DETINJSTVO

"Uzmi zivot kao sto uzimas casu vina
- sa osmehom,
cak i kad ti srce krvari!"

Kad sam imala dve godine, dobila sam nadimak Seka. Krstili su me po kozici Seki, koja je blejala po citav dan; tako bih ja u to vreme, kad mene i moju sestru ostave zakljucane u kuci, plakala bez prestanka.

Imala sam dve, a moja sestra Slava tri godine, kad smo morale ceo dan da ostajemo bez ikog starijeg, zakljucane u kuci. Ja, naravno, ridam, a sestra uzme dva poklopca da nam "svira", da nas cuva i zabavlja. Dok ja placem, ona udara poklopcima, pokusavajuci da nadjaca moj plac. A da nije bilo kozice Seke, nas dve ne bismo prezivele. Pile smo Sekino mleko i to nas je odrzalo.

Mama radi i danju i nocu, a tata ide od kafane do kafane. I tako sve do mrklog mraka. Nikad nismo znale kad ce tata doci, kad ce ponovo pokusati da ubije mamu. Tata je mislio da se zivot dobija badava, da nije vredno ziveti.

Za nas decu, koja smo sve to prezivljavala i osecala, zivot je bio tragedija; za one koji su nas posmatrali sa strane, mora da je bio komedija. Zivot je neshvatljivo cudo, pogotovu kad ga danas posmatram iz ovog ugla i ove distance.

Ziveli smo u Apatinu, u kuci sa cetvoro vrata. Jedna porodica je imala bolesno dete. Celu noc je urlikalo. Njegova majka nikad nije pristala da ga da u dom. Mi smo njihovu muku slusali, a oni nasu muku, smrzavanje i gladovanje gledali. Nas otac pijanica, majku prebija i ubija, a nas decu izbacuje napolje po kisi, snegu, nevremenu, obicno nocu.

Radovala sam se svakom jutarnjem suncu, iako samznala da ono nece grejati celog dana.

Druga vrata su bila od stana Madjara violinista. Balas Nacika, svojevremeno svirao za Tita, i njegov otac Sandor rano ujutru bi nas budili zvucima violine.

U trecem stanu je bila elitna familija, dobro stojeca, kuca cista i puna svega, nikad nisu bili gladni, a uvek ustirkani i opeglani.

Od sirotinje, ludila, bede, do bogatstva; sve u jednom dvoristu.

Na moj razvoj najvise uticaja je imao Rade. Bio je dve-tri godine stariji od mene. Na mene je uticala njegova radost, nacin na koji se igrao s nama i od srca smejao, i njegova tuga kad ga je tukao otac, kad place nocu. Zubi su ga boleli. Njega nisu mogli da vode zubaru. Ko ce njega da drzi u stolici! Nije bio normalan, a bio je jak, snazan. Iako bolestan, davao je savete i svojim primernim zivotom pokazivao da voleti znaci u tudjoj sreci naci licno zadovoljstvo.

Secam se kako smo se igrali na plazi na Dunavu. Decak koji se igrao sa nama trceci je podleteo pod kosacicu kojom su kosili travu. Gledala sam kako kosacica sece njegovo telo. Nikada necu da zaboravim to iseceno telo i vristanje njegove majke.... Ljude koji trce i ne dozvoljavaju majci da pridje iskomadanom telu. U jednom trenutku su posecene dve biljke: trava i dete. Ali, ljudski zivot ima nekoliko cvetova vise nego svi pokoseni cvetovi unaokolo. Da su stariji bili pazljiviji, taj mladi zivot bi procvetao.

Kad bi moje Keka Ana i tetka Seja dolazile u posetu u Apatin, donosile su mi nadu da postoji nesto vise od visokih stikli i crvenog karmina, koje su njih dve imale. Kena Ana je bila maneken. Svi su bili lepi, cela porodica Zekovic.

Do hapsenja mog ujaka cega sam se sve nagledala! Od karabit lampe i lova na zabe preko Dunava; karabit lampa ima specifican miris u rano jutro, kad se spremaju u lov na zabe. Moja pokojna baka je pravila domaci sapun posebnog mirisa. Praveci sapun, zamisljala je da je zivot kao mehur od sapunice. Mucila se sa sestoro dece. Ceo njen zivot se svodio na nekoliko mirisa: miris drvenog patosa u kuhinji koji riba, i miris kiselog kupusa; miris sterca od moje pokojne ujne, sirotinjske hrane iz Baranje, i njene slatke pite, cistog opranog hodnika i dvorista. To je lepota mog detinjstva, draga moja drugarice Dobrila.

Herojski sam morala da potiskujem sve strahove jer nikad nisam znala cime ce me stariji iznenaditi. Bili su opasni, a mislili su da su prepametni.

Jedne veceri 1965.godine, moj otac je dosao kod moje bake u Pivarsku ulicu da ubije moju mamu... Dok je on hodao hodnicima i gledao kroz prozor, moja baka, sestra Slava, mama i ja sedimo na krevetu i smejemo se. U tom se iznad bakine glave pomeri slika njenog pokojnog muza Milana i tu ona prasne u jos veci smeh i kaze:

- Nije valjda da ce doci po mene!...

Nije ni znala da je pokojni deda vec bio tu, da je dosao po nju. U tom momentu se zakasljala i nije mogla da dodje do vazduha. Pocela je da se davi, pena na usta joj je posla, a ja se okrenem prozoru, vidim tatu kako stoji, i pomislim: "Nece valjda sada, valjda ce da bira vreme."

U tom mi mama kaze da trcim kod komsije Loncara i da kazem da baki treba pomoc. Mrkli mrak. Znas li ti sta je trcati po mraku? Trcim kao da plivam. Ruke idu ispred mene da ne bih na nekog naletela. Opipavam mrak. Stignem do Loncarove kuce. Potrajalo je vecnost dok se nije probudio i otvorio kapiju, a posto je bio kucni prijatelj, mislila sam da ce reagovati brze. Ali, trebalo mu je vremena da obuje cipele. Bio je sav usporen. Nisam imala mnogo vremena, a bojala sam se da tata ne uradi nesto sto je planirao i namenio mami.

Kad sam se vratila kuci, baka je vec bila mrtva. Pomislila sam: lepo je sto je mama ostala ziva jos jednu noc. Moj otac je postovao tu noc i sutradan je dosao da bude deo zalosti.

Moj najmladji ujak, bakin sin Nedeljko zvani Zvaki, i tetka Zora, najmladja od sestara, najteze su podneli taj gubitak. Ona je zavrsila u bolnici, a ujak je neko vreme nocivao na groblju.

Moja sestra Slava je neprestano boravila u nekom svom svetu straha i sakrivanja osecanja, mada sam ja svaki njen osecaj, svaku misao osecala i citala. Ona je bila deo mene. Zbog nje sam tukla sve zive, i muske i zenske. Tukla sam nekog Zarka, koji je pobegao i popeo se na drvo, pa nije smeo da sidje dok otac nije dosao da ga oslobodi. Od mene je dugo godina imao strah. Ja sam mislila da Slavu niko drugi ne razume osim mene, a koliko sam je ja stvarno razumela...

Slava je volela da jede, volela je hranu. Mama nam da pet dinara da kupimo dva sladoleda, a mi kupimo samo jedan sa jednom kuglom, a ostalo cuvamo da bismo joj dale kad joj treba, da je iznenadimo. A moja Slava nije znala da gustira i da lize sladoled, vecga iz prvo pojede i meni ostane samo kornet sa malo sladoleda. I ja je izbecenih ociju pogledam, ne mogu da verujem sta je uradila, a ona se nasmeje od srca, tako slatko, da nisam mogla na nju da se naljutim.

Isto tako kad nam dodje brat od tetke Milan Malbas, sa oceve strane, posto je bio imucan, donese nam po cokoladu, da nekako nadoknadi ono sto je tata propustao. Moja Slava tu cokoladu odmah pojede. Celu! A ja moju stavim u vitrinu, jer racunam, ako je pojedem danas, necu imati sutra... Gledam je danima u vitrini radujuci se, a kad je otvorim nekoliko dana kasnije, nadjem samo omot. Cokolade nema. Ja u vrisak, pozalim se mami i Slava dobije batine, ali to vece sam zapamtila i batine i cokoladu. Slava me uvece u krevetu izudara, posto smo zajedno spavale.

Tako smo Slava i ja takve borbe vodile tokom celog detinjstva. Posle mi kaze kako sam ja mnogo zgoljava. Nisam navikla da jedem. Sve mi pojede Slava.

A da ne pricam o mojoj mami, koliko ta nije jela... Ni rucala, ni vecerala... Nocu je radila, prala sudove u restoranu, a danju kopala za kilo pasulja i sto dinara. Dodje sva izgorela od sunca. Danas uopste ne mogu da razumem i da rastumacim kako je ona sve to izdrzala.

Secam se, lepo nas je oblacila, volela je uvek da smo ciste i ustirkane, uvek jednako obucene. Jednom nas je tako ustirkala, sredila i poslala u setnju. Osetila sam da nesto nije u redu. Ona sva uznemirena, uhvati nas za ruke i povede. Vodila nas sve tri u smrt. Da nas u Dunavu udavi!

Nikada necu da zaboravim kako nas je cvrsto drzala uz sebe i nije dala da se odvojimo. Tada sam shvatila fizicku moc odrasle osobe i sta sve mogu da ucine. Ja nisam fizicki jaka da se odbranim. Tu svoju telesnu nemoc zapamtila sam za sva vremena. Otimala sam se iz sve snage, a ona nije htela da me pusti. Slutila sam sta smera, osetila sam taj njen bol, njeno nezadovoljstvo i ocaj. Shvatila je i odlucila: zivot nema svrhe, sama sa dvoje dece, covek koji samo uzima i ubija i od koga ne moze da se oslobodi, jer ga voli...

To je bilo stvrasno.

U toj setnji pored Dunava, znajuci da joj se blizi kraj, moja mama promeni misljenje. I vratimo se kuci. Majcinska ljubav je preovladala.

Secam se kad se mama vesala. Obesila se u spajzu. To je bilo strasno. Srecom, naisla je komsinica Janja koja je na vreme skinula sa konopca. Prezivela je. Ja sam znala da je velika frka, da je nesto uradila, da posle toga vise nema mame.

Danas znam da nema smrti bez sudjena dana.

INSERT

Kad mi je bilo sesnaest godina, moja bivsa nastavnica domacinstva Nevenka Polovina, ciji je muz bio u Americi, cekao i sredjivao papire za nju i decu, dodje kod moje mame u radnju i pita je da li bi dala svoju kcer da se uda u Americi. Mama zapanjena, misleci je u pitanju starija kcer Slavica, odgovori da decu nece da razdvaja, da Slava nece da se odvaja od Seke.

Nastavnica kaze:

- Ne Slava - Seka! Ona bi vise odgovarala toj porodici i tom coveku.

Moja mama je naruzi i kaze joj:

- Pa, zaboga, ona je jos dete!

Kad je dosla kuci, jos sva u soku, ispricala nam sta se dogodilo. Ja, sva srecna, kazem:

- Ja hocu. Idem u Ameriku!

Mama, medjutim, nije htela ni da cuje. Takodje ni moj ocuh, koji me je voleo vise od svih.

Pocele su svadje, prepirke i nagovaranja. Mama nece ni da razgovara o tome.

Jednog dana ja sednem s njom i kazem joj:

- Mama, ako ja ostanem u Apatinu i ispunim ti zelju da se udam, ako budem zivela tvojim zivotom, ti ces da snosis krivicu!

Tu je ubijem u pojam. Posle toga je odluku prepustila meni.

Trebalo je da prodje jos neko vreme pa da pocnem da se dopisujem s mojim buducim muzem Jocom, da mu pisem kako ga volim i kako zelim da dodjem u Ameriku...

Na vencanju mladozenju je zastupao drugi covek. To je legalan proces. To je u praksi. Moj mladozenja je ovlastio drugog coveka da ga zastupa.

Taj covek me poljubio u celo i u obraz kao dete. Bio je to brat Nikole Polovine, zvao se Rade Polovina. U vencanici pise ime mog muza, a Rade je potpisao njegovo ime.

Posle vencanja odemo na veceru i ja dobijem batine od mame zato sto nisam htela da ostanem sa starijima vec sam otisla sa svojim drustvom. Kad sam, ko bajagi nevesta, dosla kuci, mama je ubila Boga u meni. Tada sam shvatila da nisam napravila gresku sto sam se udala i sto odlazim. Pocela sam da brojim dane.

S tim covekom sam se dopisivala i pre i posle vencanja. Poslao mi je novu fotografiju, a ja njemu onu vencanu. Pisao mi gluposti; kako me voli, a ja napisem da i ja volim njega. Kako moze da me voli kad se ozenio mnome da bi izbegao vijetnamski rat, a ja se udala samo da izadjem iz zemlje!

Dosli papiri za iseljenje. Ja srecna, a svi tuzni.

A najveci obrt je bio kad sam otisla u americku ambasadu. Svi pricaju engleski. Tako mi je bio lep taj jezik.

Konzul me pozove na razgovor. Postavlja mi razna pitanja: da li pripadam Komunistickoj partiji?, a ja, dete, kazem: "Da!", a on se od srca nasmeja i pita da li sam sigurna da hocu da idem tamo, a ja opet kazem "Da!". Udari mi vizu i da mi papire.

Tek kad je dosao dan da putujem, shvatila sam koji sam bol nanela mojoj mami. Ali, morala sam junacki napred. Nisam smela da se osecam lose i da sa suzama krenem u novi zivot.

Jedva sam cekala da stignemo. Gledala sam stalno na sat, koliko jos ima do sletanja.

Moja kuma Ljiljana, koja je bila starija od mene, pre nego sto sam posla u Ameriku, pricala mi neke stvari u vezi prve bracne noci.

- Kad legnes u krevet s Jocom, moras da vristis. Tada muskarci misle da uzivas, pa i oni uzivaju. Zapamti, zene kad su s muskarcima, moraju da vriste. Tada su prave.

- Joci sam ranije javila da cu biti u crvenoj haljini, belom mantilu i crvenim sandalama. Da se prepoznamo.

Izlazim iz aviona, uzimam kofer sa to malo stvari koje sam ponela i osvrcem se ne bih li videla Jocu. Tada me neki covek udari po ramenu. Mali, jos nizi od mene. Pogledam, a oni svi niski, k'o kepeci, i svi se poredjali. On sav sicusan, jadan, u plavom odelu. S buketom cveca.

Oni svi besni, obuceni u neke drecave boje, dve zene nakindjurene kao stare frajle, a Joca se samo kikoce. Nije bio ruzan, ali mi je mnogo sicusan bio. Mi smo bili isti broj.

Kuca velika, okolo cvece. Skupila se familija, postavili rucak. Ja moram da ih zabavljam, da pricam kako je bilo u putu, koga sam ostavila kod kuce, kako sam se zabavljala. Kad su shvatili da sam umorna, pokazu mi kupatilo i ja odem da se istusiram. Sedim u onoj kadi i cujem glas moje sestre Tanje. Zove me. Pricinjava mi se. Osecala sam se kao u zatvoru. Obucem spavacicu i odem u sobu kad ono - Joca u mom krevetu. Pitam ga, sta ti tu radis, a on se smeje. I tek tada shvatim da treba da vristim i ja ...

A on koji je kreten! Da mi je dao vremena, da izadjemo, da se bolje upoznamo, da smo posli na medeni mesec... sve bi bilo drugacije. A on je mene spopao kao da nikad nije zenu video. Kad je usao u moje telo, pomislila sam: da li je, Boze, to ta Velika Tajna? I, zasto mi neko nekada nije rekao sta je to, jer ja to nikad ne bih uradila.

Zao mi je sto sam svoju nevinost dala coveku koji nikad nije imao predstavu o tome sta je zena i koji nikad nista nije naucio.

Vristala sam citave noci, ali ne od zadovoljstva, kako mi je kuma savetovala, nego od bola i uvrede.

A tek sutradan! Pregleda se carsav! Mama pregleda carsav. Ko ce drugi!

I, svi su zadovoljni. Valjda zbog mog vristanja i carsava zamazanih krvlju i spermom.

Copyright © 2000 Dobrila Gajic-Glisic
Copyright © 2000 Serbian Unity Congress
All Rights Reserved.