Jugoslavija je sve do 1991. godine i u svetskim razmerama predstavljana kao zemlja mira. Dok je medjunarodni terorizam harao po Britaniji, Italiji, Spaniji, SAD, Bliskom Istoku i Nemackoj, u SFRJ se to politicko nasilje svodilo na sporadicne, cak ekscesne slucajeve. Dobri poznavaoci ekstremista iz SAD i posebno iz Izraela, medjutim, cesto su tvrdili da je stanje u Jugoslaviji opasnije nego sto izgleda, jer je SFRJ zapravo bila jatak medjunarodnog terorizma. Zbog toga su i njihovi diplomatski odnosi prema Jugoslaviji cesto bili pod znakom pitanja. Lider nesvrstanih, kolovodja zemalja u razvoju i oslobodilackih pokreta u svetu, bivsa SFRJ je potajno podrzavala ilegalnu antikolonijalisticku i antiimperijalisticku borbu komunistickog i treceg sveta. Ovu politicku odluku, koju su donosili Tito, Partija i drzava, na vojnom i policijskom planu, sprovodili su u delo Ozna, Udba i Sluzba drzavne bezbednosti SSUP-a, a i Kontraobavestajna sluzba JNA, tako sto su pomagali aktivnost oslobodilackih pokreta, komunistickih frakcija i ekstremista iz nesvrstanog sveta. Prvu internacionalnu pomoc, preko jugoslovenske tajne sluzbe, dobio je »grcki Tito«, odnosno vrhovni komandant Demokratske armije Grcke, general Markos. Njegovo pravo ime je bilo Markos Vafijadis, bio je komunista, koji je sa trideset pet hiljada partizana, zeleo da se izbori za socijalizam staljinovog tipa u Grckoj. Pocetni udar na atinsku vlast izveo je na planini Olimp 28. oktobra 1946. godine, da bi dve godine kasnije, braneci Gramos u leto 1948. izgubio i bitku i rat i prebegao u Albaniju, a zatim u SSSR. Vezu Beograda sa generalom Markosom odobrio je licno Staljin, iako je sa Cercilom dogovorio da Grcka bude pod britanskom politickom kapom i odrzavao je Tito. Od politickih kadrova ilegalno su u Grckoj boravili Svetozar Vukmanovic Tempo, Lazar Kolisevski, Dimitrij Aleksijevski, Metodi Cento i Mihailo Apostolski. Zvanicne kontakte sa KP Grcke imao je Aleksandar Rankovic, a Josip Djerdja se kao diplomata u OUN, zalagao za grcko komunisticko pravo na samoopredeljenje. Oskar Davico i Mihailo Lalic su o narodnoj borbi grckih komunista pisali reportaze i scenario za film. Bio je to pravi politicki marketing za komunisticku Grcku u Jugoslaviji. Atina se cak bojala da ce Jugoslavija da mobilise Makedonce i da ih prebaci generalu Markosu u Grcku. Sanitetsku, vojnu i obavestajnu pomoc generalu Markosu, tajno preko makedonskih planina dostavljali su ljudi iz tajne policije Srbije: dr Velimir ­ Braca Majstorovic, hirurg i nacelnik bolnice za grcke ranjenike u Katlanovu, potpukovnik Slobodan Krstic ­ Uca, kao i Jovo Kapicic, dvadesetcetvorogodisnji major Jovan Popovic, instruktor artiljerijskog naoruzanja iz Jugoslovenske Armije, specijalni Titov spijun Ivan Karaivanov, agent NKVD i instruktor Kominterne. Saradnici generala Markosa bili su i Djuza Radovic, Obrad Trninic, Milo Vrbica, Velimir Docnic, Svetislav Stojanovic, Petar Lucic. Oni su grckim partizanima samo u prvoj godini gradjanskog rata doturili 3.134 protivpesadijskih mina, 6.550 protivtenkovskih mina, 9.177 kilograma eksploziva, mitraljeze MG-15. Jovo Popovic i Petar Lucic su obucili stotinu Grka da rukuju ovim oruzjem. Slobodan Krstic ­ Uca imao je zadatak da generala Markosa ilegalno dovodi u Beograd na konsultacije i vraca natrag u Grcku. Pomoc je slata pod parolom »Sve za front, sve za pobedu«! General Markos, medjutim, nije pobedio. Porazen je od englesko-grcke koalicije i moskovske klike, koja je 1948. zbog Rezolucije IB prestala da mu daje politicku podrsku. General Markos Vafijadis emigrirao je u SSSR pod imenom Mark Ivanovic, a Tito je dugo godina zbog ovakvog mesanja u unutrasnje stvari Grcke, imao diplomatskih problema, i sa Atinom, ali i sa Londonom.

Ta pomoc Jugoslavije, odnosno tajne sluzbe »prijateljima« iz belog sveta se ogledala u obuci, naoruzavanju, finansiranju i politickom pokroviteljstvu tih organizacija, pa cak i kada su neke od njih (»Crni septembar«, »Muslimanska braca« i »Nacionalna arapska omladina«) bile antikomunisticki i antijugoslovenski orijentisane. U tim poslovima najaktivniji su bili general Jovo Popovic, ispred KOS-a JNA i visi inspektor Jovo Milos, ispred SDB Jugoslavije. Prvi je bio vojni strucnjak za lako, tesko naoruzanje i eksplozivna sredstva, koga su cenili Naser, Gadafi, Husein, Arafat, Asad i mnogi drugi nesvrstani lideri. Jovo Popovic, za koga se prica da je bio i dvojnik Josipa Broza Tita, saradjivao je sa prijateljima iz Treceg sveta kao instruktor, koji je obucavao, na primer, Gadafijeve specijalce i Arafatove vojnike. Kada je postao direktor Instituta bezbednosti, osamdesetih godina, general Jovo Popovic je postao spretan trgovac jugoslovenskim naoruzanjem. Dobar deo i jednog i drugog posla, zbog medjunarodne javnosti i stranih spijuna general Popovic obavljao je ilegalno. Kada je pocetkom 1995. godine, svet obisla vest da je Sadam Husein slao svoje ljude u Jugoslaviju, kako bi im beogradski vojni hirurzi podarili plasticnom operacijom njegovo lice, u javnosti se stvorio utisak da je KOS, odnosno general Jovo Popovic 1985. godine, organizovao ovu »proizvodnju« Sadamovih dvojnika.

Jovo Milos, Srbin iz Hrvatske, otac poznatih plivaca i reprezentativaca Nenada i Predraga Milosa, vodio je u SDB-u Jugoslavije, prvo Upravu za emigraciju, a posle i sektor AA prema oslobodilackim pokretima. Zavrsio je Udbinu skolu i kao covek koji govori nekoliko svetskih jezika dobio da vodi resore o stranim zemljama. U to vreme njegov rodjeni brat, radio je kao analiticar u SDB Hrvatske. Jovo Milos je uz pomoc svojih saradnika i saradnje sa stranim agenturama prikupljao i razmenjivao informacije o svim politickim, ali i teroristickim organizacijama u Trecem svetu. Milos je u vise navrata putovao u Afriku i Aziju, posebno na Bliski istok, i pokusavao da jugoslovensku saradnju sa tamosnjim pokretima sto vise legalizuje. Pretpostavlja se, da se Jovo Milos u Siriji sretao i sa cuvenim Karlosom. Nekoliko godina ranije, kada je Karlos prvi put dolazio u SFRJ, nacelnik Jovo Milos je bio taj koji je telefonom od Nemaca primio informaciju da ovaj svetski terorista leti iz Svajcarske za Beograd. Nemacki obavestajci su Milosu telefonom tako opisali Karlosa, da su znali i koje su bile boje njegove pertle na patikama. Jovo Milos je odmah postavio zasedu Karlosu na aerodromu Surcin, ali kako je vest od Nemaca stigla kasno, nasa tajna policija nije uspela da ga identifikuje prilikom dolaska. Karlos nije bio jedini strani terorista i revolucionar koji je dolazio u Beograd. Jugoslavija je za njih bila svratiste i skloniste. Kako je javnost rada najbolje pokrice za delovanje obavestajnih sluzbi, pa i SDB SFRJ, u Beogradu je, na primer, sedamdesetih godina otvoreno Predstavnistvo PLO, koje je vodio neko vreme izvesni Muhamed Nabhan. Ova palestinska ambasada sluzila je zapravo kao obavestajni i regrutni centar PLO u Evropi i na Balkanu. Preko nje su simpatizeri PLO dolazili u SFRJ na studije, ali i na vojnu, diverzantsku i obavestajnu obuku, a i jedan broj jugoslovenskih mladica angazovan je u Arafatovu armiju. Neki od tih dobrovoljaca bili su, na primer, Tomislav Marinac iz Zagreba, Zeljko Budimirovic iz Sarajeva, Ivica Radisic iz Beograda. Mnogima od njih nije bilo povratka iz Palestine, jer su stradali, a ostalima PLO i SDB nisu dozvoljavali da dezertiraju. Prema nekim slobodnim procenama, najmanje hiljadu Jugoslovena borilo se u redovima armije PLO. U federalnoj tajnoj policiji, na poslovima sa nesvrstanim prijateljima, pored Jove Milosa, radili su i Vitomir Fotic, Nebojsa Vidic, sin cuvenog politicara Dobrivoja Baje Vidica, Predrag Pedja Djordjevic. Obavestajnu saradnju sa sluzbama iz zapadnih drzava vodio je sam nacelnik SDB Zdravko Mustac, koji nije, prema ranijoj praksi, dozvoljavao da se u to mesaju republicki funkcioneri SDB. Takva praksa nametnuta je u SSUP-u posle dolaska Staneta Dolanca, koji je zajedno sa Mustacem drzao vezu, posebno sa nemackom i austrijskom policijom. U Ministarstvu inostranih poslova, odnosno u SID-u, a zatim u SSUP-u aktivan saradnik ­ obavestajac za pitanja policijske saradnje bio je i Mitja Krajger, nacelnik SDB. Ta vojno- policijska tajna saradnja sa zapadnim zemljama, a posebno sa nesvrstanima, bila je pokrivena visokim politickim odlukama, snom o svetskoj komunistickoj revoluciji, koje su prestale da vaze onog trenutka kada je SFRJ pocela da se raspada. Dobar deo tih organizacija i njihovih clanova, koje je Beograd nesebicno pomagao i zbog njih se kompromitovao kao jatak medjunarodnih terorista, danas, se bori na muslimanskoj i hrvatskoj strani protiv Srba u Bosni i Hrvatskoj, a ima indicija da podsticu i nemire u Sandzaku, na Kosmetu i Makedoniji.

Covek koji je umeo da se nosi sa nezvanim gostima iz nesvrstanog sveta i koji je brinuo o njihovom smestaju u Srbiji, bio je upravo Obren Djordjevic. U septembru 1975. godine, naime, u pratnji svog telohranitelja Klajna, iz Alzira za Jugoslaviju, preko Svajcarske, stigao je Ramirez Sancez Ilic, poznatiji kao revolucionarni terorista Karlos. Tada je Karlos bio alzirski profesor arheologije, Dzordz Osharan, a Klajn je bio televizijski tehnicar. Putovanje je bilo organizovano na najvisem nivou: predsednik Bumedijen je dobio dozvolu i licno se dogovorio sa predsednikom Titom. Jugoslaviju je izabrao kao neopredeljenu zemlju koja je bila odlicna polazna tacka za njegovo putovanje po Evropi. On je zeleo da regrutuje clanove »2. juna«, RAF-a, Crvenih brigada i Nemackih revolucionarnih celija. Bilo je to u periodu kada je nemacka vlada nudila 50.000 maraka za hvatanje svakog sa spiska na kome se nalazilo cetrdeset ekstremista. Medju njima su bili Klajn, Gabrijela Tajdeman i Karlos. Medjutim, vecina teroristickih grupa nije bila zainteresovana za Karlosov predlog. Dok je citav niz zemalja trazio od Jugoslavije izrucenje Karlosa i Klajna, i nemackih terorista, Jugoslavija je dala pogresnu informaciju, da su alzirski profesor i njegov prijatelj vec odleteli za Bagdad.

Predsednik Tito je poslusao arapski savet: staviti neprijatelja na svoju stranu. Karlos je dobio dozvolu da svoju bazu stvori u Jugoslaviji. Jednu je imao u Beogradu, a drugu u Krusevcu. Cena je bila da ne sme da napada gradjane i posede Jugoslavije nigde na svetu. Tito je od Karlosa dobijao poverljive informacije, narocito o politickoj situaciji na Srednjem istoku. Citavu saradnicku mrezu Jugoslavije sa medjunarodnim teroristima iz Treceg sveta, formirao je zapravo Vadi Hadad, glavnokomandujuci u Komandi za specijalne operacije u inostranstvu Narodnog fronta za oslobodjenje Palestine (skracenice KOSE FPLP). Ova tajna organizacija je osnovana 1968. godine i to, kako tvrde Amerikanci, pod kontrolom sovjetskog KGB-a, za koji je Vadi Hadad svesrdno i radio. Kako je Karlos bio njegov najpoverljiviji i najbolji saradnik, to CIA pretpostavlja da je i on radio za KGB. Da je to bilo moguce, govori i sama biografija Iljica Ramireza Sanceza. On je ovu biografiju ispricao i dr Obrenu Djordjevicu, koji ga je zajedno sa Draganom Mitrovicem uhapsio i saslusavao u Beogradu:

»... Rodjen sam 1949. godine u Karakasu, u porodici bogatog advokata prosovjetske orijentacije, koji je trojici svojih sinova dao revolucionarna imena Vladimir, Iljic, Lenjin. Skolovao sam se u Karakasu, Londonu i Parizu, i u Moskvi na Univerzitetu Patris Lumumba. Tu sam se i upoznao sa Palestincima, koji su me vodili na staziranje u Jordan i Liban, a onda me zavrbovali da radim za KOSE FPLP. Moj glavni mentor za terorizam bio je licno dr Vadi Hadad, sef palestinske internacionalne brigade. Kada je 1973. godine u jednoj akciji u Parizu nastradao Mohamed Budia, vodja evropske mreze KOSE FPLP, doktor Hadad je na to mesto postavio mene. U to vreme predstavljao sam se kao peruanski ekonomista Karlos Martinez Tores... Ja sam revolucionar, moja borba je ideoloska, pravedna. Ja sam dosao u Jugoslaviju, ali ovde necu nista da napravim. Ja sam borac protiv imperijalizma, kriminalac nisam...« Karlosa i njegovog telohranitelja Klajna, uhvatili su Obren Djordjevic, Dragan Mitrovic i Jovica Stanisic iz Sluzbe drzavne bezbednosti Srbije, u hotelu »Metropol«. Dr Djordjevic priznaje da je SDB Jugoslavije imao najavu od nemacke sluzbe BND, da ce Karlos iz Svajcarske doleteti u Beograd. Nemci su imali sve podatke o Karlosu, cak i broj njegovih cipela. Dr Djordjevic, medjutim, nije mogao da odgonetne zasto sami Nemci, koji su kontrolisali ciriski aerodrom, nisu uhapsili ovog teroristu. Kada je dr Obrenu Djordjevicu i Draganu Mitrovicu, njegovom zameniku postalo jasno da Nemci zele da hapsenje Karlosa u SFRJ, iskoriste za medjunarodnu optuzbu protiv Beograda za podrzavanje terorizma, i kada su to preneli policijskom vrhu zemlje, ministar Franjo Herljevic je, uz konsultacije sa Titom, odlucio da se Sancez Ramirez Iljic ne hapsi na policijski, vec na prijateljski nacin. Karlos je legitimisan i priveden u zgradu SSUP-a, u Sarajevskoj ulici, zajedno sa pratiocem Klajnom, koji je bio u hotelu »Ekscelzior«. Hapsenje su, bez otpora, obavili Obren Djordjevic i Dragan Mitrovic licno. U zgradi SDB-a u Sarajevskoj ulici, Karlosa su sreli i videli ministar Franjo Herljevic, Mitja Krajger, ali ne i Jovo Milos. Dr Obren Djordjevic je puna dva dana po tri sata razgovarao sa Karlosom. Tim razgovorima prisustvovala je jedino jedna zena prevodilac. Pitanja koja je dr Djordjevic postavljao odnosila su se na osnovne podatke, ko je Karlos, sa kojim sluzbama saradjuje, zasto je dosao u Beograd, sa kim sve saradjuje u Siriji, Francuskoj, Alziru, i kakvi su mu buduci planovi. Sancez Ramirez je jedino precutao odgovor na pitanje zasto je dosao u Beograd. Detaljno je govorio o svojim akcijama, o saradnji sa KGB, Stazi, Sekuritateom, SDB-eom. Pominjao je i imena svojih saradnika, otkrivao je imena saradnika Mosada i prijatelja u »Crvenim brigadama«. Posebno je govorio o vezama zapadnih politicara sa teroristima sa Bliskog Istoka. Njegov sagovornik, nacelnik tajne policije Srbije dr Obren Djordjevic, danas pretpostavlja da je Karlos dosao da bi aktivirao palestinske baze sa oruzjem, koje su se nalazile u Srbiji i samom Beogradu. Svi Karlosovi odgovori su bili iscrpni i iskreni i jos do danas nisu dostupni javnosti, jer nose oznaku »drzavna tajna«. Dragan Mitrovic iz beogradske uprave SDB ispratio je Karlosa na avion. Cuveni revolucionar je bio preobucen u radnika »Energoprojekta«, koji sa kolegama odlazi na rad u Irak, tako da nemacki BND nije mogao da otkrije kako je Karlos izasao iz Jugoslavije i kuda je otisao. Kako niko u SDB Jugoslavije i SDB Srbije nije ranije vidjao Karlosa, i nije znao kako on zapravo izgleda, tek kada su ga ispratili za Damask, nacelnici tajnih sluzbi Srbije i Jugoslavije, a i sam Obren Djordjevic i Dragan Mitrovic su se upitali da li je to zaista bio pravi Karlos? To pitanje i danas tisti dr Obrena Djordjevica. Medjunarodni terorista broj jedan, Iljic Sancez Ramirez, poznatiji kao Karlos, prestao je da bude neuhvatljiv 1994. godine, kada je uhvacen u Sudanu i prebacen u Francusku, gde je trebalo da mu se sudi.