Cileo je moj ratnicki strah; okazivao mi se samo u nekim snovima. Smrt mi se udaljila u tisinu buducnosti; bila mi je jos jedino u secanjima na izginule drugove. Sa oticanjem straha i blesak slobode gasio se u dusi; u organizovanoj svakodnevici njena svetlost postajala je sura, izazivajuci u meni nejasnu strepnju od samog zivota. Mir je hladio i maglio uzarenu slavu ratne pobede, kojoj ni vidan preporod zemlje nije bio dovoljna naknada za rdju koju su po njoj nanosili poroci vlasti. Mir je zahtevao napore i odolevanje iskusenjima, koje od njega i slobode nisam ocekivao; postajao je sve zamorniji od novih i istovetnih napora; postajao je i obican, i ta me je obicnost novog drustva cinila potistenim. Gradska jutra su mi bila bunovna i u ritama svetlosti na kojoj sam, odlazeci na partijsku duznost, video samo oronulost kuca i panicno hitanje trudbenika ka radnim mestima. Veceri su mi bile jos mucnije: vracajuci se iz centra grada ili kancelarije u podstanarsku sobu na pocinak, cinilo mi se da gacam kroz zidak beton i asfalt do clanaka, ne znajuci u sta cu noc i cemu ce mi san. Ako se necemu obradujem, posle strepim kao moj deda sto je strepeo zbog tamnog oblaka od Gledickih planina. Ali se toj, dugo mi se cinilo bezrazloznoj, tuzi nisam bezotporno predavao.

Branio sam se najpre nezadovoljstvom sobom, uvidjanjem svojih silnih mana, prekorevajuci sebe zbog urodjene mi sentimentalnosti koja me vuce u vir melanholije iz koje mi, slutio sam, nema povratka. Ali nisam dugo mogao svojim slabostima da objasnjavam toliki nespokoj koji me je obuzimao. Pristajao sam na ono najbolnije: nezadovoljstvo stvarnoscu, vlascu, ljudima na vlasti. Morao sam da uvidim raselinu imedju ideala i stvarnosti u kojoj glavinjaju prvi razocarani revolucionari koji trezni lumpuju deklamujuci Jesenjinovo "Pismo majci" i njegovu "Oprostajnu pesmu". A iz tisine te raseline culi su se sve glasniji i ubedljiviji kriticari nove vlasti, jer im je novo licilo na staro.

Osecao sam da mojim zivotom gospodari sila pred kojom sam bio nemocan. Ta sila koja se videla u svemu oko mene bila je vlast, ona za koju sam ratovao, poistovecujuci je sa slobodom, ideoloskim ciljem i pobedom. Postajalo mi je teskobno u slobodi koja, dok sam se za nju borio, nije imala cenu. Pobedili smo, pobedio sam, a ta me je sreca prekratko zarila. Nova stvarnost mi je sve manje licila na buducnost koju sam snevao. A nisam imao kud iz nje; nisam ni zeleo da je zamenim drugom verom, smatrajuci je sudbinom. Ipak, zivot mi se lagano i nedosledno dvojio na javni, u tvrdoj veri, i tajni, u nespokoju pred svetom koji smo smatrali novim.

Kako se zivot odmicao od rata, tako je moje pobednicko osecanje i uverenje da sam medju stvaraocima istorije smenjivala sve tamnija pobednicka melanholija, zamucivala neka seta koja je polazila iz jezgra mog bica. Ostvaruje se moj mladicki san, a ja nisam srecan; ostvaruje se ideoloski cilj koji mi je bio smisao zivota, a ja osecam da to nije moj pravi zivotni smisao. Treba li da se zrtvujem za ideal koji mi je danas dalji no juce? Ili je moj smisao negde u meni, a ne u istoriji?

Bilo je to tajno priznanje svog poraza, a ja sam bio slab za toliku nesrecu. Zapoceo sam mucno traganje za novom nadom. Trazio sam je kod vrsnjaka koji pisu i slikaju, stvarajuci neki drugi, svoj svet. Trazio sam je u knjigama iz biblioteke Vukasina Katica, u kojima su je oni najumniji ostavili, ali, to sam lako shvatio, samo za one izuzetne. Zanocivao sam i osvanjivao u velikim romanima - ruskim, francuskim, engleskim, i u njima otkrivao onu drugu, imaginarnu realnost ljudskog bitisanja; saznavao sam da postoji smisleniji, uzbudljiviji, trajniji ljudski svet od stvarnog u kome sam. Zanela me i opila moc tvoraca tog sveta, koja mi je nagovestavala pravi smisao mog zivota. Zizak zudnje za tom moci odavno je svetlucao u meni; njegova svetlucanja su mi cesto uzburkavala dusu, ali sam ih gasio smatrajuci ih nedostojnim pred opstim ciljevima kojima sam tezio. Ta moc i potreba da se izmisljaju ljudi i dogadjaji, moc zamisljanja ljudskih sudbina i pripovedanja o njima, postajala mi je nova muka i nova radost. Tako je zapocelo moje uzmicanje od stvarnosti i njenih ciljeva i uspinjanje ka nekom unutrasnjem cilju i smislu, u svet maste. Poverovao sam da je ljudski zivot prica; da ono sto ne stane u pricu i nije bio zivot.

Umesto da ucestvujem u stvaranju istorije svog naroda, sto mi je dotad bio cilj, odlucio sam se za stvaranje romana svoga doba. Roman je postao moj smisao i ideal. Roman sam shvatio kao stvaranje svoje sudbine.

Ali, iz Francuske su stizale obespokojavajuce vesti: knjizevni teoreticari i kriticari objavljivali su "smrt romana". To me je veoma zabrinulo. Ne posvecujem li se ja jednom uzaludnom i anahronom cilju? Kako da stvorim roman koji ce da nadzivi kraj romana? A ne mogu da se oduprem onom teracu u sebi, koga moram da imenujem demonom. Zato sto ne znam tacno sta je, a primorava me da prihvatim izazov koji i plasi i uznosi.