Jednog jutra, dok sam spavao u fotelji pokriven sinjelom, dosla je Cana, pomocnica nase kuvarice Ratke, za koju smo znali da je u ovoj kuci bila sluskinja i pre rata i za vreme okupacije. Probudila me je i rekla:

"Cula sam od tvojih drugova da si iz Prerova."

"Jesam, drugarice." Iako sam bio ljut sto me je probudila, odgovorio sam joj uljudno zato sto pripada radnickoj klasi. Sa njom sam uvek bio ljubazan i zato sto joj je muz, invalid iz Prvog svetskog rata, bez jedne noge, na stakama susreo partizane kod Karadjordjevog parka, zatrazio pusku da se bori protiv okupatora i poginuo kod Oficirskog doma, o cemu mi je ona placuci pricala kad bi mi donela kafu.

"A znas li ti, kad si iz Prerova, da je ovo kuca Vukasina Katica?"

"Koga Vukasina Katica?", pitao sam je prenerazen.

"Onog, jedinog gospodina Vukasina Katica. Njegov sin Ivan je u nemackom logoru, cerka Milena kod brata od strica, Adama, u tvom Prerovu. A unuk Vladimir u partizanima, juce je svracao da vidi kucu. Vas je kapetan."

Postidjeno sam sapnuo: "Ovo je Milenina kuca?"

"Milenina, Ivanova i Vladimirova!" Pribirao sam se:

"U kojoj je brigadi Vladimir?"

"Nisam ga pitala. U kucu nije hteo da udje. Posedeo je u mojoj sobici i popio kafu, koju mi dade Ratka."

Kao ilegalac, kad god bih se nasao u Prerovu, nastojao sam da Mileni odagnam brigu i ublazim tugu zbog sina partizana, o kome je znala samo da je ranjen kod Pozege i sa ranjenicima prebacen na Zlatibor. Kad sam je prvi put video u jesen cetrdeset i prve, ta me je zena ocarala svojom lepotom i gospodstvenim drzanjem; odmah sam je zavoleo onom cistom ljubavlju kojom se voli lepa i nezna majcina sestra. Kako ce se ona obradovati kada je preko kurira naseg Komiteta obavestim da je Vladimir stigao u Beograd!

A Cana je sela na stolicu uz pisaci sto i, gledajuci me strogo, govorila:

"Znas li ti, momce, da je ova tvoja kancelarija bila radni kabinet gospodina Vukasina Katica, dede Vladimirovog? Nemci ga streljali cetres prve kao taoca zato sto mu je unuk otisao u partizane. Fala Bogu, vratio se ziv, a vi, drugovi, okupirali mu kucu."

"Mi nismo okupirali Vukasinovu i Vladimirovu kucu, nego kucu koju su bili okupirali Nemci", branio sam se, a ona je nastavila:

"Ja mu kazem: sine, Vlado, udji u svoju kucu. A on se namrsti. To, tetka Cano, vise nije moja kuca. Ona sada pripada narodu. Kako, Vlado, pripada narodu Ivanova i Milenina kuca koju su im ostavili mati i otac? Pripada. I tebi, koja si sluzila u njoj. A gde ce da ti zive ujak i majka kad se vrate? To ce, kaze, da resi Narodni odbor. Popi kafu i odjuri kao vetar. Uvek je tako, kao vetar, upadao i odlazio."

Zadivio me Vladimirov stav. Tako postupa pravi komunist. To sam od njega ocekivao. Moram ga sto pre upoznati.

"Da tebi, Prerovcu, kazem posteno - volim vas sto ste mladi i sto ste mi dozvolili da Gojka saranim medju borcima i ratnicima. Njemu je bila zivotna zelja da bude saranjen na vojnickom groblju. To dobro nikad necu da vam zaboravim." Obrisala je keceljom suze i nastavila: "A ne volim vas sto ulazite u tudje kao Nemci. I upropasaujete stvari. Razbijate, gazite, prljate... Nemojte, sine, da upropascujete ovaj lepi namestaj. Taj namestaj je Olgin otac, Milenin i Ivanov deda Todor, neki mnogo bogat trgovac bio, iz Peste doneo kad mu se cerka udavala za Vukasina. Rekle su mi neke gospodje da takav namestaj ima samo nekoliko beogradskih kuca. Tebi smem da kazem: vasi kuriri kaljavim cokulama gaze po persijskim tepisima. Ratka vrele loncice s kafom spusta na politirane stocice; tvoji drugovi prosipaju kafu i tresu cigarete gde stignu; kanabe u Ivanovoj sobi progorelo na nekoliko mesta. Samo da vidis onu divnu komodu u Mileninoj sobi, gde se smestila vasa drugarica Mara. Tebi smem da kazem. Spustila devojka vrelu peglu na tablu od ruzinog drveta, pa se politir potklobucio, srce me zabolelo kad sam to videla. Onaj vas glavni u Ivanovoj sobi jeo burek na njegovom pisacem stolu. A trpezarijski sto ste potpuno upropastili. Onaj tvoj drug Crni krca orahe na naslonima fotelja... Ni Nemci za tri godine nisu toliko ostetili stvari kao vi za petnaestak dana..."

Saslusao sam je i obecao da cu skrenuti paznju drugovima da cuvaju namestaj, a uzdrzao sam se da kazem toj vecitoj sluskinji, kojoj mi donosimo oslobodjenje i ravnopravnost, da revolucija rusi dvorove i burzujske vile i lomi gospodski namestaj, jer novi svet pocinje i sa novim stvarima. A kad je Cana izasla, odjednom mi je postalo vrlo neprijatno sto smo zauzeli Mileninu i Vladimirovu kucu. Za trockistu Ivana nisam imao postovanja. U tolikom Beogradu, sa tolikim burzujskim i izdajnickim kucama, zar smo morali da se smestimo bas u kuci Vukasina Katica, a njegov radni kabinet da bude - moja kancelarija? Mi, Prerovci, ponosili smo se Vukasinom Katicem; nasi starci su se hvalili da su s njim, kao decaci, cuvali stoku i lovili ribu na Moravi; mladjima je godilo sto je veliki gospodin; nama, komunistima, bilo je vazno sto je republikanac. Citave pripovesti o njegovim politickim svadjama "licno sa kraljem Aleksandrom" i "pravo u oci sa knezom Pavlom", svagda u dijalozima, slusali smo u mnogim prigodama od Blaze Dacica, slavnog prerovskog lazova.

Saznanje da sam kao okupator u kuci Vukasina Katica i u Mileninoj kuci, nelagodom i stidom pomuti moja pobednicka osecanja i prve dane u oslobodjenom Beogradu. Zastrepeo sam od susreta sa Milenom i njenim sinom Vladimirom u njihovoj kuci, u kojoj sam se sa svojim drugovima zaista razbaskario kao da je kuaa Abvera. Odmah sam ispricao sekretaru Komiteta u cijoj smo kuci, predlazuci mu da se sto pre iselimo, a on mi mirno i ubedjeno odgovori:

"Mi nismo rekvirirali kucu naseg druga, partizana. Ovo je kuca u kojoj je za vreme okupacije boravio nemacki Abver, a kome ce ona da pripadne, odlucice narodna vlast. Uostalom, taj nas drug, unuk vlasnika vile, zajedno s nama se borio protiv okupatora i burzoazije, i moze samo da mu bude drago sto je u kuci njegovog dede nas Komitet, a mozda ce biti i decje obdaniste."

Prihvatio sam sekretarovo misljenje. A sto se Milene tice, i za nju sam smislio opravdanje: patriota je, bila je zena komuniste, iako je postao frakcionas i otpadnik koga smo streljali, majka je partizanskog kapetana i duzna je da razumno prihvata zakone nove vlasti i novog drustva koje nastaje. Tako sam u sebi ideoloski resavao tu nelagodu, ali su mi osecanja bila drukcija. Strepeo sam od Mileninog povratka iz Prerova. Dozvolio sam Cani da Ivanove knjige i neke Milenine stvari krisom prenese u svoje prostorije u zgradici za poslugu, u dnu baste. Nastojao sam da danju sto manje sedim u Vukasinovoj fotelji, a nocu sam se predavao uzivanju u njenoj udobnosti.