U Vukasinovoj crnoj fotelji, nocu, krijuci od drugova iz Komiteta, poceo sam da smisljam roman Suvisan covek, u kome ce glavna licnost biti Ivan Katic. Neposredan povod da roman nazovem Suvisan covek, u stvari da pisem roman o Ivanu Katicu, bilo je njegovo neslaganje sa proterivanjem sa Univerziteta nekih profesora, idealista u filozofiji i antimarksista u nauci. Na taj cin Ivan je odgovorio protestnim napustanjem fakulteta i zestokim pismom upucenim i Djilasu, ideologu nove vlasti, u kome je na kraju izjavio da je sudbina socijalizma uslovljena slobodom. On je to pismo, pre no sto ce ga uputiti Djilasu i rektoru, procitao Mileni i meni; bio sam iznenadjen i uplasen njegovom sadrzinom i drskim tonom. Smatrajuci njegov cin neprijateljskim, a zbog Milene zabrinut za njegovu sutrasnjicu bez zanimanja i posla, nastojao sam da ga razumnim razlozima odvratim od davanja ostavke na profesuru. U svojoj, jos uvek pravovernickoj, samouverenosti i oholosti nazvao sam ga malogradjanskim inteligentom i liberalnim dekadentom. Milena je cutala i nervozno uvlacila pramenove kose u ukosnice. Ocekivao sam da ce me Milena bar u necemu podrzati, ali ona je odlucno rekla: "Shvati, covece, Ivan mora po svome. On je Vukasinov sin." "A od cega ce da zivi?", viknuo sam. Ona je mirno odgovorila: "Ivan je casno postupio. Zivecemo nekako. Ja cu se zaposliti u nekoj menzi kao kuvarica." Ivan je pocutao, prezrivo me pogledao, pa je pozvao telefonom svog rodjaka Dusana Katica i rekao mu da je iz moralnih i ideoloskih razloga dao ostavku na nastavnicku duznost. "Ne mogu da budem saucesnik u proganjanju slobodne misli. Kako to ne razumes?", viknuo je drhteci.

Milena i ja smo razabrali da se Dusan Katic ljuti sto ga Ivan svojom nerazumnom ostavkom dovodi u neugodan polozaj pred Djilasom i Rankovicem, preko kojih je i izdejstvovao da on, i pored svoje trockisticke proslosti, bude postavljen za vaspitaca omladine. Na Ivanov pokusaj da mu razjasni nacelne i moralne pobude svoje odluke, Dusan mu je saopstio da se medju njima prekidaju rodjacki odnosi i spustio mu slusalicu. Posmatrao sam Ivana kako kao skamenjen dugo drzi telefonsku slusalicu uz uvo, nem. Onda je polako seo na stolicu i potisteno mi rekao da mu je zao sto i tako pametni ljudi, kakav je Dusan, ne razumeju da se revolucija koja je osvojila vlast samo slobodom moze opravdati i odbraniti. U slobodu koja brani revoluciju nisam verovao, a bilo mi je nedolicno da se i u ovakvoj prilici sporim s njim. Ostavio sam ih u cutanju, uveren u neminovne posledice Ivanovog cina.

Narednih dana bio sam opsednut razmisanjem o Ivanu Katicu. Citavom svojom prosloscu on mi se potvrdjivao kao tipican sitnoburzoaski intelektualac koji se ne snalazi u veku sudara dva sveta. Zapostavljajuci duznost, sav sam se posvetio romanesknom fabuliranju njegove sudbine. Putujuci u Prerovo, u vozu od Beograda do Stalaca, sam u kupeu prve klase, dovrsio sam fabulu romana Suvisan covek, u kome ce Ivan Katic biti glavna i negativna licnost. Kao malogradjanski saputnik Partije i kukavica, okupaciju ce provesti u Prerovu kod brata Adama, odbijajuci saradnju sa partizanima i tajno surujuci sa cetnikom Ljubisom Dacicem. Po oslobodjenju zemlje bice sluzbenik u nekom izdavackom preduzecu, ali ce ga zbog reakcionarnih shvatanja i neprijateljske propagande isterati iz radnog kolektiva. Jedno vreme zivece od tajne novcane pomoci svoga ujaka Najdana Tosica, saradnika okupatora, dok ovaj ne umre u Svajcarskoj. Potom ce ga izdrzavati i brinuti o njemu sestra Milena, kuvarica u nekoj radnickoj menzi. Taj dekadent ce imati i neku egzibicionisticku ljubav sa jednom maloletnicom. Pri kraju zivota ce oslepeti, pa ce ga Milena izvoditi u ponocne setnje po Vracaru, u kojima ce prepricavati uspomene iz svoje burzujske proslosti. O kraju Ivana Katica imao sam nekoliko ideja. Najuverljivijom mi se cinila njegova smrt pod tockovima kamiona kada je sam izasao u setnju. A mozda cu ga, kad Milena umre od raka, odvesti u Prerovo da skonca u kuci svog dede Acima. Poslednje dane provesce sa pijanim Adamom i najvecim moravskim lazovom Blazom Dacicem; umrece od mozdanog udara dok mu Blaza bude pripovedao svoje lagarije o tome kako je njegov otac Tola nasamario moravskog djavola Andjamu, koga je cak i jahao.

Da bi fabula Ivanove sudbine bila sto ubedljivija, uporno sam nastojao da se s njim zblizim i dobro ga upoznam. Ali, on je ispoljavao neraspolozenje prema meni i onu gordost koju sam, kao Prerovac, odavno primetio kao karakterno svojstvo svih Katica. Na osnovu cinjenica koje sam znao, izmisljao sam zivotopis Ivana Katica i u romanu pleo i zaplitao sudbinu saputnika istorije.

Moguanost da cesce vidjam Ivana otezalo je preseljenje naseg Komiteta u centar grada, u visespratnicu sa dvadesetak kancelarija. U kucu Katica uselio se Opstinski komitet Komunisticke partije za Savski venac. Tom premestaju nisam se obradovao zato sto vise nisam mogao svakodnevno da vidjam Milenu, makar samo u prolazu; nisam mu se obradovao ni zbog gubitka Vukasinove crne berzere, u kojoj sam, cini mi se, najinspirativnije smisljao i pisao Suvisnog coveka, dokazujuci cistacicama svoja nocna bdenja pepeljarom punom opusaka. A Vukasinovu fotelju, koja je sa ostalim pohabanim stvarima trebalo da bude odneta na gradsko smetliste, Cana je sa kuririma prenela u Ivanovu sobu, dok se on nalazio u redovnoj vecernjoj setnji.