Kad sam od Milene saznao da je Misko Pub do rata bio Vladimirov najbolji drug, zazeleo sam da se zblizim s njim, iako mi neka njegova svojstva i duznost nisu svakad i u svemu godili, bez obzira na to sto je nosio slavu neustrasivog partizanskog obavestajca. Ali, moja porocna radoznalost vukla me je ka svakom ko je drugaciji od mene i ko zna vise nego ja. A od svih mojih drugova i poznanika Misko Lukovic Pub je bio najbolje obavesten o ljudima i zbivanjima. On je znao ono sto ljudi najvise kriju. Cim sam ga malo bolje upoznao, uvideo sam da se ta njegova moc nije zasnivala samo na obavestajnoj funkciji koju je obavljao; sposobnost da saznaje tajne bila mu je karakterno svojstvo; posedovao je retko pronicljivu inteligenciju i imao cudesnu mastu za zlo, tamno i sramno u coveku. Ta me je njegova moc i plasila, pa sam pazljivo skrivao svoje slabosti i suzdrzavao iskrenost. Ali, kad god bih precutao neki svoj greh, prikrio neku nedolicnost, precutao istinu, u njegovim crnim, zmiravim ocima spazio bih sev, a u uglu dugih, mekih usana okazao bi se titraj: on zna, on vidi, od njega se nista ne moze sakriti. Sa tim mocima da vidi u ljudima njihovu tamnu stranu i ruzno lice, verovao sam da Misko Pub mora biti nesrecan covek. Ali, on mi nije otkrivao takvo svoje osecanje. Delovao je samouvereno, smireno, spokojno.

Misko Pub nije bio brbljivac i hvalisavac, ali su se tajne prelivale iz njega kao iz prepunjenog suda, ispadale kao orasi iz prepunih dzepova, pa je za saznavanje nekih drzavnih tajni bilo dovoljno otici s njim na fudbalsku utakmicu, pozorisnu predstavu ili vecerati u Klubu knjizevnika, njegovoj omiljenoj kafani, gde je najcesce sedeo sa piscima Veljkom Petrovicem i Milanom Bogdanovicem i glumcem Ljubisom Jovanovicem.

Taj Misko Pub, koji je o svakom, osim o Titu i Rankovicu, imao kriticko misljenje, svakom ministru, generalu, partijskom funkcioneru znao po neku tesku manu, trenutak kukavicluka u ratu, moralni prekrsaj i ideolosku nedoslednost u miru, jedino je o Vladimiru Dragovicu govorio kao o pravom boljseviku, coveku sazdanom od svesti i volje.

Takve pohvale od coveka koji jedino glumce hvali jos vise su razgorele moju zelju da licno upoznam Vladimira Dragovica. A to sto se divio Vladimiru ucinilo mi je i Miska blizim i drazim no sto bi mi inace bio. I on mi je potvrdjivao iskustvo: postoje ljudi koji nas svojim prijateljstvom cine boljim i znacajnijim no sto jesmo.