O Vladimiru Dragovicu kao uzornom komunisti, pravom boljseviku, pricao mi je njegov rodjak i moj partijski rukovodilac Dusan Katic. A posredstvom Milene, drugovao sam s tim neznancem tokom citave okupacije i moje partizanske ilegale po Pomoravlju. Obavestena da je Vladimir tesko ranjen, a ne znajuci da li je preziveo streljanje zarobljenih ranjenika na Zlatiboru koje su izvrsili Nemci, Milena tri pune godine nije znala da li joj je sin ziv. Tu nesmirljivu neizvesnost i patnju za sinom sazela je u neznost prema meni, partizanskom drugu i vrsnjaku njenog sina. Druzila se sa mojom majkom, svakodnevno svracala kod nje da podele svoje brige i strahovanja za sinove, pa mi je po majci slala poruke da svratim kod nje. Kad god sam mogao, provlaceci se kroz cetnicke zasede, radostan sam odlazio na sastanke sa njom u Adamovom vocnjaku, senjaku ili stali, zavisno od godisnjeg doba, i uvek u kasnim vecerima, kada seljake i seljanke umor obori u postelje, a cetnike Ljubise Dacica okupe bogate trpeze i prerovsko vino. U tim nasim susretima saputao sam joj vesti o partizanima u Bosni, o njihovoj snazi i pobedama; ako takve vesti nisam cuo preko Radio Jugoslavije, ja sam ih izmisljao, kako bih joj osnazio nadu da joj je sin ziv i dace partizani iz Bosne ubrzo preci u Srbiju. A ona me je docekivala sa kesom kolaca, stanglica i grancli, koje voli njen sin; zimi me darivala dzemperom,salom, rukavicama, vunenim carapama, sve teget boje, koju, takodje, voli njen sin. O njemu je malo govorila, a jednom mi je rekla, kao da poznajem njegovog oca: "Vladimir je isti otac." Drugom prilikom mi je, na moj zahtev, prema fenjeru u stali pokazala njegovu fotografiju: visok, mrsav mladic u beloj kosulji, stroge lepote, oslonjen na stablo. Ne znam zasto sam ga tako doziveo i rekao: "Kao sablja!" "Da. Ostar je", rekla je Milena i to je skoro sve sto je izgovorila o svom sinu. U tim nasim susretima ona je svoju ljubav prenosila na mene i orodila me s Vladimirom, pa sam i ja brinuo o njemu kao o bratu icekao da se vrati iz rata, spreman na zivotno prijateljstvo s njim.

Vladimira, visokog, vitkog oficira u dugackom sinjelu, video sam prvi put kroz prozor moje kancelarije, negdasnjeg Vukasinovog kabineta, kako po prvoj susnezici hitro i pognute glave prolazi stazom kroz bastu ka zgradici za poslugu, kao da prelazi brisan prostor na bojistu. Iako mi niko nije rekao da je to Vladimir Dragovic, cim sam ga ugledao kako pazljivo zatvara kapiju za sobom znao sam da je to on. I bio sam uzbudjen kao covek koji posle dugog rastanka ugleda nekog koga istinski voli. U ratu sam naucio da po hodu procenjujem nepoznatog coveka, pa sam, posmatrajuci visoku i vitku figuru kako ostro, boracki koraca, bez osvrtanja i razgledanja prostora u kome ima samo jedan cilj, zakljucio da je on covek izrazitog i samosvojnog karaktera, odlucan i samouveren, bas onakav kakvog su mi ga prikazivali Dusan Katic i Milena, i ja zeleo da bude.

Ustreptao od zelje za susretom sa tim izmastanim drugom, stajao sam uz prozor i cekao da se pojavi Cana koju salje Milena da dodjem kod nje i upoznam se sa Vladimirom. Ali, minuti su prolazili, popusio sam dve cigarete, a Cana se nije pojavljivala. Zvonjava telefona me odmakla od osmatrackog mesta, neki zaludan poznanik me nekoliko minuta zadrzao na telefonu, i kada sam ponovo stao uz prozor da cekam poziv, nije se do sutona niko pojavio, a stazu do Mileninog boravista zavejao je sneg. Onda sam ugledao Milenu kako sama, u astraganskoj bundi, pognuta lagano odlazi u grad, ostavljajuci u snegu meni znacajan trag. Shvatio sam da je Vladimir otisao dok sam ja vodio onaj besmislen telefonski razgovor. Bio sam razocaran i ljut na Milenu sto mi je uskratila susret na koji sam cekao godinama. Da bi Milena shvatila koliko me je povredila, nekoliko dana je nisam posecivao. Otisao sam u njenu hladnu sobicu tek kada me je pozvala zbog nekog posla, a tada mi je uzgred rekla da je Vladimir sluzbeno dolazio u Generalstab i s njom samo popio kafu jer ga je dzip cekao na ulici da ga odveze na front. To me je obavestenje malo smirilo.

Nestrpljivo sam ocekivao susret sa Vladimirom Dragovicem i zato sto je on, beskompromisan komunist i borac Prve proleterske brigade, bio sin cuvenog frakcionasa i trockiste koji je postao i policijski provokator, zbog cega je i streljan u Uzicu 1941. godine. Zanimao me je covek koji sa tolikim ranama i bolnim belezima istrajava u svojim idealima.

O Vladimirovom ocu izdajniku i njegovom zavrsetku nesto mi je natuknuo njegov blizak drug Milos Lukovic, zvani Misko Pub, zamenik nacelnika beogradske Ozne, s kojim sam, Mileninim posredstvom, poceo da drugujem u oslobodjenom Beogradu.