Tek krajem sedamdesetih, kada je seo u stolicu nacelnika SDB Srbije, pedesetogodisnji Obren Djordjevic, prvi put je osetio i nemoc tajne policije. Zajedno sa saradnicima, nije mogao da se odbrani od ucestalih zahteva i Federacije i Republike da progoni srpske intelektualce, emigrante i studente. Tada je Draza Markovic imao obicaj da imitirajuci Tita pita: ­ Obrene, sta kaze carsija? Sve analize SDB Srbije, su, medjutim, pokazivale da ove kategorije ljudi, okupljene oko raznih tribina i pokreta, nisu opasne po ustavni poredak. Tako, medjutim, nisu razmisljali jugoslovenski i srpski politicari, kojima je proizvodnja drzavnih neprijatelja bila uracunata u posao. Zbog politicke simetrije sa Hrvatima, u Srbiji su proganjani Djilas, kao u Zagrebu Tudjman, Cosic kao Gotovac, Vlada Milanovic ­ Revolucija kao Drazen Budisa, Ljuba Tadic kao Rudi Supek. Za cetrdeset godina provedenih u drzavnoj bezbednosti, medjutim, Obren Djordjevic je punih cetrnaest bio svedok i nemoci SDB Srbije da spreci bujanje albanskog nacionalizma i sovinizma na Kosmetu:

»...Jos krajem sezdesetih godina, kada smo pokusavali da radimo zajedno sa Sluzbom na Kosmetu, shvatio sam da je to veoma tesko. Ja sam u Pristinu mogao da odem samo u protokolarnu posetu, jer nisam smeo da se mesam u rad tamosnje Sluzbe drzavne bezbednosti. Na celu te Sluzbe bio je Mehmed Sosi, silan covek, Jugosloven, ali njegov sef je bio Dzevdzet Hamza, koji ga je stalno ometao u radu. Bio sam u Pristini 1968. godine. Na ulici sam, odmah posle demonstracija, pokupio nekoliko letaka i parola i poneo u PSUP da ih prevedemo i posaljemo za Beograd u SSUP. Secam se da je jedna glasila ðTrepca radi, Beograd se gradi!Ð. Sve sto smo preveli napisali smo u depesi, ali se tada pojavio Dzevdzet Hamza i rece: ðTa depesa vam nista ne valja!Ð Dan pre toga, kada su izbile demonstracije, mi smo doveli milicionare iz Novog Pazara. Njih dvadeset. Kada su iskocili iz landrovera demonstranti su pobegli glavom bez obzira. Nislije su u Podujevu razbile barikade i naterali nacionaliste u beg. Uzicani su brzo zaveli red u Vucitrnu. Kada su trinaest godina kasnije opet u Pristini izbili neredi, nije se nista ozbiljno uradilo da se oni sprece. Vojvodina i Kosmet su vec bile samostalne drzave. Nasa obavestenja o pripremama demonstracija su u politickom vrhu Srbije i Jugoslavije samo uzimana k znanju. Zauzvrat iz SDB Jugoslavije smo dobijali obavestenja opsteg tipa, koja smo mi iz SDB Srbije mogli da procitamo i u novinama. Jednom se cak i dogodilo da nam je Sluzba iz Pristine poslala zahtev da uhapsimo jednog novinara »Politike«, jer je navodno lose interpretirao govor Mahmuta Bakalija na konferenciji za stampu. To sam ja odbio, ali mi je kolega sa Kosmeta rekao: ðBakali ti je naredio!Ð Odgovorio sam mu da naredjenja dobijam samo od RSUP-a i SSUP-a. Kad je pomenuo da je i Nimani trazio hapsenje tog novinara, ja sam im predlozio da dodju u Beograd i da se objasne sa covekom. Tako su i uradili. Mi u SDB Srbije imali smo sve podatke o iseljavanju Srba sa Kosmeta i o novim demonstracijama. Dali smo ih Dobrivoju Vidicu, a on je odmah pozvao Nimanija i zatrazio susret sa njim. Ovaj mu je, medjutim, odgovorio: ðAko bude trebalo, doci cemo mi gore. Ne dolazite vi dole!Ð Tako je i bilo. Kada su nemiri izbili, Viobran Stanojevic, ministar policije je mobilisao rezervni sastav milicije i zajedno sa redovnim sastavom, doveo ga na polazni polozaj Raska ­ Kursumlijska Banja ­ Bujanovac. Taj isti Nimani je odbio pomoc recima: ðNe moze srpska policija da dolazi na Kosovo!Ð. Mi smo se posle dva dana vratili iz Raske. Kako su se nemiri zaostrili, opet smo dosli na polazni polozaj, ali nas je Nimani opet odbio, a zatim i Franjo Herljevic tvrdnjama da su to ð... samo nemirna deca...Ð Tek treci put smo usli na Kosmet, ali u sastavu jedinica SSUP- a!?«

Opsti bojkot prema Srbiji i njenom resavanju pitanja Kosova, pored albanskih rukvodilaca, pruzali su i rukovodioci SFRJ, pa i SSUP-a. Tadasnji nacelnik SDB Jugoslavije, inace, srpski kadar Srdan Andrejevic je, na primer, izbegavao sluzbene susrete sa Obrenom Djordjevicem, pa cak i zajednicka putovanja za Pristinu. Rezultati rada SDB Kosova i Metohije, prema izvestajima Sluzbe drzavne bezbednosti Jugoslavije, bili su zaista skromni. To se vidi i u Izvestaju SSUP-a za 1982. i 1983. godinu koji sam imao u rukama. U njemu je na 42. strani pisalo: »Postojece saradnicke i druge pozicije Sluzbe, posebno SDB PSUP SAP Kosovo, po broju, kvalitetu i ugradjenosti, nedovoljne su za pokrivanje izdiferenciranih zarista neprijateljske delatnosti i lica u obradi SDB, i spori za stvaranje novih pozicija. SDB PSUP SAP Kosovo je, krajem 1982. godine koristila 115 saradnika i 581 operativnu vezu. U 1983. godini angazovano je 37 novih saradnika i stvoreno 127 operativnih veza. U obradi SDB PSUP Kosovo, trenutno se nalazi 286 lica: 135 prosvetnih radnika, 21 doktor nauka, 26 studenata, 16 inzinjera, 46 sluzbenika, 23 radnika, 10 penzionera, 6 svestenika, i 14 ostalih zanimanja. U SDB PSUP Kosovo, nisu u dovoljnoj meri koriscene akcije politicke diferencijacije i kompromitujuci materijali do kojih je sluzba dolazila kroz istrage, za stvaranje saradnickih pozicija u cilju dubljih prodora u zarista neprijateljske delatnosti. Samo tokom 1982. izvrseno je 450 pretresa, informativnih razgovora 200 i upozorenja za oko 600 ljudi. SDB PSUP Kosovo, pa i SDB SSUP SFRJ jos nema potpuniji pregled lica koja su posle dogadjaja na Kosovu presla u ilegalu ili emigrirala u Albaniju, na Zapad, u Tursku i Bugarsku, kao i u neke druge zemlje koje neprijateljski deluju protiv Jugoslavije. Nije se uspelo potpunije razjasniti bekstvo u emigraciju pojedinih organizatora nemira, medju kojima je i jedan pripadnik SDB PSUP-a Kosovo. U akciji »ALOS ­ nemiri«, koja je vodjena u cilju otkrivanja albanske obavestajne i politicke agenture na Kosovu, obavljeni su samo razgovori sa 150 izdiferenciranih lica i nisu postignuti zadovoljavajuci rezultati.« Kada je oktobra 1983. godine, na Tari odrzavano specijalno savetovanje policije o zbivanjima na Kosmetu, Jerko Bradvica iz SDB Jugoslavije i Dusko Zgonjanin, ministar bosanske policije, neprestano su pozurivali glavnog referenta Obrena Djordjevica da zavrsi izlaganje, jer se njima zurilo ­ u lov na zeceve. Najzalosnije je, medjutim, bilo Djordjevicevo saznanje da i srpsko rukovodstvo nema vremena i strpljenja za policijske informacije o stradanju srpskog naroda i napadima albanskih nacionalista na Kosovu i Metohiji. Svi zahtevi da se te informacije objave u srpskoj stampi, nailazili su kod Draze Markovica i Petra Stambolica na odbijanje. Obren Djordjevic je zato poceo da organizuje tajna savetovanja sa glavnim urednicima srpskih glasila u Beogradu. Prvo takvo predavanje, odrzao je u leto 1981. godine zajedno sa Vukojem Bulatovicem u listu »Politika«. Aktiv OOSK ove novinske kuce bio je prosto zabezeknut, svedoci Djordjevic, podacima koje im je saopstio o Kosmetu, nacelnik tajne policije. Na slican, odbojan, nacin reagovali su Dobrivoje ­ Baja Vidic, Draza Markovic i Petar Stambolic i 1984. godine. Tada je SDB Srbije sacinio specijalni izvestaj o albanskom nacionalizmu i posebno o antisrpskom delovanju Fadilja Hodze. Izvestaj je radjen u jednom primerku. Pisao ga je Radovan Cajic ­ Caja sa namerom da bude predlozak krivicne prijave protiv Fadilja Hodze. Draza Markovic, Petar Stambolic i Dobrivoje ­ Baja Vidic su, posle citanja ovog materijala samo uzdisali. Njihova reakcija je bila smusena. Baja Vidic je rekao: ­ Nosite to od mene!

Draza Markovic je pokusao da bude logican: ­ Dobro, dobro, ali to je samo vas policijski ugao posmatranja!

Petar Stambolic je bio kratak i recit: ­ Jos nije vreme!

Celnici Srbije su tako odbili da daju saglasnost da se pokrene krivicni postupak protiv Fadilja Hodze. Taj unikatni dokument SDB Srbije, je zato bio dugo sakriven u arhivi kao strogo poverljiva i drzavna tajna. Ja ga prvi objavljujem za javnost, kao dokument u ovoj knjizi. Politicari su bili ona stepenica koju su rukovodioci tajne policije najteze prelazili prilikom izvrsavanja svojih zadataka. Desilo se tako jedne godine, na primer, da je prema informacijama SDB Srbije, na Kosmetu trebalo uhapsiti povecu grupu albanskih nacionalista i iredentista. Na spisku tajne sluzbe se naslo cak dve stotine ljudi. Hapsenja su krenula, u njima su ucestvovali i operativci iz Beograda, jer je medju sumnjivim osobama bilo i nekoliko stranih spijuna, ali se Mahmut Bakali tome usprotivio. Uhapseno je samo sedamdesetak ljudi, ali nijedan nije izveden na sud. Moma Unkovic i Obren Djordjevic su bili strasno ljuti, ne toliko zbog neuspele akcije, vec vise zbog toga sto su spreceni da rade svoj posao i sto su se obrukali. Nista manje problema sa Kosovom nije imao ni Djordjevicev zamenik, odnosno naslednik, Dragutin ­ Dragan Mitrovic, samo zato sto je srpska bezbednosna nadleznost bila suzena na tzv. uzu Srbiju. O tome Mitrovic kaze: »Srbija i Sluzba drzavne bezbednosti su fakticki bile odsecene od Kosova, i u samoj Federaciji, i u samoj Pokrajini. Sluzbeni podaci koje smo dobijali iz SDBJ i SDB Kosmeta bili su nepotpuni, pa je RSUP Srbije cesto donosio slobodne procene stanja u Pokrajini. Kako Srbija nije imala ovlascenja da vrsi bezbednosnu i kontraobavestajnu zastitu u celoj Republici, doslo je do jake penetracije stranih obavestajnih sluzbi i terorista. Konkretno, u samoj Sluzbi drzavne bezbednosti Kosova i Metohije radilo je desetak clanova ilegalnih albanskih organizacija i isto toliko stranih spijuna. Mi u SDB Srbije nismo skoro nista imali o albanskoj tajnoj sluzbi Sigurimi, zato dole na terenu nismo ni mogli da otkrivamo spijune, vec samo izvrsioce politickih akcija. To i nije moglo da se uradi bez saradnje sa SDB Kosmeta, ali kako, kad su i njeni sefovi, Jusuf Karakusi, na primer, bili agenti Sigurimija. On je jos u vreme Mitje Krajgera odlazio u Albaniju, pa ga je nacelnik SDB Jugoslavije zbog toga saslusavao dva sata. Desetak godina kasnije, federalna Sluzba nije pratila Jusufa Karakusija, iako je za to bila nadlezna. Cak mu je i pomogla da pobegne sa Kosmeta. Da bi se sprecilo dalje bezbednosno ugrozavanje Srbije, RSUP je predlozio ustavni amandman, kojim su utvrdjena nova prava i ovlascenja, ali i obaveze tajne sluzbe u Vojvodini i na Kosmetu. Posle toga je donet i novi Zakon o unutrasnjim poslovima, cime se radikalno promenio odnos izmedju sluzbi drzavne bezbednosti unutar SR Srbije. Na Kosmet smo uspeli da posaljemo sezdeset operativaca SDB. Medjutim, situacija je i pored toga, krajem osamdesetih godina bila na Kosmetu vrlo slozena. U demonstracijama je ucestvovalo 60.000 ljudi, u strajkovima 25.000 lica, a privedeno je 1.089 osoba, a 64 uhapseno. Imali smo podatke da albanski sovinisti spremaju teroristicke akcije. Vec se dogodilo osamdesetak pozara i trideset sabotaza. Iz Jugoslavije je za ovo vreme proterano pet stotina agenata albanske sluzbe Sigurimi. Tek hapsenjem organizatora demonstracija i strajkova, medju kojima su bili i Azem Vlasi i Ekrem Arifi, clanovi PK SK Kosmeta, krenulo se i u sasecanje korena albanskog nacionalizma i secesionizma.«

Taj proces, medjutim, nije isao dovoljno brzo, jer je bio ometen, opet, od predstavnika saveznih organa, ali i od pojedinih srpskih rukovodilaca, koji su prihvatali teze iz Hrvatske i Slovenije, da su po SFRJ podjednako opasni i albanski, ali i malobrojni srpski nacionalisti sa Kosmeta. Kakav je odnos Federacije, tacnije i samog Saveta za zastitu ustavnog poretka SFRJ, bio prema albanskim nacionalistima na Kosmetu i Srbiji, vidi se iz Izvestaja sa sednice 26. decembra 1988. godine, gde se priznaje da SSUP i SDB Jugoslavije ne znaju ko su organizatori demonstracija u Pristini, ali zato znaju zasto su ta »protestna okupljanja gradjana« organizovana. Objavljujem zapisnik sa te sednice Saveta, da bi se shvatila taktika federalne policije i samog drzavnog rukovodstva u kamufliranju kosovske drame. Da bi se ta slika, koja je nametana i javnosti, koliko-toliko promenila, Dragan Mitrovic je odlucio da sa poverljivim podacima Sluzbe drzavne bezbednosti Srbije izadje u javnost. U tu svrhu su koriscene redakcije dnevnih listova »Borbe«, »Politike«, »Politike ekspres«, »Vecernjih novosti«. U novinama su se pojavile price i feljtoni, o Dzevdzetu Hamzi, Fadilju Hodzi, Mahmutu Bakaliju, Azemu Vlasiju, Ademu Demaciju, Prizrenskom procesu, tajnoj sluzbi Sigurimi, radjeni po materijalima iz SDB Srbije. Ti napisi su toliko iznervirali Staneta Dolanca i ostale clanove Predsednistva SFRJ, da su na jednoj sednici Saveta za zastitu ustavnog poretka SFRJ, zahtevali osnivanje komisije za utvrdjivanje odgovornosti ljudi koji su te poverljive podatke doturili srpskoj stampi. Kako su ti napisi bili u funkciji nezadovoljstva i pobune Srba sa Kosmeta, vrlo brzo SSUP i Predsednistvo Jugoslavije suocili su se sa srpskim mitinzima u Pokrajini, ali i u glavnom gradu. Saglasno svom otporu prema resavanju srpskog pitanja, Predsednistvo SFRJ je naredilo ministru savezne policije, a Dobrosav Culafic je to preneo na policajce: »Sprecite Srbe i Crnogorce sa Kosmeta da dodju u Beograd!« Kada je na pragu devedesetih godina, postalo sasvim izvesno da se Hrvatska i Slovenija iskljucuju iz jugoslovenskog sistema bezbednosti, a posebno od kada je Srbija povratila drzavnost i nadleznost na citavoj svojoj teritoriji, u RSUP-u je doslo do velike teritorijalne reorganizacije policije. To je bilo potrebno da bi se dotadasnji pokrajinski sekretarijati unutrasnjih poslova razbili i ukljucili u RSUP, kako bi cinili jedinstvenu policijsku i bezbednosnu celinu. Umesto nekadasnjih devet regionalnih i sto sesnaest opstinskih sekretarijata policije, u Srbiji je formirano samo osamnaest vecih sekretarijata. Prema toj organizacionoj semi, u tim SUP-ovima su formirani i sektori Sluzbe drzavne bezbednosti, a u glavnom gradu Beogradu i posebna Uprava SDB. Jedino sto jos te 1990. godine, nije bilo reseno, a to je bio problem uskladjivanja ovakve teritorijalne reorganizacije i samog Zakona o unutrasnjim poslovima sa novim Ustavom Srbije. Zivot je, naime, trazio brza resenja od zakona i ustava. Po recima Predraga Todorovica, tadasnjeg zamenika ministra srpske policije i neko vreme vrsioca duznosti ministra, Sluzba drzavne bezbednosti je vec tada bila kadrovski i tehnicki dobro opremljena da obavlja svoje kontraobavestajne i obavestajne funkcije. Poslove politicke policije SDB Srbije, nije vrsila vec deceniju, pa ovom reorganizacijom nije ni imalo svrhe ukidati taj sektor rada. Ono sto mi je u intervjuu rekao Predrag Todorovic bilo je vrlo nezgrapno, ali zacudjujuce: »Sluzba drzavne bezbednosti Srbije je, tvrdim kategoricno, poslednja u lancu odgovornosti za tragicna zbivanja i egzodus Srba na Kosovu i Metohiji. Mi, kao sluzba, Kosmet nikada nismo napustili. Tacnije, od svih jugoslovenskih tajnih sluzbi, mi smo dole bili jedini prisutni i mi smo jedini i ostali. Svi ostali su se povukli, i Hrvati, i Slovenci, i Makedonci, i Bosanci. Kako SDB Srbije ne odlucuje i nije zaduzena da sprovodi politiku nacionalne ravnopravnosti na terenu, nije odgovorna ni za seobu Srba sa Kosmeta, ali i iz Sandzaka. Za to su krivi kosmetski i sandzacki opstinski funkcioneri i republicki i pokrajinski politicari, koji nisu sprovodili srpsku drzavnu politiku.«