uz pomoc sminke/maske da bi se i na takav, sasvim ocigledan nacin, pokazalo da je on drugaciji i da ne pripada tu gde se nasao.

Noemisovo vezivanje za jarbol na Argu ima brojne replike u istorijskom iskustvu mnogih Simeona. Najdirektnija je ona u kojoj se opisuje kako su Simeona Lupusa, kao malog decaka, decaci u Kragujevcu vezali za neki kolac i namazali govnima, ciji miris nikada vise nije uspeo da istera iz nozdrva. Nakon sto procita VII knjigu Runa, citalac ce shvatiti da taj miris ima mnogo dublje poreklo, da je to trag mirisa koji je jos iz mitskih vremena ostao u nosu svih Njegovana. Jarbol za koji je bio vezan Noemis na Argu, prepoznaje se i u kolcu na koji je doslovno bio nabijen Simeon Moshopolit, kao i u fotelji za koju je Emilijinom pribadacom pricvrscen umiruci Simeon Gazda.

Kako pokazuju komentari VII knjige, Pekic je u zakljucnom delu Zlatnog runa reinterpretirao Argonautiku sa namerom da pokaze kako upravo u mitu valja traziti najdublja znacenja njegovog romana. Na neki nacin, ovi tekstovi govore i o u putu koji je sam autor presao radeci na Runu. Davne 1979. godine, kada su se pojavile dve prve knjige Runa, Pekic je ovako govorio o svom romanu: "Rodjen sam i odrastao u gradjanskoj porodici i moje mi uspomene iz detinjstva - vrlo srecne, uostalom - ne govore nista o nekom propadanju, osipanju i putrefakaciji koja bi prema istoriografiji trebalo da karakterise poslednje godine medjuratnog perioda, godine, dakle, koje, makar i u ogranicenom obliku, pamtim. Bio sam kao i Simeoni s njihovim potomcima u Turjaku 1941. 'konzerviran u osecanju sopstvene nepovredivosti'. Kad je istorija vrlo grubo opovrgla ta moja ubedjenja, osetio sam potrebu da ustanovim sta se to, zapravo, i zasto dogodilo. Povod je, dakle, bio sasvim intiman. I na toj svojoj licnoj istrazi radim ima vec blizu trideset godina. Prva genealogija Njegovana-Turjaskih, koja je do sada pretrpela srazmerno male izmene, nosi datum '1952'. Tada su napisani i prvi tekstovi. (…) Tokom rada, medjutim, licni motivi otisli su sve dublje u pozadinu inspiracije, dok nisu sasvim zaboravljeni. Postalo mi je savrseno svejedno kako se i zasto sve to dogodilo u smislu nekog razjasnjenja sebi, u smislu tumacenja moje vlastite sudbine, postalo mi je vazno da protekle stvari vidim iznutra, u samom njihovom razvoju (kako sam u Dnevniku zabelezio), da ih snimim iz njih samih, da to mrtvo vreme, pomocu imaginacije, ako je moguce, prozivim. Da ga prozivim ne kao Borislav Pekic, vec kao svaki od Simeona koji su, jedan za drugim, stajali na krmi porodicnog Arga u vecnom traganju za balkanskim Severozapadnim prolazom (Virioditikos diadromos) i Zlatnim runom (Hrosomolon Deras) zivota.

Tako je Runo postepeno postalo hronika, ili bi bolje bilo reci - fantasmagorija o Simeonima, Njegovanima, Cincarima, a kroz njih subjektivna vizija istorije gradjanske klase, Beograda, Srbije."⁷

Nema sumnje da se Zlatno runo u nekim svojim bitnim znacenjskim slojevima mora citati upravo na ovaj nacin, kao Pekiceva "subjektivna vizija istorije gradjanske klase, Beograda, Srbije". Tako postmatrano, Zlatno runo ima vaznost sredisnjeg teksta ove vrste u savremenoj srpskoj prozi, koji pomice granice zanra i redefinise pojam istorijskog romana. Zanrovski, o Runu mozemo govoriti kao o izuzetnom primeru istoriografske metaproze, u onom znacanju koje tom pojmu daje Linda Hacn.⁸

Na drugoj strani, kada se znacenja romana preko VII knjige neposredno povezu se mitskim izvorima, onda Beograd, Srbija, pa i Balkan, postaju samo geografske odrednice unutar kojih se odvija Pekiceva "velika prica" o istoriji civilizacije, o razlozima i smislu naseg postojanja.

Pekiceva "velika prica", medjutim, ne pretenduje na to da bude monolitna, ni monoloska. Ona, kao jednu od osnovnih pretpostavki, ukljucuje u sebe i sumnju u mogucnost da, "velika prica", uopste bude konstituisana. U tom smislu, Pekicevo delo moze biti jedan od izuzetno dobrih primera postupka o kojem govori Linda Hacn, objasnjavajuci inherentnu paradoksalnost postmoderne proze. Rec je o istovremenom koriscenju i iskrivljavanju, odnosno o istovremenom ustanovljavanju i subverziji kljucnih pojmova i nacela kojima se postmoderni autori koriste. Takav paradoksalni, ironijski odnos karakterise i stav postmodernih autora prema takozvanim velikim sistemima, na koje se ovi autori pozivaju, dovodeci u pitanje njihove osnovne pretpostavke.

Komentari i studije za VI i VII knjigu Zlatnog runa donose novi materijal o autorovom radu na romanu, koji opravdava ovakav pristup Pekicevom delu. Za takvo citanje posebno su znacajni odeljci koji govore o mitu i o prirodi mita, i koji donose novu gradju od velike vaznosti za razumevanje mita kao okosnice citavog Pekicevog dela⁹. Tu se ponovo potvrdjuje da se Borislav Pekic neprestano vracao mitu kao osnovnom obliku iskazivanja najdubljih ljudskih saznanja o prirodi zivota i smrti. Kao sto pokazuje Beleska 97, Pekic je u mitoloskim dogadjajima video "osnovu sveta", na kojoj sve pociva. Sam mit shvacen je ne samo kao "oblik saznanja" vec "i kao oblik bivstvovanja", koji ne treba smestati u neku bezvremenu proslost. Pekic trazi nacin da "obuhvati mit i vreme u istu kategoriju", pa zato govori o svevremenosti mita, koja ukljucuje podjednako proslost, sadasnjost i buducnost (Beleska 96).

"Ono sto ja cinim u stvari je nesumnjivo remitologizacija i pokusaj da se drustvena istorija i drustvena buducnost, buducnost coveka, objasne njegovom najdubljem prosloscu, gde je skrivena njegova pokretacka istina", kaze Pekic u Belesci broj 89, gde nalazimo, nesto kasnije i ovo: "Dakle, mit nije misljenje o zivotu, mit je u stvari zivljenje u slikama izrazeno". Na ovaj nacin, mit (ponovo) postaje najdublja riznica osnovnih saznanja kojima covek o sebi raspolaze i kojima se mora vracati da bi razumeo svoju sudbinu. Ta saznanja njemu nisu jednostavno dostupna, niti svako moze doci do njih. Ako govorimo o covecanstvu, valja razumeti, smatra Pekic, da su ona najbitnija, i istovremeno najtajnija znanja pohranjena duboko u ljudsku podsvest, i da covek mozda cak i nema nacina da o njima ljudskim jezikom govori. To se najjasnije vidi u Pekicevom razumevanju tajne vezane za Elevsinske misterije. Dok vecina tumaca smatra da je ucesnicima bilo najstroze zabranjeno da bilo kome govore o obredu inicijacije kroz koji su prosli, Pekic je uveren da oni to nisu ni mogli ciniti: oni se jednostavno nicega nisu secali, sva znanja o tome sta im se u misterijama dogodilo odlazila su duboko u njihovu podsvest (Komentar 58).

Kako pokazuju komentari i studije za VII knjigu, upravo Elevsinske misterije i tajna zivota i smrti, radjanja i umiranja koja je u njihovom sredistu, predstavljaju onu osnovnu referentnu tacku za koju se vezuje citavo Runo. Za Borislava Pekica to je bio najdublji i najbitniji znacenjski sloj romana, prema kome vode svi slozeni unutrasnji tokovi njegove velicanstvene gradjevine. Tako se, prema ovim komentarima, citavo Zlatno runo moze citati kao povest o dvostrukoj inicijaciji kroz koju prolazi glavni junak Runa, Noemis/Simeon. Prva od te dve inicijacije odvija se u mitskom vremenu, kada Demetra ponudi Kentauru Noemisu da pojede svetu Hijeru, pruzajuci mu tako mogucnost da, kao prvi covek iniciran u Elevsinske misterije, prodje kroz obrednu smrt i bude uveden u novi oblik zivota. Ta inicijacija, medjutim, ostaje neuspesna jer je Noemis svetom obredu pristupio necist, uprljan krvlju u Heraklovom sukobu sa Kentaurima. Zato Noemis umesto u zivot biva uveden u smrt, sto se ovde izjednacava sa njegovim vracanjem iz mitskog u istorijsko vreme; to je pakao ljudske istorije.

Na drugoj strani, Simeonovo bivanje u istorijskom vremenu, koje mi pratimo kao smenu brojnih generacija Njegovana, zavrsava se takodje obrednom inicijacijom glavnog junaka, ovoga puta uspesnom. Uz pomoc svete vatre, u trenutku smrti, Simeon napusta svoj ljudski oblik da bi se pretvorio u savrsenu formu, Crnog konja bez ijedne belege. Time on zauvek napusta istorijsko vreme i konacno odlazi u svevremenost mita. Povezivanje Elevsinskih misterija sa Argonautikom izvedeno je ovde na osnovu Pekicevog tumacenja Zlatnog runa kao simbola one iste vrhovne tajne koja je u sredistu misterija. Zlatno runo je zapravo simbol besmrtnosti, odnosno tajne vecnog zivljenja, koja istovremeno daje odgovor na pitanje o njegovoj svrsi.

Nema sumnje da ce ovako jasno ocrtan znacenjski okvir Runa predstavljati neobicno podsticajno polaziste za nova citanja ovog sredisnjeg, najkompleksnijeg Pekicevog dela. Na primer, navedena beleska o odnosu vremena i mita otvara novu perspektivu za tumacenje simeonskih putovanja kroz vreme, buduci da ona ne ukljucuju samo povratak u proslost, koji bi se mogao po relativno jednostavnom obrascu tumaciti kao secanje nasledjeno od predaka. Simeoni imaju povremeno i vizije koje ih vode u buducnost, sto se onda moze objasniti upravo "svevremenoscu mita", koja povezuje i proslost i buducnost. A simeonske vizije buducnosti, isto kao i secanja na duboku proslost, postaju tacke preseka u kojima se sustice mitsko i istorijsko iskustvo, i koje za razumevanje romana imaju posebnu simbolicku vaznost.

U ovoj prilici, medjutim, zelim da ukazem na jednu od mogucnosti citanja i Zlatnog runa, i ovih komentara, koja se oslanja na teorijske postavke iz studije Linde Hacn. Borislav Pekic je jedan od autora koji su oduvek bili izrazito kriticni prema svim velikim ideoloskim sistemima, posebno onima koji pretpostavljaju nasilno usrecivanje ljudi, naroda, pa i citavog covecanstva. Jos od Vremena cuda, u kojem se mit o najslavnijem cudotvorcu hriscanskog sveta koristi kao osnov snazne alegorijske price o tome da se ljudi ne mogu na silu spasavati, niti uciniti srecnima, izrazito kriticki odnos prema nasilnom delovanju ideologije obelezava celokupno Pekicevo delo kao jedna od njegovih najizrazitijih konstanti. Odbacujuci velike ideologije zapadne civilizacije, Pekic se okrenuo mitu, trazeci u njemu osnovu za alternativnu "veliku pricu" o ljudskoj vrsti i njenoj sudbini. Jer, to je ono sto njega zapravo zanima, cemu na koncu vode sva njegova antropoloska i kulturoloska traganja u proznoj formi.

Tome u prilog govore i materijali koje nalazimo u ovim komentarima i studijama za VI i VII knjigu Zlatnog runa. Oni svedoce ne samo o ogromnom zanimanju koje je Borislav Pekic gajio prema mitu - pre svega onom iz vremena klasicne Grcke, ali i prema mitovima drugih kultura - vec i o velikom postovanju mudrosti koju je u mitskim izvorima prepoznavao. Pa ipak, nacin na koji se ovi izvori koriste u njegovim tekstovima pokazuje da je Pekicev odnos prema mitu bio krajnje slozen i viseznacan, i da bi se lako mogao opisati upravo onim terminima koje Linda Hacn koristi da okarakterise odnos postmodernista prema velikim idejnim sistemima nase civilizacije: koriscenje i iskrivljavanje, uspostavljanje i subverzija kao paradoksalno jedinstvo u pristupu.

Ovo se lako moze pokazati na primeru osobenog pripovedackog postupka upotrebljenog u VII knjizi Zlatnog runa. Citava prica o Argonautima, odnosno skoro cela VII knjiga ispripovedana je iz specificne vizure nepouzdanog pripovedaca, odnosno iz perspektive posmatraca ogranicene vizure. Vecina opisanih dogadjaja prezentirana i protumacena u skladu sa osobenom vizurom samog Kentaura Noemisa, koji ne veruje u svet bogova i koji svemu sto oko sebe vidi trazi neko racionalno objasnjenje. Povremeno, ta su racionalna objasnjenja toliko komplikovana i neverovatna da bi vec i ona, sama po sebi, morala svog tvorca da navedu na sumnju u zakljucke koje on iz njih izvodi, ali on ipak dosledno istrajava u svom racionalizmu. To je bila osnova za jedan narociti postupak oneobicavanja, koji se oslanja na prethodna citaoceva znanja o klasicnim mitovima, i gde se naglaseno ironijski efekti ostvaruju tako sto se tom znanju suprotstavlja jedna izokrenuta slika mitskog sveta. Drugim recima, mitski svet klasicne Grcke predstavljen je u VII knjizi Zlatnog runa iz perspektive jednog racionalnog uma, koji ne pristaje na postojanje cuda, i koji sve sto vidi zeli da svede na okvire neke pretpostavljene ljudske mere.

Valja, medjutim, odmah naglasiti da Noemis nije pravi pripovedac u VII knjizi Runa, vec je to, i u prethodnih sest knjiga, sam Borislav Pekic, koji nekoliko puta u toku razvoja radnje romana i eksplicite preuzima pripovedacku ulogu. Ali pripovedacki status, medjutim, nije nimalo jednostavan. Pekic je u romanima prisutan barem na tri nacina. Prvo, kao implicitni autor, u onom znacenju koje tom pojmu inicijalno daje Vejn But. Potom, Pekic se pojavljuje kao pripovedac, koji tu ulogu prihvata po nalogu Porodicnog Duha, kako bi mogao da svedoci o kljucnim dogadjajima iz porodicne istorije Njegovana. I konacno, on se pojavljuje kao jedan od likova u romanu, jer za sebe kaze da je i sam, kao desetogodisnji decak, prisustvovao porodicnom skupu u Gradscini, na Badnje vece 1941. godine.

Necemo, u ovoj prilici, ulaziti u komplikovane relacije izmedju ove tri Pekiceve uloge u romanu, niti u pitanju razvoja odnosa implicitnog autora i pripovedaca u Runu, koja se na poetickom planu postavljaju i kao pitanja autorske kompetencije nad tekstom. Neophodno je, medjutim, na neki nacin ustanoviti razliku izmedju Noemisove i pripovedaceve perspektive u samom tekstu VII knjige, pa se ovde valja za trenutak zadrzati na razlici koju Slomit Rimon-Kenan pravi izmedju pripovedanja i fokalizacije. "Prica je predstavljena u tekstu posredstvom neke zprizmez, zperspektivez, zugla gledanjaz, koje verbalizuje pripovedac, ali koji ne moraju nuzno biti njegovi. (…) Sledeci Zeneta, ja to posredovanje nazivam zfokalizacijaz."¹⁰ Iako se pojava fokalizacije ovde u velikoj meri poklapa sa mnogo poznatijom tackom gledista, pa se i sama Rimon-Kenan u svom tumacenju fokalizacije cesto poziva na Borisa Uspenskog, ona naglasava kako se opredelila za ovaj prvi termin, jer se u mnogim poznatim tumacenjima tacke gledista zanemaruje razlika izmedju govorenja i posmatranja. "Govorenje i posmatranje, naracija i fokalizacja, mogu, ali ne moraju, biti pripisani istom ciniocu", kaze ona, i potom, nesto kasnije, ponovo naglasava: "U principu, fokalizacija i naracija jesu razlicite aktivnosti". Ako sledimo ovu podelu, koja se u tekstu moze lakse pratiti kada postavimo dva jednostavna pitanja, "ko gleda", i "ko govori", onda u slucaju VII knjige Zlatnog runa mozemo reci da je fokalizator Noemisova svest, odnosno da je Noemis onaj koji "gleda", dok je onaj koji govori - sam Borislav Pekic u ulozi pripovedaca.

Perspektiva iz koje Noemis, kao srediste svesti u VII knjizi Runa, posmatra i razumeva dogadjaje u koje je i sam bio ukljucen, suzena je i iskrivljena, jer se ona konstituise iskljucivo na pretpostavkama jedne racionalno utemeljene materijalisticke civilizacije. Noemis je, kako Pekic kaze, predstavnik "racunskog" pogleda na svet, prema kome sve sto postoji mora imati i svoju vrednost koja se moze izraziti brojkama. Zato je njemu potpuno nerazumljivo to da su heroji i polubogovi, medju kojima se nasao na Argu, liseni svake brige za svakodnevicu i za sticanje materijalnih dobara. Zlatno runo, po koje su Argonauti posli, za njega je bilo neko konkretno materijalno bogatstvo, rudnik zlata, ili nesto slicno tome, sto ga je i navelo da krene na pohod zajedno sa njima. Tako je pristupanje Argonautima bilo Noemisov prvi "sjajni plan" za brzo bogacenje, kakvih je kasnije, u istorijskom iskustvu Simeona, bilo toliko mnogo, i koji su, poput ove mitske Argonautike, po pravilu bivali neuspesni.

Buduci da Noemis nije verovao u bogove, niti u cuda, on je u svemu sto se oko njega desavalo tezio da vidi obicne, racionalno objasnjive pojave, dok je svoje saputnike na Argu posmatrao kao grupu cudaka, koji svojim neobicnim ponasanjem zele od njega da sakriju prave razloge svoga pohoda. Heroji i polubogovi vidjeni su kao pra-uzor "nebeske skitije", koja ce kasnije, u istorijskom vremenu, u nekoliko navrata napadati i ugrozavati simeonski posed. Uprkos svojim izuzetnim mocima, oni su iz Noemisove perspektive opisani kao grubijani koji provode vreme hvalisuci se; uvek spremni za kavgu, oni olako vade maceve, a jedu i piju ne hajuci mnogo za to kako da sami obezbede sve ono sto im je potrebno. Njihov govor njemu izgleda smesan, njihova logika mu je potpuno strana. Noemis cak ni u Orfejevoj pesmi ne prepoznaje bozansku lepotu kojoj se klanjaju sva ostala ziva bica, sto ga odredjuje kao bice liseno estetskog osecanja i mogucnosti da razume tajne umetnosti.

Da bi mogao da se pridruzi Argonautima, koji su svi bili bozanskog porekla, Noemis je morao da se i sam predstavi kao izuzetno bice, pa je za sebe ustvrdio da je Hironov sin, potomak mitskih Kentaura, sto znaci loze koja potice od samog Krona. Ali, kako Pekic naglasava, problem nije bio u tome sto se Noemis lazno predstavljao izmisljajuci za sebe bozansko poreklo, jer on je zaista bio potomak Kentaura i Hironov sin. Njegov greh je bio u tome sto on sam nije verovao u to poreklo, kao sto nije verovao ni u bogove, ni u cuda. Time je Noemis zapravo ponistio bozansku prirodu svog porekla i presekao vezu koja ga je spajala sa svetom ne-materijalnih vrednosti.

Poricuci postojanje bogova, kao i sopstveno bozansko poreklo, Noemis se opredelio za drugaciji put, koji ce potom, u istorijskom vremenu, slediti svi Simeoni. To je put trgovine i "racunskog" zivota. Na simbolickom planu, to je put zanemarivanja duhovnih vrednosti i alternativnih moci coveka u ime jedne materijalisticke civilizacije, za koju ce se opredeliti ljudska vrsta, a posebno ce se tog puta dosledno drzati onaj njen civilizacijski ogranak koji je predvodila i oblikovala gradjanska klasa.¹¹

Sudeci prema komentarima, prihvatanje Noemisove vizure, prepoznatljivo u najvecem delu VII knjige Zlatnog runa, pre svega je u funkciji postupka oneobicavanja, koje samo pripovedanje treba da ucini zanimljivijim. Napomene o Noemisu u komentarima i beleskama uglavnom su negativne. I u samom tekstu VII knjige ima vise indicija koje upucuju na autorov negativan odnos prema junaku. On je predstavljen kao lazljivac i prevrtljivac, racundzija, spreman na sve kada je u pitanju njegov interes. Iako je vrlo brzo shvatio da je upravo on osoba koja je svojim prisustvom obesvetila Argo i dovela u pitanje citav poduhvat, on i dalje izlaze opasnosti, pa i pogibelji svoje saputnike kako bi se ipak docepao bogatstva za kojim zudi.

Negativan odnos prema junaku u VII knjizi dostize vrhunac u poglavlju nazvanom "Saldo deveti: Crno more i opet Kentaur Noemis, Argonaut, ili kako se rodila moc". Ovo poglavlje moze se zapravo citati kao replika Orvelove 1984, odnosno kao rekonstruisanje osnovnog obrasca prema kome se ponasaju svi tirani i tiranski umovi koji zele da dosegnu apsolutnu moc i potpunu kontrolu nad drugima. Kako bi uspostavio i zadrzao kontrolu nad brodom, Noemis ovde pokrece neke osnovne poluge totalitarne vlasti. On unosi osecanje nesigurnosti medju svoje saputnike i okrece ih jedne protiv drugih; uvodi nova pravila ponasanja koja Argonaute treba da pretvore u "herojsku zajednicu". Konacno se, kao jedno od znacajnih orudja nove vlasti, stvara i novi jezik tako sto poznate reci dobijaju nova znacenja. Veza sa Orvelovim "novogovorom" vise je nego ocigledna, ali to nije samo literarna asocijacija, vec i podsecanje na stvarna istorijska iskustva totalizujuceg delovanja ideologije na planu jezika. Jer, jezik je taj koji nam daje moc da ovladavamo svojim iskustvom, i koji tom iskustvu daje legitimitet, pa promena jezika znaci promenu istine o svetu. To se potvrdjuje na kraju plovidbe, kada Noemis bude konacno prepoznat i izbacen sa Arga. "Pesma nikada ne laze, i kada se drugome cini", kaze Orfejeva glava u Hadu, razgovarajuci sa Noemisom. Kao istina o pohodu na Zlatno runo ostace zapamceno samo ono sto je zabelezeno u pesmi, pa se Noemisovo izbacivanje iz mita i povratak u istoriju potvrdjuje i time sto je izbacen iz Orfejeve pesme o Argonautima; tu vise nema njegovog imena, ono nece ostati zapisano za vecnost.

U tekstu VII knjige, medjutim, postoje i mesta koja u velikoj meri relativizuju negativan odnos prema Noemisu, pa samim tim i prema njegovom nacinu razumevanja prirode bozanskog i herojskog sveta u kojem se nasao. Na primer, o prirodi herojskog kodeksa vrednosti i cuvenim Radovima, u nekoliko navrata govori se sa ironijom i kritickom distancom koje ocigledno ne poticu od Noemisove iskrivljene, ocudjujuce vizure. Ovi komentari su cesto dati u zagradama, cime se dodatno ukazuje na njihov poseban status u tekstu. Tako se na pocetku Salda sedmog, na primerima iz Herkulovog zivota pokazuje kako besmrtni heroji, svesni vaznosti svog poslanja na zemlji, strogo kaznjavaju obicne smrtnike ako im nije odata duzna posta. Sami smrtnici, medjutim, koji uglavnom i ne zele nista drugo do "na miru proziveti, kroz zivot se suv kao pas kroz rosu provuci", cesto bivaju dovedeni u situaciju da se o heroje ogrese a da pri tom nisu svesni ni velicine ni prave prirode svoga greha.¹² To ih, naravno, ne moze sacuvati od kazne, koja cesto izgleda sasvim neprimerena onome sto su ucinili, kao u slucaju Herakleovog ucitelja Lina, koji biva ubijen samo zato sto je prekoreo svoga ucenika. Jetka ironija ovog komentara ocigledno ne pripada samom junaku, vec se mora pripisati pravom pripovedacu, odnosno implicitnom autoru, Borislavu Pekicu. Ovo je jos izrazitije u jednom od komentara datih u zagradama u Saldu cetvrtom, kada se govori o smislu i ciljevima herojskog zivota na nacin koji omogucuje da se kao nalicje herojske slave prepozna ljudska tragika: "Cilj herojski ostvarivao se pomocu takozvanih Radova, necuvenih, smrtnicima nedostpnih poduhvata koji su iziskivali i odgovarajuce zrtve. Pravde radi, behu one podeljene medju herojima i obicnim ljudima: prvi su podnosili zrtve obavljajuci ih, drugi zbog njih stradajuci. Ali to bese jedini nacin da se i smrtnici ukljuce u veliko Delo."¹³ U ovakvim komentarima nije tesko prepoznati ironijsko poredjenje herojskih Radova sa usreciteljskim poduhvatima poznatim iz ljudske istorije, cime se istovremeno otvara prostor za kriticko citanje mita na isti onaj nacin na koji se mora kriticki citati ljudska istorija.

Ova znacenjska linija u VII knjizi Zlatnog runa dovedena je do vrhunca u prizoru sudjenja Noemisu, pred Persefonom i Hadom. Govoreci u svoju odbranu, Noemis optuzuje bogove da su oni pravi krivci za sve sto se njemu pripisuje kao greh, jer su oni oduzeli ljudima slobodu i dostojanstvo i pretvorili ih u svoje igracke. A bozanska zabava, kaze Noemis (prizivajuci nam u secanje Kljuc nebeski Leseka Kolakovskog), uvek znaci stradanje nevinih ljudi. Noemis podseca bogove da je nekada zivela drugacija rasa ljudi, koja nije verovala u bogove i nije zavisila od njih. To je bila Velika Atlantida prvog covecanstva, koju su bogovi unistili jer nije htela da im se podredi. Tada su oni stvorili novu rasu ljudi. "Bez imanja i znanja. Prepadnuta, zbunjena, neuka, nevicna rasa koja nista ne nasledi do mutnog secanja na minulu srecu i zudnje da se opet do nje domogne. Lako bednike takve naterati bese da zive po Pravilima", kaze Noemis Persefoni, optuzujuci bogove da tim ljudima nisu ni zeleli stvarno da pomognu, jer bi onda ponovo ostali bez mogucnosti da se mesaju u njihove zivote. "Mogli ste nam pomoci da na noge stanemo(…). Izabraste da nas sebi za igru uzmete. Zloupotrebili ste sudbinu svoju i zato cete nestati. Od Boga koji ne radi nista gori je samo Bog koji rdjavo radi, kao vi sto ste radili. Zato cete nestati velim. Mozda cemo nestati i mi, ljudi, ako svoju sudbinu zloupotrebimo, ali do toga ima vremena. Najpre je moramo upoznati. Saznati ko smo, sta smo, zasto smo."¹⁴

Noemisova odbrana pred bogovima formulisana je tako da se u njoj pretapaju autorovo i junakovo stanoviste. Pozivanje na Atlantidu, koja je za Pekica bila mitska slika jednog drugacijeg covecanstva, koje je imalo mogucnost da svoj razvoj usmeri u drugom pravcu, a ne prema stvaranju materijalisticke, robotske, odnosno, "racunske", simeonske civilizacije¹⁵, ima ovde poeticku vaznost. Ono Noemisov govor izdvaja kao jednu od kljucnih referentnih tacaka za razumevanje citavog romana. U tom smislu valja razumeti i pitanja koja se tu formulisu kao prevashodno vazna za ljudsku rasu. Ona nas, na jednoj strani, vracaju na prvobitnu tajnu, sakrivenu u Elesinskim misterijama. Na drugoj strani, preko njih se i citava ljudska istorija simbolicki predstavlja kao vecita Argonautika ciji je cilj da, sa Zlatnim runom, nadje odgovore na ova pitanja.

Na pocetku Salda petog u VII knjizi, razmatra se na Argu i pitanje prave prirode Zlatnog runa po koje su Argonauti posli. Noemis veruje da Runo predstavlja neko materijalno bogatstvo, ali on to ne sme glasno da kaze. Neki od Argonauta smatraju da ono znaci besmrtnost, drugi da donosi saznanje smisla i svrhe zivota; Orfej, koji jedini medju njima ima moc da pesmom dopre do skrivene sustine stvari, "drzi da ce to biti dusevni, pa mozda i telesni preobrazaj u neki nov oblik i novi zivot za nesavrsene, a povratak u srecno nistavilo za savrsene". Kako pokazuje i zavrsetak VII knjige runa, Simeonov preobrazaj u Crnog konja, i komentari koji o tome govore, Orfejev odgovor najblizi je onome koji i sam Pekic smatra pravim. Noemis nije umeo racionalno da dodje do njega, ali je uspeo da ga pronadje kroz svoju drugu inicijaciju, simeonsko trajanje kroz istoriju.

Kada je Noemisu u govoru pred Persefonom bilo dato da sazme povest ljudske vrste i formulise put kojim ona moze da krene trazeci svoj unutrasnji smisao, on je ocigledno bio u bitno drugacijem polozaju od onog u kojem ga cesto nalazimo tokom radnje romana. Dok je u razlicitim fazama svoje Argonautike, mitske kao i istorijske, cesto bivao unizen, bilo zahvaljujuci sopstvenim delima (kada svoj zivot podredjuje "racunskoj" logici), bilo delima drugih (kada ga mazu, odnosno "sminkaju" govnima, Argonauti u mitskom, a Kragujevacka deca u istorijskom zivotu), u ovoj sceni Noemis se uzdize do junaka grckih tragedija kojima je, barem ponekad, bilo dato da sagledaju sustinu ljudskog usuda. Tu, mozda, treba traziti i jedan od elemenata odgovora na pitanje koje trazi posebnu analizu: zasto je Noemisu, buducem Simeonu, nakon izgona u istoriju, na kraju ipak bilo dato da nadje svoj Severozapadni prolaz i dosegne svoje Zlatno runo, da se preobrazi u Crnog konja? Mozda zato sto je Gazda Simeon konacno shvatio da ga "racunski" nacin zivota ne zadovoljava, i konacno shvatio da njegov put vodi na drugu stranu. Ili mozda u tome treba videti simbolicnu nagradu Simeonima za gurbetovanje u paklu istorije, datu onome ko je, barem u jednom trenutku, sagledao tragiku ljudske situacije. Imamo li u vidu da iza Simeona Gazde ostaje citav njegov rod da se suoci sa strasnom osudom ispisanom na zidovima Grascine, onda se drugi odgovor cini mnogo verovatnijim.

¹ Borislav Pekic, Tamo gde loze placu, Odabrana dela, knjiga 12, Ljubljana i Beograd: Partizanska knjiga, 1984.

² Pored knjige Skinuto s trake, objavljeno je jos i : Vreme reci, priredio i pogovor napisao Bozo Koprivica, Beograd: BIGZ, 1993; Odmor od istorije, izabrao i priredio Radoslav Bratic, Beograd: BIGZ, 1993; Graditelji, Beograd: BIGZ, 1995; Radjanje Atlantide, Beograd: BIGZ, 1996.

³ Najsiri okvir u koji Pekic postavlja sva svoja autorska razmisljanja jeste njegov Dnevnik, kao neka vrsta privilegovanog teksta u kojem se sazimaju i susticu sve osnovne linije njegovog autorskog projekta. J. Lukic, "Otkrivanje Atlantide, ili o priblizavanju tajni", u Borislav Pekic, Radjanje Atlantide, Beograd: BIGZ, 1996.

⁴ "Ja, u stvari, nijednu svoju knjigu nisam nazvao romanom. U prvom redu sto nijednu, osim Runa, ne smatram romanom u onom smislu koji ja tom terminu pridajem…" Borislav Pekic, "Iskustvo romansijera", razgovor s Borislavom Pekicem, Savremenik 1979/7, str 79.

⁵ Videti odeljak "Romejski prsten" u Borislav Pekic, Skinuto s trake, Beograd: Narodna knjiga & Alfa, 1996, str. 74

⁶ Umberto Eco, Six Walks in the Fictional Woods, Cambridge & London: Harvard Univ. Press, 1994.

⁹ To je kompleks pitanja sa kojima su morali da se suoce skoro svi Pekicevi tumaci. Za ovu priliku, vredi navesti barem dva velika rada koji koja to pitanje otvaraju kao sustinsko: Nikola Milosevic, "Borislav Pekic i njegova mitomahija", u Odabrana dela Borislava Pekica, Ljubljana i Beograd: Partizanska knjiga, 1984; Petar Pijanovic, Poetika romana Borislava Pekica, Beograd: Prosveta, 1991.

¹⁰ Shlomith Rimmon-Kenan, Narrative Fiction, Contemporary Poetics, London: Methuen, 1983, str. 71-73.

¹¹ Iduci ovom znacenjskom linijom moguce je povezati runo sa tzv. "zanrovskom" Pekicevom trilogijom, zapravo sa romanima koji se bave sudbinom ljudske civilizacije, Besnilo, Atlantida i 1999.

¹⁵ O tome govore tekstovi iz zaostavstine sakupljeni u knjizi Radjanje Atlantide, Beograd: BIGZ, 1996.

Biblioteka | Sadrzaj | Sledece: Pocni citanje