U oktobarskom sutonu 1944. godine, u ruskom kamionu sa Komitetom, pratiocima i kuririma, prvi put sam dosao u Beograd. Svi smo bili u engleskim uniformama, a sa ruskim masinkama. Bio je to i prvi sumrak oslobodjenog Beograda i prva noc slobode kojoj su zvezde bile jedina svetlost. Sloboda se oglasavala grmljavinom ruskih kacusa sa obala Save i Dunava na Nemce koji su, porazeni, uzmicali ka svojoj germanskoj postojbini. Oslobodjenje Beograda slavilo se i partizanskim kolom na Slaviji, pred kojim se zaustavio nas kamion sa vozacem-crvenoarmejcem. Radosno smo poskakali na beogradsku kaldrmu, razrovanu granatama, posutu caurama i lesevima u razlicitim uniformama. Kuriri i pratioci, sa vecinom clanova Komiteta, jurnuse u kozaracko kolo, a ja se izmakoh na trotoar, pretpostavljajuci takvom veselju neko licnije i tise radovanje slobodi.

Odmah su me zabrinule rusevine i stracare oko trga. Bice nam potrebne tri petoletke da izgradimo Beograd da bude mala Moskva. U masti sam prenosio ogromne zgrade iz Ulice Maksim Gorki u Moskvi (pretprosle noci vidjene na filmu koji nam je prikazala sovjetska vojna misija) na ulice oko Slavije. Zidajuci visespratnice i oblakodere na Slaviji, gnevan na burzoaziju koja nam ostavlja tako ruznu prestonicu i jos gnevniji na okupatore Nemce i saveznike Britance i Amerikance sto su je tako krvnicki rusili, bio sam ubedjen da nikad u Beogradu nije bilo toliko srecnih ljudi kao te noci. Svest o tome da sam svedok i saucesnik najvece kolektivne srece Beograda izazivala je u meni potrebu da zapamtim sve sto se te noci zbiva na Slaviji, dok se kozaraeko kolo vitlalo trgom uz ritmovanu jeku pesme koju su igraci ispevavali i produzavali, a ona se razlegala uskomesanom tamom Beograda.

Te vetrovite veceri na Slaviji, zavitlana lesa igraca sa masinkama na ramenima, prosarana partizankama i mladim gradjankama, oglasavala je i onu speklu zudnju za ljubavnim sjedinjenjem tela, onu strasnu, divlju zudnju ratnika kojoj lepota nije prvi izazov, nego joj je to samo zensko. To slobodom ostrasceno kolo oglasavalo je i onu zensku, pod okupacijom istugovanu, ceznju za muskim dodirom, kojoj samo stisak muske sake izludjuje srce i razbludjuje telo, pa su u tami po dve tamnije, sljubljene prilike zamicale u rusevine, dvorista, ulaze u kuce.

Kasno uveee ostavili smo Krajisnike - proletere da sa gradjanima slave oslobodjenje Beograda i na njegovim rusevinama grle igracice iz kozarackog kola, a nas je neki porucnik iz Komande grada blagom uzbrdicom poveo u vetrovitu pomrcinu, uskoro uveo najpre u bastu, pa potom u kucu, dvospratnu, u kojoj su, po recima naseg oficira, za vreme okupacije, do pre tri dana, stanovali visi oficiri Abvera. Kad smo je osvetlili nasim baterijskim lampama i svecama koje su Nemci ostavili u srebrnim svecnjacima, odmah smo shvatili da je to kuca nekog krupnog burzuja i saradnika okupatora, pa su se moji drugovi, clanovi Komiteta, sa osecanjem klasnog i nacionalnog prava, pobednicki razmestili po sobama na oba sprata.

Meni, uzbudjenom zbivanjima i spremnom da probdim svoju prvu noc u oslobodjenom Beogradu, u velikoj odaji sa bibliotekom na dva zida i pisacim stolom u duborezu ostade za konacenje ogromna crna fotelja. Takvu stvar video sam samo na fotografiji, u nekim novinama, pa sam to cudoviste presvuceno sjajnom, crnom kozom osvetljavao baterijskom lampom i pazljivo razgledao, zacudjen burzoaskom nastranoscu: sta ce normalnom coveku toliko i takvo sedalo? Shvatio sam da je ta crna naprava, smestena u uglu sobe pored bele kaljeve peci, namenjena za dremanje posle obilnog obeda, za pusenje skupih cigara i pijenje kafe; da sluzi za uzivanje i smisljanje politickih afera i finansijskih malverzacija. Mora da je velika zla pocinio narodu njen vlasnik, koji je s Nemcima klisnuo ka Becu. Osetio sam i malu nelagodnost sto cu ja, komunist i clan Komiteta, svoju prvu noc u glavnom gradu Demokratske Federativne Jugoslavije provesti bas u toj ozloglasenoj, vlastodrzackoj, burzoaskoj fotelji. Odlagao sam da sednem u nju pred svojim drugovima partizanima, pratiocima i kuririma.

Setao sam po sobi i razgledao biblioteku sa knjigama vecinom u koricama zagasitocrvene boje i sa inicijalima VK, pitajuci se: sta li je taj covek koji je procitao toliko knjiga? Ili su mu one sluzile samo za ukras i hvalisanje pred gostima? Kada su moj pratilac i dva kurira odlozili oruzje i polegali na tepih u uglu velike odaje da spavaju, ugasio sam svece u svecnjaku na pisacem stolu i lagano se spustio u meku dubinu fotelje. Udobnost, prijatnost, neka mocnost koju sam primao iz masivnog naslona moju ratnu i revolucionarnu pobedu cinili su, zaista, trijumfalnom. Pobedili smo! Tito ce sutra-prekosutra biti u Beogradu. Partizani vladaju skoro citavom Srbijom. Jugoslavija ce za koji mesec biti slobodna. Stvoricemo novu drzavu, novu narodnu vlast, novo socijalisticko drustvo. San snevan u partizanskom odredu na Jastrepcu i u ilegali po Pomoravlju postaje java!

Svaki deo tela mi je uzivao; kako god se pokrenem, meki oslonac me doceka i nezno primi citavo telo; glavu sam oslonio na visok i mek naslon, koji joj se savrseno prilagodjavao. Opustene na mekim bocnim naslonima uzivale su mi ruke.

Dok me je fotelja uvlacila u svoje tople dubine, pitao sam se: ko li je njen vlasnik, ko li je taj mocnik? O cemu su sve iz ove udobne fotelje razgovarali burzuji i eksploatatori, saradnici okupatora i visi oficiri obavestajne sluzbe Hitlerove armije? Shvatao sam zasto su se oko fotelje vodile ogorcene borbe izmedju stranaka, politicara, generala, burzuja. Fotelja je snazan istorijski cinilac. Ona nije mnogo manji pokretac istorijskih zbivanja od baruta i parne masine. Zbog fotelja kao sto je ova, u kojoj ja sedim kao ratni pobednik, vodjeni su ratovi, izvodjeni pucevi, osvajane kolonije, porobljavane nacije, istrebljivana plemena po Africi i Aziji...

Oslonim se na ruke i pridignem, pa padnem u meko: cijuknu federi, uplaseno, predajnicki.

Eksproprisacu ovu fotelju! Ali, sta ce na to reci moj pratilac Misa, kurir Stanko, Ratka, kuvarica u Komitetu, sta ce o meni misliti moji Prerovci, kad mi dodju u posetu? Seljaci, radnici, srpska sirotinja nemaju ni stolice, sede na tronoscima, klupama, panjevima, a ja u crnoj koznoj fotelji! Zar cu ja ziveti u ovakvoj gospodskoj kuci, u salonima zastrtim debelim tepisima, a seoska sirotinja u stracarama sa zemljanim podovima? Ne, ne! Ovo je samo privremeni smestaj. Sutra ce se nas Komitet preseliti u neko drzavno nadlestvo. Sramota je da ostanemo u burzujskoj vili. Jedan od prvih revolucionarnih dekreta nase nove vlasti, Titove vlade, trebalo bi da bude dekret o unistenju fotelja.

Ustao sam iz fotelje, ali sam straznjicom i ledjima osetio da mi ona ne da da odem iz nje; onda sam se oslonio na visok i mek naslon, otkrivajuci novu prijatnost koju nudi. Ne, ne treba unistiti fotelje! Treba radnicima i seljacima omoguciti da ih u svojim kucama i oni imaju. Posle tri petoletke socijalisticke izgradnje, u svakoj radnickoj i kolhoznickoj kuci bice ovakvih fotelja, a na podovima ce biti parket prekriven debelim, sarenim tepisima. Svaki radnik i kolhoznik imace u svojoj kuci ovakvu biblioteku.

Necujno sam otkoracao do prozora: iz grada su se u razmacima culi pucnji i po neki rafal. Radi smrt; ona okoncava ratovanje i oznacava pocetak slobode. Neka jeza sumela mi je u krosnji drveta pored prozora. ziv sam. Preziveo sam rat, saputao sam. ziv sam. Kakva je to sreca preziveti rat! Vetar je pomrcinom raznosio strah, zaostao iza okupatora. Od tog straha sam zadrhtao, lagano se vratio do fotelje, opipao je i spustio se u njene zastitnicke, tople dubine; predajuci se uzivanju, pripalio sam cigaretu. Srce mi je damaralo po citavoj fotelji, a moj komunisticki san o srecnoj buducnosti, u javi prve noci u oslobodjenom Beogradu, postajao je stvarniji od cetvorogodisnjeg rata koji sam preziveo.

Ne znam kada sam zaspao u fotelji, znam samo da me je probudila nasa kuvarica Ratka i pozvala me na dorucak u kuhinju, gde su vec sedeli sekretar i clanovi Komiteta sa kuririma i pratiocima. Za doruckom smo veselo prepricavali svoju prvu noc provedenu u burzujskim sobama i salonima; mnostvu stvari i ukrasnih predmeta, ciju svrhu nisu razumeli, najvise su se cudili nasi pratioci i kuriri, seoski mladici iz Toplice i Puste reke.

Cim smo doruckovali, mi, clanovi Komiteta, pozvani smo na sastanak u salonu na spratu, da se dogovorimo o narednim zadacima. Sekretar je strogo zahtevao raskid sa dotadasnjom partizanskom familijarnoscu i nalagao uspostavljanje hijerarhije u duznostima i disciplinu: treba da se zna sta je ko medju nama. Mi stvaramo novu vlast i novu drzavu i u njima moraju da postoje red i poredak. Vlast bez autoriteta nije revolucionarna vlast. Obracun sa partizanskom uravnilovkom jedan je od nasih najprecih zadataka u obnovi i izgradnji zemlje. Brzo smo medjusobno raspodelili spavace sobe i kancelarije, odlucili da organizujemo posebnu kuhinju za Komitet i da odvojimo kurire i pratioce; mi, clanovi Komiteta, obedovacemo u trpezariji, kuriri i pratioci u kuhinji.

Meni je za kancelariju i stanovanje odredjena odaja sa velikom crnom foteljom, bibliotekom i pisacim stolom, u kojoj sam proveo prvu noc. Bio sam vrlo zadovoljan radnim uslovima i uzbudjen otkricem prava koja donosi pobeda i nepoznatim zadovoljstvima koja nudi vlast.